ŠTA SE DOGODILO POSLE POSETE ALEKSANDRA RANKOVIĆA GOLOM OTOKU: Pisac Dragoslav Mihailović govorio da je preživeo zahvaljujući njegovom dolasku

Драгана Матовић

27. 03. 2023. u 22:30

NI SAM NE ZNAM kako sam ostao živ, jer sam bolovao od tuberkuloze kada sam uhapšen. Uprkos užasnoj torturi, zalečio sam tuberkulozu, koja mi se kasnije vratila još dva puta. Bili smo smešteni u barakama. U jednoj prostoriji spavalo je tri stotine ljudi. Mesecima nisam presvukao uniformu. U leto 1951. bio sam takoreći na samrti.

ШТА СЕ ДОГОДИЛО ПОСЛЕ ПОСЕТЕ АЛЕКСАНДРА РАНКОВИЋА ГОЛОМ ОТОКУ: Писац Драгослав Михаиловић говорио да је преживео захваљујући његовом доласку

Foto D. Milovanović

Odveli su me kod čuvenog golootočkog lekara Nikole Nikolića. Dao mi je poštedu i to me je izvuklo. Iskreno, očekivao sam da ću ostati u bolnici, ali i tamo su bili loši uslovi. Nije bilo lekova, ali smeste te u krevet, dobiješ neku hranu, pa se malo oporaviš, govorio je pisac Dragoslav Mihailović o svom golootočkom iskustvu.

Tih dana Goli otok je posetio Aleksandar Ranković.
- Odjedanput se sve promenilo. Utrostručena je ishrana, nismo više radili 15, već 8 sati, i ja sam preživeo.
Pričao je Mihailović da su osuđenici "prevaspitavani" na vrlo surove načine. Najtvrdoglaviji su ubijeni ili su umirali od gladi ili od teškog rada. Morali smo da radimo ono što su tražili od nas. Ako je neko zaigrao kozaračko kolo, morali smo svi da igramo. Zvaničnici su, međutim, dugo i uporno poricali da su na Golom otoku zatvorenici - ubijani.
- Bili su ubeđeni da se o tim stvarima nikad ništa neće saznati, zaista su se ponašali komotno - isticao je Mihailović. - Besmisleno je i poricanje vodećih ličnosti onog vremena da su znali za postojanje Golog otoka. Đilas je govorio da za ovaj logor niko nije znao, možda čak ni Aleksandar Ranković, koji je za ostrvo navodno čuo tek 1953. posle informativne posete Dobrice Ćosića. Ranković je, međutim, kao što sam već rekao, bio na Golom otoku dve godine ranije.

Aleksandar Ranković

Aleksandar Ranković


Sudbine povratnika najčešće su bile teške i tužne. Mihailović se često prisećao svojih sapatnika koji su živeli u običnim šupama.
- Bilo je i onih koji su postajali klošari - govorio je. - Pedesetih godina su, možda, polovinu jugoslovenskih akvizitera činili golootočani. To je bilo jedino zanimanje koje nam je bilo dostupno. Ni ja nisam mogao da se zaposlim. Posle diplomiranja tražio sam profesorsko mesto. Nisam mogao da ga dobijem ni u najmanjem selu. Snalazio sam se kako sam umeo.
U LETO 1953. ILI 1954. bio je na Ubu, u stanu jednog prijatelja sa Golog otoka. Njegova žena je tamo radila kao profesorka, pa kad se završila školska godina otišla je kod muža u Beograd. Drugi prijatelj predložio mu je da na Ubu kupuje jaja i da mu ih šalje autobusom.
- I danas se sećam platnenog kofera u kome sam ih slao - kaže Mihailović. - Ako je na Ubu jaje koštalo pet dinara, u Beogradu se prodavalo za deset. Jaja bih poslao autobusom, on bi ih sačekao, prodao poslastičarima i naručio novi kontingent.
Boreći se da bi preživeo, Mihailović je neko vreme radio i kao prepisivač katastarskih knjiga. I dok je studirao, pisac je živeo teško.
- Morao sam da radim. Bio sam sav podrpan. Na pantalonama mi je bio šupalj tur. Tako sam stigao i do cirkusa. Bio sam poslovođa putujućeg cirkusa "Adrija" šest meseci. Proputovao sam celu Jugoslaviju. Šest meseci sam bio pod platom, to je, čak, ušlo u moju radnu knjižicu. Sprijateljio sam se sa upravnikom, koji je bio učitelj. Nikad nisam pisao o životu u cirkusu - prisećao se sa setom tog vremena akademik.
I sa fakultetskom diplomom, golgota se nastavljala. Kao golootočanin nije mogao normalno da živi. I kad bi nalazio posao, brzo bi dobijao otkaz. Promenio je desetak zanimanja. Prvi rad Mihailović je objavio u "Ježevom kalendaru", humoresku "Pismo". A, onda je, negde u jesen 1958. Mihailović, bez ikakve nade, poslao Letopisu Matice srpske pripovetku "Gost".
- Pošaljem jednu dopisnicu Letopisu i kažem poslao sam takvu i takvu priču, pod tim naslovom, pa bih molio druga Mihiza, ako mu ne bude teško, da moju priču pročita. Samo nekoliko dana posle toga, vraćam se u moju sobicu, i na krevetu leži pismo sa zaglavljem Matice srpske. Otvorim i nalazim Mihizovo pismo, rukom pisano, u kojem mi on svakojake pohvale daje. Bila je zima, veliki mraz, a ja sam se odjedanput preznojio - pričao je Mihailović.
 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

U AMERICI HIMNA PRED SVAKI MEČ, A U RUSIJI... Ovo je upravo odlučio novi ruski ministar sporta