INSTRUMENTALIZACIJA PRAVOSUĐA ZA OBRAČUN SA POLITIČKIM PROTIVNICIMA: Presude po diktatu partije i OZNE

KAO I U SVIM zemljama narodne demokratije, i u Jugoslaviji je jedan od glavnih oblika pritisaka na opoziciju bilo fabrikovanje državnih neprijatelja i njihova upotreba za propagandu sa ciljem jačanja unutrašnje kohezije, otpora imperijalizmu i podrške narodnim vlastima kao braniocima teritorijalnog suvereniteta i legitimnog društvenog uređenja.

Foto: Muzej Jugoslavije/ Sajt BIA/ Arhiv porodice Jovanović/ Fejsbuk/ Arhiv Pančeva/ Vikipedija/ Arhiv "Novosti" i "Borbe"

Procesi su se odvijali u dva osnovna vida optužbi, jedni su kvalifikovani kao kolaboracionisti, a drugi kao narodni nerijatelji, špijuni i saboteri u korist neke strane sile. Zajednička karakteristika velikih političkih procesa je neobično širok publicitet koji im je pridavan. Takva suđenja su često prenošena preko radija (ili bar preko zvučnika po gradovima), o njima su novine svakodnevno i opširno izveštavale donoseći fotografije iz sudnice i slično.

Na ovom mestu donosimo nešto više o licima koja su se našla na meti režima, a čije je političko delovanje označeno kao neprijateljsko i štetno po državu. Optuženi su uglavnom odgovarali za dela iz Čl. 2 i 3  Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države, tj. za pokušaj nasilnog obaranja ili ugrožavanja postojećeg državnog uređenja FNRJ. Skoro svi su optuženi i po članu 3, t. 9 i 10, odnosno za podsticanje strane države na mešanje u unutrašnje stvari FNRJ. Zavisno od potrebe političkog trenutka neprijatelji su nalaženi na raznim stranama, čak i ideološki potpuno suprotstavljenim.

Foto: Muzej Jugoslavije/ Sajt BIA/ Arhiv porodice Jovanović/ Fejsbuk/ Arhiv Pančeva/ Vikipedija/ Arhiv "Novosti" i "Borbe"

Procesi se mogu svrstati prema političkoj pripadnosti u tri osnovne kategorije:
1. procesi liderima frontovske opozicije (pre svega tzv. seljačkoj opoziciji),
2. procesi ostacima građanske opozicije van fronta i
3. procesi unutarpartijskim neprijateljima (pre svih ibeovcima).

Sudski procesi protiv političkih neistomišljenika pretpostavljali su potpunu kontrolu nad pravosuđem. Nasuprot liberalnoj doktrini, koja postavlja podelu vlasti i nezavisnost sudske vlasti kao ideal, boljševička pretpostavlja jedinstvo izvršne, zakonodavne i sudske vlasti, gde su sudovi samo produžena ruka partije kao društvene avangarde. Sud je shvatan kao "kula iz koje će se narod zaista obračunati sa svojim neprijateljima". Instrumentalizacija policije, tužilaštva i suda u obračunu sa političkim i klasnim neprijateljima imala je zakonsku podlogu.

Do donošenja zakona o uređenju narodnih sudova (26. avgusta 1945), na snazi je bilo Uputstvo NKOJ od 16. maja 1945, kao i Zakon o narodnim sudovima iz februara 1945, koji su poslužili kao osnova za donošenje ovog zakona. Kao poseban zadatak ovih sudova istaknuti su: zaštita tekovina NOB, a i vaspitni karakter sudstva. Predstavnici građanske opozicije kritikovali su biranje sudija od naroda i neprofesionalan sastav sudija, suprotstavljajući se uvođenju laičkog elementa u sudstvo. Po zakonu, i laici bez ikakve stručne spreme su mogli biti birani, ne samo za porotnike, već i za stalne sudije, pri čemu je u prvi plan stavljana "moralna" (tj. politička) podobnost. Presude su često donošene po diktatu, pri čemu se o odlukama o kaznama diskutovalo najpre na partijskim instancama, a potom se dostavljale sudijama.

Najčešći osnov za gonjenje političkih neistomišljenika pored Zakona o zabrani izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i razdora, kao i Zakona o zaštiti opštenarodne imovine i imovine pod upravom države, bilo je široko i rastegljivo tumačenje Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države. Pre svih u tom smislu bitna je tačka 3 zakona, gde se navode posebni oblici krivičnih dela protiv naroda i države kojih ima 14, a koji obuhvataju vrlo raznorodne oblike: od ratnih zločina, preko špijunaže do svakog dela "kojim se nanosi šteta vojnoj snazi, odbrambenoj sposobnosti i ekonomskoj moći države".

Foto: Muzej Jugoslavije/ Sajt BIA/ Arhiv porodice Jovanović/ Fejsbuk/ Arhiv Pančeva/ Vikipedija/ Arhiv "Novosti" i "Borbe"

SUĐENjA SU BILA TAJNA I NIJE POSTOJALO PRAVO ŽALBE

Naročito je bio težak položaj građana kod rigoroznih vojnih sudova, koji su vodili glavnu reč do jeseni 1945. godine. O tome svedoči i činjenica da je advokat i narodni poslanik Dragić Joksimović podneo 9. septembra 1945. predlog Zakona o pravima građana kod vojnih sudova, koji je obrazložio na sledeći način: "Poznata je stvar da je položaj optuženih pred sudovima vrlo težak: suđenje je bilo tajno, optužnica je čitana tek u pretresu, pristup advokatima je bio zabranjen, presude nisu uručivane, pravo žalbe nije postojalo - rečju pravo odbrane je bilo ograničeno i suženo. Postupajući po propisima Zakona o davanju amnestije i pomilovanja osuđeni su lično ili preko svoje rodbine tražili prepise presuda radi lakšeg sastavljanja molbi za amnestiju ili pomilovanje, ali su od tog traženja redovno odbijani... ". Čuven je po prekoj pravdi bio vojni sudija Milonja Stijović, koji je osudio više stotina ljudi na smrt, a za vreme procesa je neretko telefonirao prijateljima, slušao fudbalske utakmice (kao strastveni navijač Partizana) ili pevao crnogorske poskočice, a često, okrivljenom koji se uporno brani dobacivao: "Samo ti pričaj, ionako si osuđen na smrt". Mnogima je davao mogućnost izbora: "Volj ti vješanje, volj ti strijeljanje".

Foto: Muzej Jugoslavije/ Sajt BIA/ Arhiv porodice Jovanović/ Fejsbuk/ Arhiv Pančeva/ Vikipedija/ Arhiv "Novosti" i "Borbe"

Ustanova javnog tužioca sa širokim ovlašćenjima i uticajnom ulogom dovodila je dalje u pitanje nezavisnost sudstva. Isleđivanje krivaca izuzeto je iz nadležnosti suda i predato javnom tužiocu koji je po pravilu bio član KPJ. Zapravo je glavnu reč u istražnom postupku vodila Služba državne bezbednosti koja je odrađivala najveći deo posla, a priznanja u istrazi (najčešće uz primenu sile) mogla su se koristiti kao dokaz. Nisu bili retki smrtni slučajevi i ozbiljne povrede od kojih su ljudi ostajali invalidi zbog mučenja u istrazi. Književnik Dragoslav Mihailović navodi čak kako je Udba angažovala psihijatre da osmisle najefikasniji metod da od optuženih izvuku priznanje, a ovi su nakon ozbiljnog istraživanja preporučili da je najbolje primeniti torturu nespavanjem i to najmanje deset dana.

Jedan dokument o sastanku federalnih javnih tužilaca bliže osvetljava tesan odnos sa Oznom i njihovu partijsku instrumentalizaciju. Na tom sastanku tužilac iz Hrvatske Jakov Blažević okrivio je Oznu za nepoverenje i samovolju, naročito prilikom oslobađanja Zagreba, kada je "nastala pljačka i nestajanje lica na sve strane", a na intervencije tužilaca se nije odgovaralo. Miloš Minić je izneo suprotno mišljenje, izrazio razumevanje za ponašanje Ozne i konstatovao da je u Srbij i kadar javnih tužilaca mlad u partiji, neproveren i da su skoro svi postali članovi po oslobođenju, te da, naročito prema nekima, treba državna bezbednost da bude posebno "rezervisana", pa stoga namerava da svog pomoćnika (koji inače vodi odeljenje Ozne!) ovlasti da okružnim načelnicima Ozne na to skrene pažnju. Zanimljivo je da su prepucavanja savezne i republičke službe započela još po oslobođenju Zagreba, kada je Ranković prekorio Oznu za Hrvatsku da je za "deset dana likvidirala samo 200 bandita".

Pored izbora laika za porotnike i sudije, treći element laicizacije pravosuđa bio je izbor narodnih tužilaca, uvedenih maja 1945, koji su trebali da budu svojevrsna pomoć javnom tužiocu, njegove oči i uši širom zemlje. Njih "biraju građani na svojim zborovima u preduzećima, nadleštvima, ustanovama, ulicama i naseljima većih gradova, sela i mesta". Javni tužilac Jože Vilfan je ovako objašnjavao njihovu ulogu: "Narodni tužioci nisu agenti, nisu detektivi, nisu špijuni... Oni su zato tu da na pravom mestu kažu šta mase vide i šta mase same osećaju, da izražavaju pravne potrebe masa." Po pravilu, javni tužioci su bili provereni partijski kadrovi. Tako se u jednom izveštaju iz 1950. kaže da su 67% njih članovi KPJ, a kao najveći problem označava nedostatak stručnih kadrova. U postrevolucionarnom periodu, čitav pravnički esnaf i skoro svi njegovi pripadnici postali su načelno sumnjivi kao izraziti predstavnici buržoaskog sveta i njegovih vrednosti. "Većina pravnika kod nas je ako ne element reakcije a ono konzervativni element", ocenio je javni tužilac Srbije Miloš Minić.

Preporučujemo

Društvo

7 8

KOSOVO I METOHIJA - VELIKA I KOBNA GREŠKA ZAPADA: Nove i teško izdržljive pretnje

05. 02. 2023. u 17:00

Društvo

2 3

SRBI OSUĐENI NA ZATVORENIČKI ŽIVOT: Osnivanje Prizrenske lige kao izbegavanje kazne za uništenje hrišćana u Staroj Srbiji

04. 02. 2023. u 17:00

Društvo

1 5

ETNIČKO ČIŠĆENjE PRAVOSLAVNIH SRBA: Izveštaji ruskog konzula o panislamizmu i Albanskoj ligi u Staroj Srbiji

03. 02. 2023. u 17:00

Društvo

0 3

AUSTRIJSKI PROPAGANDNI PRODOR NA BALKAN: Pokušaji Zapada i Turske da potisnu uticaj Rusije među Južnim Slovenima

02. 02. 2023. u 17:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije