ISTORIJSKI DODATAK - TITO JE HTEO DA STRELJA KOČU: Neverovatni životni zapleti najslavnijeg ratnog komandanta

NA Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, 20. oktobra 1992. u 85. godini umro je Koča Popović, pesnik nadrealista, književnik i filozof, rezervni poručnik Vojske Kraljevine Jugoslavije, učesnik u Španskom građanskom ratu iz koga je izašao kao kapetan, netom posle toga vojnik revolucije, jedan od najslavnijih komandanata i generala proleterskih jedinica, a potom vrhunski diplomata i kratko vreme potpredsednik Republike (SFR Jugoslavije).

Tito i Koča

Bio je intelektualac širokog spektra, raznolikih sklonosti i talenata, nesumnjivo jedna od kompleksnijih i po mnogo čemu neobičnijih ličnosti koje su obeležile događaje s kraja prve polovine i gotovo celu drugu polovinu prošlog veka.

Kada je rođen 14. marta 1908. godine, u jednoj od najbogatijih porodica u Srbiji, ništa nije govorilo da će njegov život biti ispunjen suludim zapletima i obrtima. Za 84 godine prošao je put od švajcarskog katoličkog samostana u kome se školovao na francuskom jeziku, do artiljerijske škole za rezervne oficire u Sarajevu i pariske Sorbone na kojoj je diplomirao filozofiju. Na obalama Sene druguje sa nadrealistima Andreom Bretonom, Žanom Koktoom, Vanom Borom, Roberom Desnosom i drugim umetnicima okupljenim oko časopisa Revue Du Cinema. Sa Markom Ristićem 1931. objavio je knjigu "Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog". Pomaže Miroslavu Krleži u uređivanju časopisa "Danas" i sarađuje u časopisu "Nadrealizam danas i ovde" pod pseudonimom Grof, koji je kasnije koristio u partizanima.

Koča kao poručnik Jugoslovenske kraljevske vojske

KADA JE ĐORĐE KOSTIĆ, jedan od prvih srpskih nadrealista, početkom tridesetih godina prošlog stoleća prvi put pročitao jednu Kočinu pesmu, glasno se sa dubokim razlogom zapitao: "Ko je ovaj čovek?" I ta Kostićeva glasna zapitanost traje i odzvanja kroz ceo HH vek i još uvek traje.

Neće biti nikakva fraza ako se konstatuje da je Koča išao kroz život "putem kojim se ređe ide". U Španiju, a potom u partizane nije otišao zbog avanturizma. Krenuo je u borbu protiv fašizma. Imao je prilike da fašizam vidi na delu. Posle Pariza, nastavio je studije u Nemačkoj u kojoj su fašizam i nacizam nadirali kao poplava. Kao intelektualac nije imao iluzija niti mu je nedostajala hrabrost. On jeste poticao iz imućne porodice i nisu ga motivisali lični socijalni razlozi već velike ideje zapadnog demokratskog društva i prosvećenih levih snaga. Ulazeći u KPJ Koča je bio svestan i pripravan da će se u njoj suočiti sa boljševičkim teskobama. On sam za sebe kaže da je bio svestan toga i da je bio malo i "zatucan". Nisu ga ni mimoišle sadističke metode Specijalne policije u Beogradu. Posle jednog hapšenja, zbog slabog držanja izbačen je iz Partije. On je o tome imao svoju istinu a Partija svoju. Naravno, znalo se čija je starija. Morao se tome povinovati, ali nije sagnuo glavu. Odluku o isključenju saopšto mu je predrati i poratni prijatelj Milovan Đilas. Zato je u borbu protiv okupatora u leto 1941. Koča otišao kao "šugavo prase". Na slobodnoj teritoriji Rodoljub Čolaković i Filip Kljajić mu saopštavaju da je postavljen za komandanta Kosmajsko-posavskog odreda.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Nepremostive razlike

KOČA JE TITA prvi put sreo po povratku iz Španije, u jednoj kafanici u Bosanskoj ulici, danas Gavrila Principa. Koča je trebalo da mu obezbedi konačište kod njegovog pašenoga, slikara Žike Vlajnića.

Drugi put su se sreli na vojnom savetovanju u Stolicama kod Krupnja, 26. septembra 1941. kome je prisustvovalo dvadesetak najviših rukovodilaca oslobodilačkog pokreta i partizanskih odreda. Koča je pozvan kao komandant Posavskog odreda i bio je jedan od retkih koji se zalagao za partizansku strategiju ratovanja, protiv frontalne borbe. Vrhovni komandant i generalni sekretar Partije je to dobro zapamtio. To je presudilo da ga imenuje za komandanta Prve proleterske brigade. I nije se prevario. Koča je iskazao svoj talenat ratnog komandanta. Pobeđivao je štedeći borce i vodeći bitke sa minimalnim gubicima. Poštovao je podređeni komandni kadar, a za komandanta 1. bataljona 1. proleterske brigade Peru Ćetković znao je da kaže: "Stideo sam se što mu bio pretpostavljeni". U svom dnevniku 1943, Vilijam Dikin, šef savezničke vojne misije pri Vrhovnom štabu, beleži: "Imao je primese vojnog genija i mržnju prema ratu".

Vjera Bakotić (prva Kočina supruga), Pol Elijar, Nuš (Elijarova supruga) i Koča

I najnepristrasniji istoričari imaće vrlo komplikovan zadatak kada budu procenjivali sve Popovićeve sklonosti, talente i životna opredeljenja, isto tako teško će biti da proniknu u srž odnosa između njega i Josipa Broza, čija je amplituda išla iz krajnosti u krajnost, od najbliže saradnje, do potpunog razlaza.

TAČNO DVADESET godina pre nego što je objavljena vest o smrti Koče Popovića, Tanjug je 4. novembra 1972. emitovao više formalno nego informativno i uverljivo zvanično saopštenje za javnost:

"Predsedništvo Skupštine Socijalističke Republike Srbije obavešteno je na jučerašnjoj sednici o ostavci koju je podneo Koča Popović na dužnost člana Predsedništva SFRJ. Zaključeno je da se sa ostavkom koja je upućena Predsedništvu Skupštine upozna Republička konferencija SSRN Srbije, radi pokretanja i sprovođenja postupka kandidovanja za izbor novog člana Predsedništva SFRJ iz Srbije, u skladu sa odredbama Ustava."

Bilo je to njegovo povlačenje iz političkog i javnog života zbog neslaganja sa smenom srpskih "liberala" Marka Nikezića, Latinke Perović, Mirka Tepavca... i neposredan povod za definitivni razlaz sa Josipom Brozom.

Kočina partijska knjižica

Nekoliko dana pre ostavke Koča se sreo sa Titom: - Ne bih mogao reći da smo vodili neki duži i sadržajniji politički dijalog. Činilo mi se da on, s obzirom na godine, više i nije bio kadar da ulazi u takav dijalog... Možda nije bilo ni neophodno. Nisam osećao potrebu za nekim opširnijim objašnjenjima. On je jedino, rekao bih žalosno, zapitao: "Zar zbilja moraš da odeš?" Uzvratio sam kratko i nepokolebljivo: "Odlučio sam." Razlikovanje je trajalo već prilično dugo. Postalo je nepremostivo.

U razgovoru sa Kočom, krajem osmadesetih godina prošlog veka, Milorad Vučelić, sadašnji glavni urednik "Novosti", pitao ga je da li je Broz, kada su se rastajali pokazao nekakvu emociju. Koča je odgovorio: "Možda je i bilo, ali sutradan je otišao kod Branka Mikulića u Bugojno da ubije medveda i na mene je zaboravio."

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Duvan i polić rakije za vrhovnog komandanta

A PRVI NjIHOV razlaz desio se 40 godina ranije. Sutjeska, glavna pozornica jugoslovenske ratne drame, godinama, čak decenijama, vukla se iza ratne slave Koče Popovića. Posle njegove ostavke krenule su tihe, mučne, neslužbene, nenapisane, ali i nedemantovane optužbe da je komandant slavne Prve proleterske u najkritičnijem trenutku za Vrhovni štab i Tita pobegao sa bojišta. Šta je, zapravo, istina? Da li je Koča pobegao, da li se odlučio na proboj da spasava sebe, namerno ostavljajući Tita i sve ostale u obruču nadmoćnog neprijatelja?

Koča kao poručnik španske vojske na osmatračnici

Na sva ova pitanja odgovoriće Koča Popović novinaru "Politike" Aleksandru Nenadoviću, u knjizi "Razgovori s Kočom", koju je pokrio veo zaborava jer se pojavila u osvit poslednje jugoslovenske drame i krvavog građanskog i verskog rata.

- Reč je o varijacijama na istu temu s ciljem da ja budem optužen za neku vrstu izdaje. Ali vratimo se onome što je bitno - šta se zaista događalo u Vrhovnom štabu i oko njega? Pri tome, naravno, valja imati na umu težinu trenutka, dramatičan položaj naših opkoljenih jedinica, teret ranjenika. A, odluka se morala donositi bez dvoumljenja - govorio je Koča Popović. Bez kolebanja, odlučio se za proboj. Nije imao drugog izbora. Krenuo je i uspeo je, uveren da otvara put za izlazak i drugih jedinica iz neprijateljskog obruča.

USPEO JE DA PEKU (Dapčeviću) pošalje po kuriru poruku: "Ja krećem napred, pođite za mnom." Znam, a to piše i na dokumentima, da je Peko bio saglasan. Govorio je Titu: "Koča je u pravu, treba ići za njim." Vrhovni štab se u tom trenutku osetio gotovo izgubljenim jer je celokupna situacija bila krajnje dramatična, a njegova pozicija izuzetno teška zato što se našao blizu začelja sa ogromnim brojem nesposobnih ranjenika.

- TO je u ratu najteže. Uvek sam mislio - o tome sam i pisao - da je najlakše onome ko ide napred. Na začelju se, uz sve ostalo, sklapaju neprijateljski obruči, odatle je teže nešto preduzeti. Nešto pre mog proboja, prelazeći u zoru reku Sutjesku, prolazili smo ispod Košura. To je jedno brdo koje su Nemci držali i s njega nas gađali. U toj situaciji, dok neprijatelj žestoko udara, neposredno pred ranjavanje Tita, ja mu šaljem poruku u kojoj kažem otprilike ovo: nemoj ići stazom kojom sam ja prošao, jer je izložena neprijateljskoj vatri; kreni levo, kroz šumu, tuda je bezbednije. Poslao sam mu malo duvana i polić rakije... - sećao se ratnih dana Koča Popović.

I Tito je bio odlučio da Koču smeni. Generalu Velimiru Terziću je rekao: "Spremi se da preuzmeš Prvu proletersku" ... Na to je general Terzić uzvratio u čuđenju: "Druže Tito, pa ne mislite, valjda, da bih ja mogao da zamenim Koču."

U štab Prve proleterske, negde ispred Zvornika, stigla je depeša u kojoj je bilo izričito rečeno da Koča odmah preda komandu svome zameniku i dođe u Vrhovni štab. Svojim pratiocima je rekao.: "Kad se Popović pojavi streljajte ga..."

Koča Popović

Kada se Koča po pozivu pojavio u Vrhovnom štabu, Titovi pratioci su bili nemi. Svi su sa dozom straha i neizvesnosti iščekivali njihov susret. Tito je bez reči ustao sa stola za kojim je sedeo i krenuo u susret svom komandantu i izljubio ga. Prema Kočinim tvrdnjama, ali i svedočenjima mnogih iz okruženja Vrhovnog štaba, Tito nikad o tome više nije reč progovorio. Kao da se nije ni desilo.

Tako je Koča u dva presudna istorijska momenta izgovorio: "Odlučio sam." Prvo, u obruču na Sutjesci kada je, bez ičijeg nagovora odlučio na proboj i time spasao i glavninu snaga i Vrhovni štab, u času kada su nemački komandanti javljali svojim višim štabovima da je sve gotovo i da je u pitanju samo nekoliko sati do konačne pobede. Drugo, kada je došao kod Tita i rekao mu da podnosi ostavku oktobra 1972. i kada je na Titovo pitanje da li baš moraš, odgovorio kratko: "Odlučio sam." Koča se uverio da se u zemlji ne želi proces demokratskih promena već produžetak postojeće lične vladavine jednog čoveka i nije želeo da u tome učestvuje.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Lažan mit da je Broz preporodio partiju

U MEĐUVREMENU dolazilo je do još razmimoilaženja u stavovima preko kojih je Tito dosta elegantno prelazio. Koča je o ovim sukobima svedočio:

- Tito je posle 1948. jedno vreme, uzgred rečeno, bio spreman da ide dosta daleko - prema Zapadu. Prilikom susreta sa Gi Moleom, tadašnjim francuskim premijerom, on je, na primer, dosta oprezno nagoveštavao spremnost da Jugoslavija uđe u kasnije napuštenu "evropsku odbrambenu zajednicu", da se, u neku ruku, otvori prema zapadnom vojnom savezu. Ja sam tada intervenisao i uspeo da smekšam njegovu spremnost. Gi Mole je to zapazio, zainteresovano me pogledao i dobacio Titu: "Imate spretnog ministra."

POSLE sovjetske invazije na Čehoslovačku 1968. godine, ispostavilo se da je ondašnji ministar vojske Ivan Gošnjak prebacio jedinice prema zapadnim granicama.

- Sukobio sam se, valjda prvi put, direktno i oštro sa Titom, na proširenoj sednici Politbiroa. Rekao sam da smatram nedopustivim to što je učinio Gošnjak: u vreme povećanih opasnosti sa Istoka, on prebacuje jedinice prema Zapadu. Na taj moj prigovor Tito je, u dva maha, uzvikivao: "Dosta više tog filozofiranja." Na to sam u sebi odlučio: Dvaput sam to progutao, treći put neću. Ustajući od stola, dobacio sam: "Tražim pravo na glupost!"

Tito nije reagovao na Kočinu repliku. Ali je zato Koča zabeležio kako je Titova ratna harizma posle rata prirodno prerastala u stvaranje kulta po njegovoj želji i kako su taj kult podsticali njegovi revnosni sledbenici da bi i oni pod tim suncem i sami postali nedodirljivi.

- On je o sebi već mislio kao o velikanu, a i njegovi prvi saradnici. Bio je to, u tom smislu, prirodan spoj: on je postao vođa kojeg niko ne bi mogao da "makne malim prstom", kako je to Staljin 1948. priželjkivao ili planirao. Moje uverenje je da u našim zvaničnim, posleratnim tumačenjima Titovog povratka iz Sovjetskog Saveza napravljena nategnuta mistifikacija. Mislim na tvrđenja po kojima je, pre njegovog dolaska, u jugoslovenskom komunističkom pokretu bezmalo sve bilo u neredu da bi, potom, velikom brzinom, s njim na čelu, došlo do preporoda. To prosto nije tačno. On nije počinjao iz početka: preuzeo je organizaciju koja je već bila na svojim nogama, spremna za okršaje pred kojima se nalazila.

Koča i Danilo Lekić

JOSIP BROZ TITO, sve u svemu, bio je, kako je to napisao Slava Đukić, na neki način, odrednica Koče Popovića. Bio je to dvojni odnos, poštovao ga je a istovremeno se protiv njega bunio. "Nikada nije dao na sebe, i nikada nije dopuštao da dođe u ponižavajući položaj: u tome se razlikovao od funkcionerskog sloja. Ali, takođe, sva njegova suprotstavljanja bila su parcijalna, prema situaciji, pojavi, događaju, više opstrukciona nego opoziciona, nikada frontalna i u meri koja bi ga zauvek isključila sa političke pozornice. Uvek je u svojim istupima ostavljao prostor i više ostajao veran svome ćutanju nego što je ulazio u nepomirljive sukobe, koji bi vodili u totalno opozicionarstvo. Verovatno je njegova izvesna racionalnost proizlazila iz iskustva i lične spoznaje da nikakva opozicija nema izgleda u boljševičkoj vlasti, nasuprot jednom nepromenljivom autokrati, kultu i oreolu. Možda je to razlog što je opozicioni stav zamenio opstrukcijom i pasivnošću."

Po završetku rata Popović postje načelnik Generalštaba u teškim uslovima s velikom armijom u razorenoj i opustošenoj zemlji, pritisnutoj tršćanskom krizom i Rezolucijom Informbiroa. Sedam godina je vodio svojevrsnu posleratnu "bitku" na novim frontovima o čemu će još biti reči na stranicam "Istorijskog dodatka".

Kada je oslabio sovjetski pritisak na Jugoslaviju, Edvard Kardelj, član Politbiroa SKJ i ministar inostranih poslova Jugoslavije, očito zaplašen od prestojećih izazova u novonastalim uslovima laviranja između Istoka i Zapada, se povlači i trebalo je naći novog čoveka. Bio je to Koča Popović. Tito se složio iz svojih razloga. Za njega je Koča bio garant da će moći i znati da razgovara na "ravnoj nozi" sa svim državnicima sa kojima se Jugoslavija susreće u međunarodnim odnosima, a posebno sa Zapadom.

Sve posle toga bile su Kočine kraće epizodne uloge na partijskom i državnom planu, koje je on disciplinovano prihvatao i otaljavao, na nagovor svojih prijatelja ili sa nekim svojim ograničenim ciljem. Koča Popović je imao običaj da kaže: "Koča Popović je Koča Popović samo od 1941. do 1945. Sve ostalo je službovanje."

FOTOGRAFIJE: Stevan Kragujević, legat Koče Popovića i Lepe Perović, Arhiv Grada Beograda, Muzej Jugoslavije, Vikipedija, , Arhiv Jugoslavije, Fejsbuk, Muzej Beograda, Arhiv "Novosti" i "Borbe"

Preporučujemo

Društvo

2 10

SUSRET SA ISTORIJOM - TITO HTEO DA STRELjA KOČU: Kako je komandant Prve proleterske umalo nastradao zbog bitke na Sutjesci

13. 02. 2022. u 15:00

Društvo

4 18

TITU POMILOVANjA, KOČI POGUBLjENjA: Čuveno Brozovo "pismo" bilo uvod u "svilen gajtan” za liberale

27. 09. 2020. u 17:00

Feljton

0 0

ISTORIJA NEKIH SRPSKIH BOLESTI: Pekiću, komunizam nas je učinio smešnima - revanširajmo mu se, takoreći istom merom i silinom

19. 09. 2020. u 20:00

Društvo

24 8

ČETNICI ZA TITA VEĆI NEPRIJATELjI OD TREĆEG RAJHA Broz: Partizani spremni da ratuju protiv svakog na koga Berlin ukaže

11. 07. 2020. u 20:11

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije