SMRT KAO PRAVO NA IZBOR: "Čišćenje" države od strane OZNE, potom UDBE, od narodnih izdajnika

OVAJ istorijski dodatak bavi se jednim periodom naše novije prošlosti u kojem smo se oslobodili od okupatora, ali upali u novu vrstu neslobode, karakterističnu po ukidanju prava na drugo i drukčije - mišljenje, opredeljenje, politički i ideološki stav i stanovište.

Foto: Muzej Jugoslavije/ Sajt BIA/ Arhiv porodice Jovanović/ Fejsbuk/ Arhiv Pančeva/ Vikipedija/ Arhiv "Novosti" i "Borbe"

Reč je o prvim godinama posle Drugog svetskog rata, kada se uspostavljala nova vlast i uvodila nova pravila u društveni život, koja će na ovaj ili onaj način trajati i provlačiti se kroz političku svest i društvene odnose sve do naših dana.

Nije, međutim, bilo neke političke demokratije, a pogotovu ne stabilne i razvijene, ni u periodu između dva svetska rata, ali je ipak bilo višestranačja, presecanog doduše zakonima o zaštiti države, šestojanuarskim i drugim diktaturama. Komunisti koji su bili na najžešćem udaru međuratnih vlasti i koji su se borili za pravo na svoje prisustvo na društvenoj sceni, "zaboravili su", čim su se, odmah posle rata, dočepali vlasti, da to pravo omoguće drugim i drukčijim političkim opredeljenjima, strankama i pojedincima. Drugim rečima, uspostavili su potpuni politički i svaki drugi monopol KPJ u društvenom životu, uz apsolutizam svog vođe maršala Tita, i pravdali to raznim frazama i floskulama tipa - "revolucija", "narodna demokratija", "društvena jednakost", "bratstvo i jedinstvo", "nacionalna ravnopravnost" itd.

Upravo je ovde reč o toj fazi, koju istoričar Srđan Cvetković označava kao "završni korak" ka uspostavljanju jednopartijske diktature i koju prati kriminalizovanje svakog opozicionog, štaviše - svakog drukčijeg i drugog stanovišta. Cela zemlja je bila obuhvaćena tim procesom, ali se ipak najbudnije i najrigidnije motrilo na Srbiju. To se vidi po daleko najvećem broju sudskih, tačnije političkih procesa u Srbiji u odnosu na političke stranke i pojedince u drugim republikama. Uz to, i presude su bile neuporedivo strože, kao da se nije radilo o istoj državi i istoj "pravdi". Tako, na primer, u procesu protiv Dragoljuba Jovanovića, lidera Narodne seljačke stranke, profesora Pravnog fakulteta u Beogradu, poslanika Skupštine Srbije i potpredsednika Narodnog fronta (oktobra 1947), u kojem je optužen po članu 2 (ugrožavanje državnog uređenja i tekovina NOB) Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države, kao jedna od krivica navedena je saradnja sa dr Tomom Jančikovićem, visokim funkcionerom Hrvatske seljačke stranke, bivšim viceguvernerom Narodne banke (do ostavke oktobra 1945), doktorom pravnih nauka i advokatom iz Zagreba.

Foto: Muzej Jugoslavije/ Sajt BIA/ Arhiv porodice Jovanović/ Fejsbuk/ Arhiv Pančeva/ Vikipedija/ Arhiv "Novosti" i "Borbe"

Hronološki paradoks je u tome što je Jančiković inkriminisan pola godine pre nego što je optužen, i to u procesu D. Jovanoviću. Proces protiv njega i njegove grupe vođen je februara 1948, i to za pripremanje neverovatno teških dela terorizma, uz bojne otrove, epidemije i sl., što znači da je osuđen pre suđenja, i navodi na pomisao da možda i ne bi ni bio optužen da već nije inkriminisan u procesu protiv Jovanovića. Uz to, on i njegova dvanaestočlana grupa u kojoj je bilo više studenata osuđena je u Zagrebu na samo 43 godine, dok je tzv. Pekićeva grupa u Beogradu sastavljena takođe od 12 članova - mladića, suđena 1949. godine, dobila gotovo tri puta veću kaznu - 122 godine!

U tom ubrzanom procesu uspostavljanja političkog i ideološkog monopola - danas bi se to označilo pojmom jednoumlje - KP je krenula u obračun sa opozicionim partijama i njihovim liderima, i to u tri etape: najpre sa liderima opozicije koja je ostala izvan tzv. Narodnog fronta, potom sa frontovcima, pre svega sa seljačkom opozicijom, i najzad sa unutrašnjim neprijateljima, od kojih daleko najveću grupu čine ibeovci.
Reč je o političkim procesima između 1946. i 1953. godine, posle takozvane divlje etape obračuna sa onima koji su označavani kao "narodni neprijatelji", u toku i neposredno posle oslobađanja gradova i teritorija, a koji su pretežno likvidirani bez ikakvog suda i suđenja. Niti je taj koji je označen kao narodni neprijatelj mogao da se brani i odbrani, niti su oni koji ga optužuju morali da tu etiketu, tj. optužbu, a zapravo presudu, i dokazuju. Ona je podrazumevala automatsku egzekuciju, odnosno streljanje. Taj "divlji" period obračuna s "narodnim neprijateljima" odneo je više desetina hiljada ljudskih života u Srbiji, po nekim procenama koje navodi i S. Cvetković - ne manje od 60.000.

Već na samom kraju 1944. godine i početkom 45, počeli su da funkcionišu sudovi, i to u prvo vreme vojni, a prema ispovestima žrtava u Srbiji moglo bi se zaključiti da su besomučna streljanja prestala u drugoj polovini februara 1945. Od tada počinju sudski procesi pred pomenutim vojnim sudovima, koji su pre ličili na preke nego na stvarne procese i suđenja, što zapravo znači da se pozicija onih koji su etiketirani kao narodni neprijatelji nije bitno promenila, pošto su najčešće presude bile smrtne kazne.

Foto: Muzej Jugoslavije/ Sajt BIA/ Arhiv porodice Jovanović/ Fejsbuk/ Arhiv Pančeva/ Vikipedija/ Arhiv "Novosti" i "Borbe"

Što se političkih suđenja stranačkim liderima tiče, zarad eliminisanja ionako lažnog višepartijskog sistema, bile su to, današnjim očima gledano, farse od montiranih procesa i oblik pritiska na opozicoju da nestane sa scene i omogući komunistima apsolutni i neometani ideološki i politički monopol. Bili su to procesi uz potpuno potčinjavanje pravosuđa, izvrgavanje ruglu advokatske profesije, kao i prava i pravne struke uopšte. Optuženi su se upoznavali sa optužnicom na samom pretresu, istovremeno dakle kad i sa presudom, koja je inače doneta negde drugde, a sudijama je poverena "odgovorna" uloga da je pročitaju. Pravo žalbe nije postojalo, osim "velikodušnog" prava da pomilovanje, koje je, inače, podrazumevalo obavezu i "pravo" priznavanja krivice, a ona je najčešće bila nakićena svakojakim najtežim opisima i krivotvorenim ili izmišljenim tvrdnjama. Umesto dokaza korišćena su "priznanja" okrivljenih, iznuđena batinanjem i mučenjem.

Zbog nedostatka pravnika uvedena je praksa da javne tužioce bira narod na svojim zborovima u preduzećima, nadleštvima i ustanovama, u naseljima i ulicama gradova, većih mesta i sela. Njihova uloga je bila da vide i kažu šta mase osećaju i da izražavaju "pravne potrebe" naroda. Advokati su često završavali kao okrivljeni, uz ocenu da je advokatski red "najveće uporište poraženih snaga". Zapravo, čitav pravnički esnaf i skoro svi njegovi pripadnici postali su "načelno sumnjivi" kao izraziti predstavnici "buržoaskog sveta i njegovih vrednosti". Miloš Minić, javni tužilac Srbije, to je začinio sledećom opaskom: "Većina pravnika kod nas je, ako ne element reakcije, a ono konzervativni element."

Ozna, a potom Udba, bila je svemoćna i obavljala je "lavovski" deo pravničkih i drugih "srodnih" poslova, čisteći državu, a prevashodno vazda "sumnjivu" Srbiju, od izdajnika, narodnih neprijatelja i drugih elemenata opasnih po novu, narodnu, revolucionarnu i demokratsku vlast. Time je kriminalizovano i samo demokratsko pravo na drukčije mišljenje, pa dakle i na mišljenje uopšte. Čitava priča bi, po toj logici, trebalo da se završi idealom da niko ne misli i da ne treba da misli, s obzirom na to da ima ko misli, i to za sve, u ime svih i bolje od svih.

Preporučujemo

Društvo

5 2

DRUŽE TITO GDE JE NAŠE ŽITO - U PONEDELjAK U "VEČERNjIM NOVOSTIMA" NOVI ISTORIJSKI DODATAK

12. 02. 2023. u 14:00

Društvo

0 0

SUDSKI PROCES PROTIV SAVEZA DEMOKRATSKE OMLADINE JUGOSLAVIJE: U policijskoj raciji 1948. godine uhapšeno više desetina đaka reakcionara

11. 02. 2023. u 17:00

Panorama

0 0

"JA SAM MEMEDOVIĆ" Šarenac i Milošević napravili šou - nasmejali mreže (VIDEO)

12. 02. 2023. u 09:58

Poznati

0 0

NEKA SILA ME SAČUVALA: Ćana o borbi sa rakom dojke - zbog bolesti promenila život

12. 02. 2023. u 07:50

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije