ISTORIJSKI DODATAK -ČOVEK KOJI JE ČUVAO SVOJU DRŽAVU: Zašto je na Rankovićevu sahranu došlo sto hiljada građana

BRIONSKI plenum se ne može objasniti iz ugla samog tog partijskog skupa i onoga što što je tamo rečeno, što je ostalo u zapisnicima i arhivama. Bio je to, te 1966. godine, krupan ali mutan i nejasan događaj, nedovoljno razumljiv i samim akterima, osim malom broju njih, a kamoli partijskom članstvu i najširoj javnosti.

Tito i Ranković

Smenjuje se drugi čovek države Aleksandar Ranković - a kasnije će se ispostaviti: prvi i glavni stub njenog opstanka - uz gomilu neubedljivih i krivotvorenih objašnjenja o navodnom prisluškivanju "čak i druga Tita", i uz nešto produbljen i pojačan razlog o deformacijama službe državne bezbednosti i njenom postavljanju kao "sile iznad partije".

Sve je to, samo po sebi, da je samo o tome reč, moglo da se raspravi i razreši na bezbroj drugih načina, i efikasnije i mirnije, bez spektakla i bez, narodski rečeno, klanja vola za kilo mesa. Sam Ranković je, shvativši o čemu se radi i šta mu se sprema, rekao da nikada nije pomišljao da će pasti "tako teška senka nepoverenja" na njega i njegov rad, na "iskren odnos prema drugu Titu i prema drugovima" s kojima je tolike godine proveo u zajedničkom radu.

Bizarnost Brionskog plenuma ogleda se ne samo u tome što prvi čovek države smenjuje drugog čoveka s lažnim razlozima i neubedljivim objašnjenjima, nego što mu je smenjeni lojalan i odan i što je onaj ko ga smenjuje toga potpuno svestan, toliko da će u nekoj kasnijoj prilici reći da mu je bio - "veran kao pas". Kad bismo hteli da budemo ironični, rekli bismo da mu je bio toliko veran da ovaj to više nije mogao da podnese.

UISTINU, Ranković se nije suprotstavljao Titu jer mu je verovao, s pravom ili ne - to neka svako procenjuje za sebe. Nema nijedne njegove izjave, istupa, citata, teksta ili rečenice koja bi govorila o nekim njegovim dilemama u vezi s Titom, njegovom ulogom i namerama, a kamoli o osporavanju ili dovođenju u pitanje njegove neprikosnovenosti. Idući dalje tom logikom, skoro da bi moglo da se kaže da je Ranković bio verniji Titu nego što je Tito bio veran sebi. Bio je, naime, lojalan i odan predsedniku svoje države, a to znači potpuno i nezavisno od toga koliko je sam predsednik bio odan svojoj državi.

Jednostavno, Ranković je bio čovek koji je radio svoj posao. Reč je o bezbednosti i stabilnosti države, o njenom snaženju i učvršćivanju, kako bi mogla da opstane i da traje, da se odupre svim vrstama - realnih ili potencijalnih, unutrašnjih ili spoljnih - ugrožavanja njenog integriteta i celovitosti. Takav kakav je bio, Ranković je uistinu predstavljao noseći stub te države. Ispostavilo se da je to bio i njegov jedini i najveći greh.

On je, kao i njegov narod, čije je razumevanje te zajedničke države dosledno reprezentovao, doživljavao Jugoslaviju kao svoju i kao trajnu činjenicu. A i kako bi drukčije, bez obzira na današnje dileme i razumevanja u vezi s tim, posle svih gorkih saznanja i otrežnjenja. Upravo je njegov narod uneo u zajedničku državu svoju državnost, za razliku od drugih naroda, osim crnogorskog, koji svoje države nisu ni imali, ili su ih imali u legendama i davnoj prošlosti.

Ranković nije, naime, kao ni njegov narod, doživljavao Jugoslaviju kao prolaznu i prelaznu, kao usputnu i privremenu formu ka nekoj svojoj budućoj i samostalnoj državi. Takvim svojim odnosom prema zajedničkoj državi bio je nepremostiva prepreka tim drugim razumevanjima i namerama. Ako to nije bilo jasno na samom Brionskom plenumu - njegov dublji smisao i dalekosežni, sudbinski značaj obelodaniće se i ogoliti potonjim događajima i procesima.

Ranković i Tito

ISHOD tog plenuma širom otvara put prekomponovanju zajedničke države iz federacije u konfederaciju, odnosno u više nego labavu zajednicu reublika i pokrajina. Uz degradiranje i slabljenje Jugoslavije, isti ili sličan proces odvija se i u Srbiji, koju podržavljene pokrajine blokiraju i stavljaju u neku vrstu prinudne uprave. Čitav taj ciljani ustavno-pravni galimatijas, koji je preko ustavnih amandmana 1971. artikulisan 1974. u najapsurdniji ustav jedne zemlje u svetu, imaće svoj neminovni finale kad međunarodne okolnosti to budu omogućile. I tako je i bilo.

Makedonski političar Lazar Koliševski je svojevremeno tu Kardeljevu i Titovu (ili obrnuto) nacionalnu politiku i državnu koncepciju formulisao kao "slaba Srbija, jaka Jugoslavija", ali je ta formulacija bila samo delimično tačna, u prvom svom delu, a uistinu bi trebalo da glasi "slaba Srbija, nikakva Jugoslavija". Jer, da je Jugoslavija bila jaka, ne bi ostala bez ijednog ustavno-pravnog mehanizma samoodbrane i samoodržanja. Ona je bila "klinički" mrtva već posle Ustava iz 1974, a stvarno već posle Titove smrti, ali je veštački održavana "u životu" još koju godinu, do tih "povoljnih" međunarodnih okolnosti, koje su nastupile padom Berlinskog zida.

Branili su je jedino Srbi, i zbog toga bili okrivljeni, kao što je do Brionskog plenuma branio Ranković i zbog toga bio okrivljen i smenjen. Sto hiljada ljudi je došlo na njegovu sahranu (1983) i klicalo mu "Heroj Leka", uprkos negodovanju srpskih vlasti, sastavljenih od onih istih političara koji su aminovali Titovoj odluci da ga politički likvidira, isto kao što su bez trunke političke svesti i savesti aminovali Ustavu iz 1974. Narod je došao da protiv njih demonstrira i da izrazi pijetet prema čoveku koji je branio svoju državu i zbog toga lažno optužen i politički likvidiran. Tako je, inače, vazda bilo, tako je i danas, bez obzira na to da li je reč o lažnim optužbama brionskih i drugih plenuma ili o "presudama" lažnog Haškog tribunala i osudama lažne međunarodne zajednice.

SRPSKI POLITIČARI I TITO

PERSONALNO i verbalno Ranković je bio veran Titu, ali stvarno i suštinski on je prevashodno bio veran državi i zbog toga je bio smenjen. U tom smislu spada, zapravo, u onu, malobrojnu grupu srpskih političara koje je narod stavio na pozitivnu stranu posleratne istorije.

Tu, osim Blagoja Neškovića, prve Titove srpske političke žrtve posle rata, spada na neki način i Slobodan Penezić Krcun. Jer, lukavi maršal je znao da bi Krcun, kao preslobodan i često neprijatan njegov sagovornik, bio nezgodna prepreka za eliminisanje Rankovića. Zato je morao da bude likvidiran u, po svoj prilici, režiranoj saobraćajnoj nesreći, jer bi istovetan način političke eliminacije mogao da bude previše providan.

Kao što je "velikosrpski nacionalizam" bio proglašen u Titovoj političkoj nomenklaturi za najveću i maltene jedinu opasnost, tako je i njegova pažnja bila prevashodno koncentrisana na srpske političke kadrove. Značajnije žrtve te njegove političke budnosti prema srpskim političarima bili su, posle Neškovića, Krcuna i Rankovića, Mijalko Todorović Plavi i Marko Nikezić.

Daleko je brojnija druga grupa srpskih posleratnih političara koji su svojim poltronstvom doveli Srbiju u politički, ustavno, ekonomski i u svakom drugom pogledu u neravnopravan položaj u zajedničkoj državi. Umesto njihovog nabrajanja, treba istaći samo to da su oni od tog svog političkog poltronstva načinili čak i neku vrstu "političke filozofije".

Na primer, da "ono što je dobro za Jugoslaviju, dobro je (automatski) i za Srbiju", čime su legalizovali i opravdali nakaradnu praksu da Srbija i nema svoje interese kao što ih imaju drugi u Jugoslaviji, niti oni imaju potrebe da ih zastupaju i brane.

Na čelu te poltronske grupe srpskih rukovodilaca nalazio se u celom posleratno periodu Petar Stambolić. Kao najrevnosniji i najekstremniji tužilac nepoćudnim srpskim političarima, promovisao je, na primer, stav da je politički uvek najvažnije "šta će o nečemu reći Slovenija i Hrvatska".

Anticipirajući njihov i Titov stav o Rankoviću, rekao je između ostalog i sledeće: "Mogu da tvrdim da je Ranković bio oslonac srpskom šovinizmu. On je vodio liniju ka uzimanju vlasti i svojim radom bio smetnja daljem razvitku... Marko treba da ode, da napravimo prelaz ka jednom normalnijem radu".

Preporučujemo

Društvo

1 4

ISTORIJSKI DODATAK - BRIONSKA ANTISRPSKA ZAVERA: Šesta sednica CK Saveza komunista Srbije 14. i 15. septembra 1966. godine

11. 02. 2022. u 17:14

Društvo

2 3

ISTORIJSKI DODATAK - BROZOVO ANESTEZIRANjE PARTIJE: Izvodi iz stenogramskih beležaka sa Četvrte sednice CK SK Jugoslavije

10. 02. 2022. u 17:14

Društvo

1 3

ISTORIJSKI DODATAK - ERUPCIJA RADOSTI I ZADOVOLjSTVA: Na Brionskom plenumu 1966. godine unapred se znao pobednik

09. 02. 2022. u 17:14

Društvo

0 2

ISTORIJSKI DODATAK - BRIONSKI PLENUM: Špil za poslednju Rankovićevu političku partiju uveliko bio obeležen

08. 02. 2022. u 17:14

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije