ISTORIJSKI DODATAK -TITOVA LIČNA VLAST GLAVNA SMETNJA RAZVOJU: Srbija nije htela da bude identifikovana sa jugoslovenskom federacijom

CK SK SRBIJE i njegov predsednik M. Nikezić je na srpsko pitanje gledao kao na demokratsko pitanje. Otvoreno se zalagao za demokratsku transformaciju društva i političkih odnosa. Principijelno je smatrao da o zajedničkim pitanjima rasprava treba da bude vođena na „jugoslovenskim telima”.

Arhiva

Čak kada je na to bio direktno primoravan CK SK Srbije se nije upuštao u razmatranje unutrašnjih pitanja drugih republika, posebno Hrvatske. Naglašeno je nastojao da Srbija bude okrenuta sebi, svojim problemima i razvoju. Javno je isticano da Srbija ne želi da bude identifikovana sa jugoslovenskom federacijom i suprotstavljena drugim republikama. CK SK Srbije je podržavao nastojanje da definitivno budu utvrđene zajedničke funkcije Federacije. Iskazivao je saglasnost da reforma Federacije ide u pravcu jačanja odgovornosti republika i razvoja demokratskih odnosa. Trudio se da konkretnom delatnošću afirmiše stav o nedeljivosti reforme države i društva. Na sebi svojstven način nastojao je da, u procesu ustavno-pravnih promena, Srbija ostvari elementarne interese i potvrdi svoj novi državni i ekonomski identitet. Osnovnom smetnjom u razvoju smatrao je instituciju „lične vlasti” i Brozovu „arbitražu”. Upozoravao je da razbijanje saveznog centralizma neće imati smisla ukoliko bude zamenjen uspostavljanjem republičkih ili pokrajinskih etatizama.

STAVOVI KOJE je Izvršni komitet CK SK Srbije zastupao budili su sumnju jugoslovenskog partijskog centra. Iz državnog i partijskog vrha stizale su „preporuke” za primenu administrativnih i represivnih mera u rešavanju postojećih problema, pružana je podrška „konzervativnim elementima”, sputavane inicijative, širene lažne informacije, glasine i klevete, podmetane intrige, perfidno rađeno na razbijanju partijskog vođstva i formiranju više centara političke moći, ucenjivani i „kupovani” kadrovi, omalovažavani postignuti rezultati, činjenice zamenjivane tumačenjima, traženo neprincipijelno savezništvo sa nacionalnim snagama, nadgledano sve što se dešava u Srbiji, izricana kritika i otvoreno nezadovoljstvo. Bili su česti pokušaji arbitriranja u odnosima među republikama, uplitanja u probleme federalne jedinice i „rešavanja” složenih ustavno-pravnih pitanja republike i autonomnih pokrajina „bez i mimo” Srbije. Sve navedeno je ukazivalo na razmere nepoverenja koje je prema Srbiji postojalo u federalnom vrhu. Uloga „inspiratora” a ne „naredbodavca”, orijentacija ka tržištu umesto državnoj regulativi, sklonost ka saradnji republika koja isključuje arbitražu državnog partijskog vrha, zamena „poslušnosti” kreativnošću i samostalnošću u odnosu na „partijski centar”, plašila je Josipa Broza. Bilo je jasno da proces demokratizacije sprečava mogućnost da „konzervativni elementi” zadobiju prevagu u partiji srpskih komunista, sem ukoliko ne budu oslonjeni „na arbitriranu ulogu saveznog centra i materijalnu silu”.

Draža Marković

U ODNOSIMA partijskog vrha Srbije sa pokrajinama bilo je puno političkog takta i popustljivosti. Poštovan je stav da autonomija nije samo forma kojom se izražava posebnost autonomija već i oblik njihovog uključivanja u republiku. M. Nikezić je insistirao da odnosi budu na demokratskoj i samoupravnoj osnovi. Izbegavao je upotrebu administrativnih nadležnosti, koliko zbog pokrajina toliko i zbog republike. Autonomiju nije doživljavao kao „puku formalnost”. Upotrebu „autokratskog dirigovanja” sasvim je isključio iz odnosa sa Novim Sadom i Prištinom. Kod Nikezića je postojalo ubeđenje da prosperitet Srbije ne može biti građen isključivo na jačanju državnosti već i razvoju demokratizacije. U skladu sa tim skretao je pažnju pokrajinskim rukovodstvima da autonomije ne treba da budu republike, jer već imaju svoju republiku, ali ni „provincije” u Srbiji i Jugoslaviji.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Neminovan sukob sa Josipom Brozom

I DOK SU OSTALE republičke elite nastojale da u svojim rukama skoncentrišu što više elemenata državnosti, srpsko rukovodstvo nije težilo da Srbija postane klasična nacionalna država. Zvaničan stav je bio da višenacionalni sastav republike i postojanje dve autonomne pokrajine ne treba shvatati kao „nesreću Srbije”. Postojala je svest da orijentacija na formiranje čiste nacionalne države istovremeno znači kidanje veza sa pokrajinama i razbijanje Srbije kao ekonomske i političke zajednice. Uporište u nacionalizmu nije traženo.

U dilemi da li da u jugoslovenskoj državi jača „demokratizacija društva u redefinisanoj federaciji” ili „autoritarna nacionalna državnost”, srpski liberali su se opredelili za prvo rešenje. Istorija je, međutim, već išla u drugom pravcu. Politika partijskog vrha Srbije nailazila je, sve do Desete sednice CK SK Hrvatske, na razumevanje pokrajina. Nakon toga, saradnju je zamenilo suprotstavljanje pokrajina Srbiji. Takav kurs imao je podršku državnog vrha zemlje. Nametnuta ustavno-pravna pozicija, u kojoj je Srbija „imala pravo” da usklađuje svoje interese sa pokrajinama (a ne pokrajine sa njom), postala je, pored sve tolerancije, neodrživa. [...]

Marko Nikezić / Foto Profmedia

OKO PITANjA reforme Federacije SK Srbije nije želeo da ostane neopredeljen. Sredinom juna 1970, na Drugoj konferenciji SK Srbije, M. Nikezić je jasno istakao da Srbija „ne teži produženju veka centralizma, niti njegovom obnavljanju”. On je potvrđivao zainteresovanost Srbije „da njene obaveze prema Federaciji i njena prava u Federaciji budu tačno onakva kakva imaju svi ostali članovi zajednice”. Kritički je napominjao da u funkcionisanju Federacije i dalje preživljavaju „izvesni centralistički refleksi” usled kojih savezne institucije intervenišu u poslovima iz nadležnosti republika. Konstatovao je da je „tih ostataka više u odnosu prema Beogradu” ali i izrazio nadu da je njihovo uklanjanje pitanje vremena „a ne koncepcije”. Navedeni stavovi upečatljivo su govorili da se Srbija počela oslobađati opterećenja o svojoj „posebnoj misiji”. Postala je dominantna svest da je podršku autokratskoj vladavini Jugoslavijom Srbija, u suštini, plaćala sopstvenim zaostajanjem i gušenjem demokratskih sloboda u njoj samoj. Nakon toga direktni sukob sa Josipom Brozom postao je neminovan.

NA „PARALIZU u organima Federacije” i „promene u sistemu” srpsko rukovodstvo je imalo svoj odgovor. Marko Nikezić je početkom septembra 1970. decidirano isticao da „srpski Centralni komitet” nije „nikakav čuvar Jugoslavije”. Nije krio da CK SK Srbije „ne zna tačno šta misle drugovi u Hrvatskoj” i kakve su njihove vizije budućnosti. Sugerisao je trezvenost, zalagao se za sagledavanje uzroka postojeće krize, bio ubeđen da se oni ne nalaze „u ovakvoj ili onakvoj garnituri”. Suprotstavljao se nastojanjima partijskog vrha zemlje i samoga Broza „da se krene u pravcu jednog jugoslovenskog unitarizma, što neizbežno ide sa državnim socijalizmom i staljinističkom partijom”. Rešenje nije video ni u „zaokrugljivanju državnosti” monolitne Komunističke partije Srbije. Nasuprot kursu koji je Jugoslaviju vodio u položaj u kome su bile „lagerske zemlje” on je zagovarao „čvrstu demokratsku socijalističku orijentaciju u SR Srbiji”. Nikezić je upozoravao na činjenicu da u državi postoji „jedan tip stranke, drugi tip države i treći tip ekonomije”. Brzo oslobođenje od „iluzije o jedinstvenom Savezu komunista koji sve spasava ako u društvu ne postoji jedinstvo” smatrao je nužnim.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Briga za Srbe izvan Srbije

ZA SRPSKI NAROD, „rasut svuda po Jugoslaviji”, Nikezić je smatrao da zajednička država predstavlja jedini državno-pravni okvir. Otuda je upozoravao na potrebu da Srbi, kao najveći narod, stalno vode računa o interesima drugih. Ujedinjavanje na nacionalnoj osnovi jugoslovenskih naroda smatrao je kobnim. Alternativu takvom razvoju događaja prepoznavao je u „ujedinjenju na demokratskoj socijalističkoj osnovi svih demokratskih snaga u Jugoslaviji”. U skladu sa tim suprotstavljao se svakom „vršljanju” federalnih organa po Srbiji prepoznajući u tome pogubno „identifikovanje” Federacije i Srbije. Izlaz iz krize video je jedino u „opštem ubrzanom razvoju”, slobodnoj tržišnoj ekonomiji, otvorenoj privredi i zagovarao jačanje ekonomske pozicije Srbije u Jugoslaviji.

Tito sa rukovodstvom Kosova i Metohije na Brionima

Partijski vrh Srbije kritički je gledao na inicijativu o formiranju „državnog predsedništva” smatrajući da otvaranje pitanja Brozovog „nasleđa” jača dezintegrativne procese. Protivio se parcijalnom rešenju reforme Federacije koje je formiranje predsedništva najavljivalo i tražio celoviti koncept promena. Bilo mu je strano tumačenje da predsedništvo države sačinjavaju „republikanci”, „najbolji ljudi iz republika”, koji ne zastupaju interese svoje federalne jedinice već predstavljaju nadnacionalni i samostalni faktor.

FORMIRANjE NOVOG „centra vlasti i moći” Nikezić je smatrao posledicom shvatanja da jedino „jak politički vrh” može efikasno da neutrališe „nesaglasja i deobe” koje postoje u političkom sistemu. Imao je razumevanje za Kardeljeve stavove o „ponovnom dogovoru” jugoslovenskih naroda „kakve funkcije, odgovornosti i prava treba da ima Federacija... u sadašnjim i budućim, prilično izmenjenim uslovima našeg društva”. Slagao se sa tumačenjima da Federacija ne treba da bude „neka vlast nad narodima, već jedan oblik međunacionalne integracije preko koga, u stvari, narodi, odnosno republike ostvaruju određene funkcije sopstvenog nacionalnog suvereniteta, odnosno suverene državnosti”. Bio je svestan da jačanje republika vodi zaokruživanju njihove državnosti ali nije bio spreman da podrži društveni tok koji uspostavlja republičku autarhiju i pokrajinski separatizam. Nije potcenjivao tendenciju da republike budu konstituisane kao „jake i sve samostalnije države sa naglašenim nacionalnim težnjama”. Smatrao je da takvi procesi, neminovno, od Federacije stvaraju „poprište borbe interesa”.

NASUPROT ZAJEDNICI „šest država koje prave državni savez”, „šest nacionalnih država”, CK SK Srbije je prednost davao slobodnom društvu – „zajednici radnih ljudi i zajednici ravnopravnih naroda”. Nastojao je da emancipacija Srbije od saveznog centralizma bude potpuna. U ime toga CK SK Srbije je težio da „pijemontska uloga”, koja je srpsku političku elitu predugo opsedala, bude napuštena. Partijski vrh je podsticao jačanje demokratskih institucija političkog sistema. U njegovim interpretacijama centralizam je označavan smetnjom razvoja. Nasuprot njegovim „konzervativnim sadržajima” isticano je zalaganje za demokratsku Jugoslaviju. Državni okvir ispunjen demokratskim sadržajima sažimao je u sebi brigu za Srbe van Srbije. Bio je to, po njihovom mišljenju, preduslov za kulturno i duhovno jedinstvo srpskog naroda. U političkom angažmanu CK SK Srbije je izjednačavao po važnosti samostalnost i odgovornost.

Karikatura Ranka Guzine

Krajem oktobra 1970, na inicijativu Josipa Broza, pokrenut je u Saveznoj skupštini postupak za promenu Ustava SFRJ. Tom formalnom činu prethodile su duge pripreme. O daljim promenama Ustava razmišljalo se tokom 1969. i 1970. Stane Kavčić je predlagao podelu fondova Federacije i „zajedničko tržište” – što je bio nagoveštaj koncepta o nacionalnim ekonomijama. Krste Crvenkovski je tražio adekvatnu zastupljenost republika u telima Federacije. Petar Stambolić je zahtevao smanjivanje funkcija Federacije ističući da u decentralizaciji „ne bi smelo da ima predloga koji odgovaraju drugim narodima, a koji bi bili neprihvatljivi za komuniste i narod Srbije”. Mitja Ribičić se protivio tendenciji da republike postanu „birokratske tvrđave”.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

„Suverenitet naroda“ izmišljena kategorija

JOSIP BROZ je odbacivao mišljenja koja su išla za tim da federativno uređenje jugoslovenske države ustavnim amandmanima bude zamenjeno konfederalnim modelom. „Zaključci o društveno-ekonomskim i političkim pitanjima SAP Kosovo”, usvojeni na sednici Predsedništva SKJ od 22. februara 1970, zahtevali su „dalje razvijanje i obogaćivanje sadržine autonomije Kosova”. Septembra 1970, pred političkim aktivom Zagreba Josip Broz je najavio da će predstojećim promenama Ustava biti uspostavljena funkcija kolektivnog šefa države.

Branko Pešić i Marko Nikezić

Početkom oktobra 1970. Predsedništvo SKJ je definisalo tri grupe pitanja koje ustavnom reformom treba rešiti. Time je postignuta saglasnost o potrebi i osnovnim pravcima „usavršavanja” političkog sistema. Prva konferencija SKJ, održana krajem oktobra 1970, zaključila je nužnim „učiniti korak dalje u pravcu izgrađivanja federacije kao funkcije državnosti i suverenosti svake republike i autonomnosti pokrajina, kao uporišta ravnopravnosti naroda i narodnosti”. Poslednjih dana oktobra 1970, u razgovoru sa predstavnicima Srbije, Josip Broz je emotivno govorio o Jugoslaviji iskazujući spremnost da se suprotstavi svakom separatizmu, konfederalizaciji zemlje, dezintegraciji, nagoveštaju raspada, pokušajima razbijanja zajednice. U isto vreme, poslednjih dana oktobra 1970, Savezna skupština je obrazovala Komisiju za ustavna pitanja sa zadatkom da izradi nacrt ustavnih amandmana. Na njenom čelu nalazio se Edvard Kardelj. Na zajedničkoj sednici svih veća Savezne skupštine, održanoj 18. novembra 1970, Josip Broz je postignutu saglasnost o „osnovnom pravcu usavršavanja političkog sistema” definisao kao potrebu „današnjeg trenutka” i „značajan korak u daljem razvoju”.

MARKO NIKEZIĆ i politička struja na čijem je čelu stajao bila je svesna da Jugoslavija sve više postaje „zajednica nacija” a sve manje biva „društveno-politička zajednica”. Otuda je od političkih i društvenih činilaca u Srbiji tražio više razumevanja za prenaglašavanje „pitanja državnosti” u „drugim sredinama” i to tumačio činjenicom da te republike nikada nisu imale svoju državu. Nikezić nije verovao u „široko raspoloženje za izlaženje iz Jugoslavije”. Smatrao je da u postojećoj situaciji Srbiji odgovaraju „čisti računi u privredi”, „samostalno odlučivanje o sopstvenim poslovima i ravnopravno odlučivanje o zajedničkim”, politika nacionalne ravnopravnosti, orijentacija na procese integracije, dinamičan privredni razvoj. Osnovni element kohezije za Nikezića je bila ekonomija i on je smatrao da prožimanje privrednih interesa uže Srbije, Kosova i Vojvodine neminovno vodi integraciji republike.

Tito, Jovanka i Draža Marković / Arhiva

UNEKOLIKO DRUGAČIJE poglede na postojeće procese imao je Draža Marković. On je pledirao da u ustavnim amandmanima preovlada „kompromis o dva koncepta Federacije kao savezne države i saveza država”. U intimnim razgovorima „srednje rešenje” je smatrao najgorim i zagovarao „odlučniji korak”. „Suverenitet narodnosti” ocenjivao je izmišljenom kategorijom. U ustavnim amandmanima nije video način kako Srbija treba da reguliše odnose sa svojim pokrajinama. Marković nije bio siguran „da li Hrvati faktički žele Jugoslaviju i kao savez država”. Smatrao je da Slovence u zajedničkoj državi interesuje samo veliko tržište i armija. Nije imao odgovor na pitanje da li je Jugoslavija jedinstvena zajednica ili to više nije. Po njegovom mišljenju brzina kojom su amandmani formulisani ostavila je traga u terminološkim i ustavno-pravnim nepreciznostima koje će, u budućnosti, biti uzrok novim nesporazumima.

FOTOGRAFIJE: Stevan Kragujević, Muzej Jugoslavije, Muzej Beograda i arhiv "Novosti" i "Borbe"

Preporučujemo

Društvo

0 1

ISTORIJSKI DODATAK -AMANDMANI ZA UVOĐENjE PRINUDNE UPRAVE U SRBIJI: Dekomponovanje jugoslovenske federacije i pitanje srpske državnosti

25. 04. 2022. u 17:23

Društvo

2 7

ISTORIJSKI DODATAK -ČOVEK KOJI JE ČUVAO SVOJU DRŽAVU: Zašto je na Rankovićevu sahranu došlo sto hiljada građana

18. 02. 2022. u 17:14

Društvo

0 1

ISTORIJSKI DODATAK - JUGOSLAVIJA DRŽAVA JEDNOG ČOVEKA: Reagovanja u svetu na politička zbivanja u SFRJ u leto 1966. godine

17. 02. 2022. u 17:14

Društvo

0 2

ISTORIJSKI DODATAK - OTERAŠE JOŠ JEDNOG SRBINA: Reagovanja u Srbiji posle Četvrte sednice CK Saveza komunista Jugoslavije

16. 02. 2022. u 17:14

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije