ISTORIJSKI DODATAK - SEBIČAN I BEZDUŠAN, OD VLASTI I STAROSTI: Odnosi između Josipa Broza i Koče Popovića išli su iz krajnosti u krajnost

KOČA POPOVIĆ se u poslednjoj deceniji svog prisustva u političkom životu SFRJ kritički postavljao prema vladanju Josipa Broza, ali nikad nije bio spreman da porekne njegovu ulogu u ratu. Titova uloga u NOB-u, pa ni posle nje, sve do 1955/1956, nije se dovodila u pitanje niti je Koča to činio.

Arhvia

Ali kasnije, kada je Broz postao krajnje popustljiv prema zahtevima prvo Hruščova a potom Brežnjeva, kada je JNA predstavljala prvu liniju odbrane Istoka od Zapada, kada je zemlja ostala bez odbrane jer je avgusta 1968.

Čehoslovačka bila okupirana, kada se posle IV plenuma i odlaska Rankovića nije došlo ni do kakvog demokratskog pomaka u društvu i kada je Tito donosio jednostrane odluke bez učešća drugih foruma (prekid diplomatskih odnosa sa Izraelom, dozvolio slobodan prelet sovjetskom vazduhoplovstvu preko naše zemlje i sl.), Koča je smatrao da ne može da deli punu odgovornost i da saučestvuje u svemu tome, iako je u više navrata Titu o svemu otvoreno i kritički govorio. Međutim, nešto kasnije, 1972, kada je Tito zaustavio napore rukovodstva Srbije usmerene ka demokratizaciji i reformama u privredi i partiji, makar i u tadašnjim okvirima, a potom prisilio na ostavke to isto rukovodstvo, na čelu sa Markom Nikezićem, bez obzira na to što je imalo većinu u CK SK Srbije, Popović je definitivno shvatio da je Broz postao moćna prepreka novoj istorijskoj tendenciji, smatrajući da i on treba da ode, jer su se njegova ukazivanja i saveti Titu pokazali beskorisnim.

Koči, koji je u partiju primljen 1933, ne bi se moglo prigovoriti da nije poznavao stanje u partiji u to vreme. Međutim, na V kongresu KPJ u leto 1948. stvar u kongresnim referatima je postavljena tako kao da partija do 1937, odnosno do dolaska Tita na njeno čelo, nije ni postojala u organizovanom smislu.

Budući da je bila skoro u rasulu, početkom delovanja partije smatrao se dolazak novog rukovodstva - svi raniji rukovodioci, osim Parovića, koji je poginuo u Španiji, i Đure Đakovića, koji je ubijen na jugoslovensko-austrijskoj granici, proglašeni su frakcionašima i izdajnicima. Stari komunisti su to slušali i ćutali.

Koča i Tito u lovu u Karađorđevu 1959. godine

NIKO SE NIJE USUĐIVAO da kaže da je takva ocena jednostrana, preterana i u svojoj suštini netačna. Koča je prvi o tome govorio na drugi način: "Osećam potrebu da kažem nešto o Titovom prelasku u zemlju 1937. godine. Moje uverenje da je u našim zvaničnim, posleratnim tumačenjima Titovog povratka iz Sovjetskog Saveza napravljena nategnuta mistifikacija. Mislim na tvrdnje po kojima je, pre njegovog dolaska, u jugoslovenskom komunističkom pokretu bezmalo sve bilo u neredu, da je vladao haos, to prosto nije tačno. On nije počinjao iz početka: preuzeo je organizaciju koja je već bila na svojim nogama."

Za ovakav odnos Tito je imao bar dva razloga: prvi, da se istakne značaj njegovog dolaska na čelo partije i drugo, da na odgovarajući način opravda staljinističke čistke u SSSR-u koje su uključivale i našu partijsku emigraciju u toj zemlji.

Ostrašćeni ton protiv Gorkića, Filipovića, Cvijića, Čopića, braće Vujović, pa i Sime Markovića i drugih istaknutih ljudi, koji su nekada bili na čelu KPJ, diktirali su Tito i Kardelj, a drugima nije ostajalo ništa drugo nego da u to poveruju i naravno prihvate. Zato nije ni čudo da se KPJ, odnosno SKJ, vrlo sporo kasnije vraćala uravnoteženijoj oceni svoje prošlosti i da je rehabilitacija nastradalih jugoslovenskih komunističkih funkcionera u staljinskim čistkama bila nepotpuna i znatno sporija nego u Sovjetskom Savezu, posle Staljinove smrti.

Zbog toga godinama nije mogla da bude napisana istorija KPJ. Redakcije su često menjane, gotovo na svakom partijskom kongresu. Pa i kada je bila napisana, zbog brojnih kompromisa u tumačenju nekih događaja i uloge pojedinih ljudi u partiji pre NOB-a, a i u njemu, ona nije bila sintetizovan osvrt na istinu o KPJ i SKJ-u, jer se videlo da su mnoge neprijatne istine gurnute "pod tepih".

Kada se govori o Titu i uspostavljenom režimu odmah posle rata, najviše kritike je usmereno na greške koje su Tito i KPJ napravili u tim prvim godinama koje stvarno nemaju nikakve veze sa novim i humanim društvenim sistemom koji je nazvan socijalizmom.

Brojne egzekucije građana nakon oslobođenja, bez suđenja i mogućnosti i prava na odbranu, u prvim mesecima, neka vrsta "osvetničkog sindroma", brutalne konfiskacije i nacionalizacije imovine, uključujući nešto kasnije i Goli otok, drastične mere u vreme otkupa i slično, uz zabranu osnivanja drugih partija i izdavanje njihovih glasila, sve se to danas ubraja u promašaje Tita i vladajuće KPJ.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Član Titove i Jovankine posluge

KOČA SE NEVOLjNO prihvatio položaja potpredsednika Republike, svestan da postaje deo sistema u kome neće moći ništa da se promeni. Na pitanje da je javnost radoznala i da bi od zvanično druge ličnosti po rangu u državnoj hijerarhiji od sredine 1966. volela da čuje kako vidi stanje u državi, Koča se smeškao kiselo, odmahivao rukom: "Manite se ćorava posla, nemam ja šta da kažem. Odavde ne mogu ništa ozbiljno da učinim."

Na pitanje ko mu u tome smeta, Koča odgovara: "Formalno, niko i ništa. Ali, suštinski, ja sam izvan stvarnog odlučivanja. Na sporednom koloseku, s vrlo ograničenim mogućnostima uticaja. Ponekad se osećam kao da sam šef protokola."

Koča, Tito i Vladimir Velebit

U svom stilu znao je da kaže: "Jadan sam ja bio Titov potpredsednik. On je potpisivao pomilovanja, a ja smrtne presude kojekakvim ubicama i siledžijama. Govorio je uvek: 'Ja i moja drugarica Jovanka, a i moji saradnici, srdačno vas pozdravljamo.' Bio sam, eto, neko vreme član njegove i Jovankine posluge."

Nešto slično opisaće i poznati ambasador Ivo Vejvoda: "U septembru 1966. došao sam na Brione, na referisanje Titu... Ujutru, na terasi "Neptuna", susreo sam Koču Popovića. Njegovi prvi dani, možda i prvi dan kao potpredsednika Republike... Pozvao me da sednem, da doručkujemo zajedno. Uz to, dolazi službenik iz Titovog kabineta, predaje Koči koverat... I kaže: 'Druže Koča, predsednik želi da vi potpišete.' Koča čita prvu stranu, drugu, odjednom gužva papir... Ćutimo. Koča, pod savladanim besom: 'Od ovog momenta počinjem borbu za ukidanje funkcije potpredsednika Republike!' Poćutao je, pa dovršio: 'Zamisli, šta mi je Tito poslao! Da potpišem odbijanje molbe za pomilovanje osuđenika na smrt!' Moj prvi potpis kao potpredsednika Republike - smrt! Ti znaš, Tito potpisuje samo pomilovanja... Lepo, predsednik - pomilovanja, a potpredsednik - smrti!"

DO PRVOG POLITIČKOG raskida između Tita i Koče i gubitka obostranog političkog poverenja došlo je znatno pre formalnog raskida. Tito je prestao da poziva Koču na uže razgovore o vojnim pitanjima, iako je na to bio obavezan zbog Kočinog položaja, još više zbog njegove kvalifikovanosti baš u tim problemima. u svojim "Dnevničkim beleškama" 12. novembra 1968.

Koča piše: "Prelamao je stvari (Tito) kako je on mislio da je dobro, ne prihvatajući kritiku ili žrtvujući druge za svoje greške." Koča je Titu prigovorio da ne trpi iznošenje različitih mišljenja i da praktično sebi daje za pravo da odlučuje bez konsultacija i uvažavanja saradnika. "Niz krupnih stvari si prosto nametao. U neka pitanja nisi dozvoljavao nikakvo 'mešanje, samovoljno si zadržavao za sebe. Rezultati su bili vrlo negativni. Uopšte si se postavio u položaj gde si sebi obezbedio suviše vlasti... Jesi li se ikad upitao, razmišljao na osnovu čega si poklanjao poverenje jednima a oduzimao drugima."

Kada je reč o JNA Koča beleži: "Kakav sam ja to bio p. (od) p.(predsednik) kad me nisi pozvao na 'zatvoreno' rešavanje (s generalima) o vojnim problemima. Posle prvog takvog slučaja upozorio sam te. Odgovorio si mi, izvinjavajući se, da si zaboravio. Ali me ni sledećeg puta nisi pozvao." Koča zamera Titu: "Tretirao si nas kao obične podređene činovnike."

U Kočinim beleškama koje je dosta redovno vodio osetiće se sve veće nezadovoljstvo u vezi sa mnogim pitanjima koja se odnose na Tita, Jovanku, na izgradnju autokratskog načina vladanja, na vešto izbegavanje demokratskih promena, na mnoge pojave otuđenja vlasti i partijske birokratije od radničke klase, a da se pri tome uporno govori o njenoj vlasti i izgradnji socijalističkog društva.

Tito sa saradnicima

Samo u najkraćem o Jovanki Broz. Koča pod 28. novembrom 1968. zapisuje: "Sama J.(ovanka) onako divlje i grabljivo, razumljivo, svim se snagama probijala napred. To nije više pitanje nadmenog, ili nešto isforsiranog protokola. Supruga se svuda pojavljuje kao 'najviša druga ličnost, pa i tamo gde joj uopšte nije mesto: na kongresima (partijskim!), zborovima, međudržavnim razgovorima itd. To nije više samo 'prva dama' za koju je predviđen poseban program kao u drugim civilizovanim zemljama."

Dva dana kasnije, 30. novembra 1968, Koča piše i o smanjenim sposobnostima Tita: "ali to nikome i ne pada na pamet da mu na određeni način pomene. Jer mi sami podržavamo jednu potpunu iluziju o sposobnosti i sadašnjoj ulozi, vrednosti jednoga čoveka. Njega - čak ako bi nasamo i posumnjao da mu možda nisu smanjene sposobnosti - mi ga svakog časa i u svakoj prilici uveravamo u suprotno. Kako da u to ne poveruje, kad mu godi - a sposobnost razumnog rasuđivanja smanjena? I eskalacija se nastavlja. On sve više vidi u sebi demijurga (tvorac sveta) , od koga potiče sve što vredi, mi sve više potvrđujemo da je zaista tako...".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Poslednji put sa maršalom u "četiri oka"

U NOVEMBRU 1968. GODINE Koča ima 60, a Tito 76 godina. Poslednjeg dana tog meseca, 31. novembara, beleži oštro zapažanje o Titu: "U središtu naših vlastitih htenja, razumnosti i poštenja leži i vreba otrovni pauk, star ali opak, blagoglagoljiv ali surov, tobože čio, a proždrljiv. Koroziran i truo, tobože blag, a sebičan i bezdušan, od vlasti i starosti... oceđeni starac koji, bez obzira na to što se šepuri i skakuće - hoće da bude glavni glumac u svemu... Prema SSSR-u, kombinacija skleroze - svemoći i kapitulanstva... intimno neizlečivo kapitulantstvo na bazi potpuno zastarelih predstava o socijalizmu, a posebno o prvoj zemlji socijalizma i njenoj politici. Jezivost je evolucije - petenovske - od vođe oslobodilačke borbe do vođe kapitulacije, što se ne može drugačije objasniti nego upravo sklerozom i nezajažljivom željom za vlašću."

... Koča je najbolje objasnio svoje pobude i nastavlja: "Potpuno sam svestan da kada bih igde hteo ili mogao da iznesem ma i deo gornjeg, da bi bilo potpuno neuverljivo i neubedljivo, izgledalo bi neobjektivno, uočljiv bi bio samo neki bes - zagriženost, iz ko zna kakvih ličnih razloga. Jer svi izgledi govore protiv ovih sudova, u čiju istinitost sam duboko ubeđen, i zato što su istine - viđene izbliza - toliko one ogorčavaju. Ta očigledna sopstvena nemoć me takođe razbešnjava sigurno. Kad tako pouzdano znam kolika je provalija između stvarnosti i privida, i da - svi verujemo prividu! A ti svi ne znaju koliko se dotični trudio da nas upregne (u tuđa kola), na šta je sve bio spreman, koliko je daleko išao, koliko saučestvovao u slabljenju naše otporne snage... Nije to direktni 'agent, naravno; takav bi morao brzo propasti, ali maksimum saučestvovanja, u zemlji kao našoj, a da može i dalje da zadrži svoju vlast i autoritet, da ne bude tretiran kao sluga, što dakako, nipošto neće... Otišlo se najdalje što je moglo a da zadrži i položaj i ugled onog koji oličava i brani naše osnovne interese." Očigledno, Koča ovde objašnjava i sebe i svoje raspoloženje.

Koča, Tito i Vladimir Dedijer na Brionima

ODMAH POSLE okončanja Titove završne reči na Političkom aktivu SK Srbije, kada je definitivno odlučeno o političkoj sudbini Marka Nikezića i Latinke Perović, Koča je zatražio da se vidi sa Titom i da mu saopšti svoju odluku da podnosi ostavku na sve funkcije.

Tome je prethodio pokušaj da se Koči onemogući da dođe do Tita i utrpavanje Dolanca da prisustvuje njihovom razgovoru. Na pitanje novinara i nekadašnjeg glavnog urednika "Politike" Aleksandra Nenadovića kako je protekao poslednji susret s Titom, Koča je rekao: "Ništa. Beznačajno, apsolutno beznačajno." U Belom dvoru, pred Titovim kabinetom, presreo ga je novoproizvedeni ideolog Stane Dolanc: "Bilo bi zgodno", iz zasede Dolanc, "da i ja prisustvujem..." "Ne", odgovorio je Koča, "baš to bi bilo nezgodno!" Dolanc je ostao bez reči...

Kasnije, kada je čuo da je Dolanc rekao za njegovu ostavku da mu se tekst ne sviđa, Koča je rekao: "Ja nisam pisao ostavku da se njemu svidi, već da se meni svidi!" "Kada bi se njemu ta ostavka svidela, onda ne bi ni trebalo da je podnosim!" Nakon izlaska od Tita došli su Nikezić i Latinka i podneli ostavke. Evo, s tim u vezi, podsećanja radi, nekoliko karakterističnih detalja iz Kočinih iskaza zabeleženih tokom druge polovine osamdesetih godina.

Upitan kako je Titu objasnio svoju odluku da se povuče iz tadašnjeg Predsedništva SFRJ, a ubrzo potom i iz svih drugih foruma, Koča je uzvratio bez dvoumljenja: "Nisam osećao potrebu za nekim opširnim objašnjenjima." On je jedino, rekao bih žalosno, zapitao: "Zar zbilja moraš da odeš?" Uzvratio je kratko i nepokolebljivo: "Odlučio sam. Sad dolaze Marko i Latinka." Tito: "Pa, vi ste se dogovorili?" Koča: "Nije nenormalno dogovarati se u ovakvoj situaciji."

Koča sa suprugom Lepom Perović

Koča precizira: "Umesto bilo kakvog, tada već verovatno suvišnog obrazlaganja, rekao sam samo ovo: 'Posle onoga što je učinjeno sa Srbima postalo mi je jasnije šta se događa i kuda idemo jer je to, po mojoj oceni, bila jedna vrsta dvorskog (državnog) udara'. Ne mogu, naravno, garantovati da je baš svaka reč u toj rečenici autentična - nisam, na primer, siguran da sam upotrebio izraz 'dvorski' ili 'državni' udar - ali smisao je bio taj. Ocenio sam to kao zaverenički obračun s legitimnim zastupnicima demokratske orijentacije u Savezu komunista, u Srbiji i Jugoslaviji. Hoću da kažem da se nisam kolebao jer više nisam imao nikakvog razloga za to; ono što je bitno, bilo je očigledno."

Koča je smatrao da Tito s obzirom na godine nije imao energiju da ulazi u neki dublji i sadržajniji dijalog. Sve je već bilo jasno. Razlike su već duže vreme postojale i nisu se mogle ničim premostiti. Tih dana u "Dnevničkom zabeleškama", 8. oktobra 1972. godine, zapisao je: "Ostati do kraja 'vojnik revolucije' ne znači da moraš do kraja ostati i njegov general ako si jednom to bio."

FOTOGRAFIJE: Stevan Kragujević, legat Koče Popovića i Lepe Perović, Arhiv Grada Beograda, Muzej Jugoslavije, Vikipedija, , Arhiv Jugoslavije, Fejsbuk, Muzej Beograda, Arhiv "Novosti" i "Borbe"

Preporučujemo

Društvo

2 6

ISTORIJSKI DODATAK - TITOV KADROVSKI GOLI OTOK: O jednom simboličnom susretu Koče, Leke i Blaška u Dubrovniku

28. 05. 2022. u 17:14

Društvo

0 8

ISTORIJSKI DODATAK - UVEK KORAK ISPRED NEPRIJATELjA: Komandant armije postaje ministar spoljnih poslova

27. 05. 2022. u 17:14

Društvo

0 2

ISTORIJSKI DODATAK - ULAZAK U NATO NA MALA VRATA: Koča Popović kao načelnik Generalštaba Jugoslovenske armije

26. 05. 2022. u 17:14

Društvo

2 10

ISTORIJSKI DODATAK - TITO JE HTEO DA STRELjA KOČU: Neverovatni životni zapleti najslavnijeg ratnog komandanta

25. 05. 2022. u 17:14

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije