Društvo

ISTORIJSKI DODATAK - JUGOSLAVIJA SE GRADI NA RAČUN SRBIJE: Sukob sa sovjetskim blokom najviše je ekonomski oštetio najveću republiku

dr Miodrag Zečević

27. 01. 2022. u 17:14

VELIKI potresi i obračuni unutar Komunističke partije, koji su usledili nakon Rezolucije IB, ostavili su veće posledice nego što se to pretpostavljalo.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЈУГОСЛАВИЈА СЕ ГРАДИ НА РАЧУН СРБИЈЕ: Сукоб са совјетским блоком највише је економски оштетио највећу републику

Ali za jedinstvo Komunističke partije kao jedinstvene organizacije mnogo teže posledice imao je razvoj republika kao nacionalnih autonomnih zajednica i intenzivno konstituisanje nacija koje je u drugi plan stavljalo klasnu dimenziju, jedinstvo zemlje i jedinstvene interese.

Konstituisanje republika kao nacionalnih zajednica i problemi koji su nastali u vezi s tim verovatno su jedan od bitnih razloga napuštanja linije koja je zauzeta na VI kongresu KPJ kojom je utvrđena nova uloga Saveza komunista. Ne treba zanemariti ni mišljenja koja osnovni razlog vide u nesposobnosti SKJ da se transformiše i promeni osnove svoga organizovanja i delovanja kao partije operativne vlasti i dominantnog faktora ukupnog društvenog života.

Njeno pretvaranje u idejnu snagu društva predpostavljalo je korenite promene partijske strukture i sadržaja rada, a ne forme društvenog, političkog i ekonomskog sistema.

Jugoslovenski politički vrh nije bio spreman niti sposoban da ostvari političku demokratizaciju koju je obećao. Pokušaji da se počne sa širom demokratizacijom, što je bio osnovni zahtev VI kongresa, nisu imali osmišljenu dimenziju zbog čega su proglašeni za revizionizam, pogotovo što su neke ideje bile nerealne i nisu vodile računa o nivou partijske svesti, stvarnim društvenim uslovima, odnosu snaga, i stanju u društvu.

Nemali problem bili su partijski kadrovi koji su osetili ukus vlasti, političke moći i privilegija koje su do tada osvojili i uživali. Unutar njega nije bilo snage koja bi mogla da promeni metod rada, odnose i stečene pozicije, lične ili partijske.

Ta svest koja je bila dominantna u Savezu komunista nije mogla da bjude lako pobeđena niti prevaziđena. Dvolično ponašanje i oportunizam zahvatili su Savez komunista, a Bog Janus sve je više postajao priroda ponašanja većine rukovodećeg partijskog članstva. Od tada u jugoslovenskom drušlvu nastaje da se naglo širi raskorak između projektovanog i stvorenog koje će biti njegova sudbina sve do propasti varijante jugoslovenskog socijalističkog samoupravnog društva. [...]

U takvim političkim, ekonomskim i društvenim uslovima održan je VIII kongres SKJ aprila 1958. godine, na kome je donet Program SKJ.

Ovaj Kongres je u osnovi potvrdio dotadašnje pravce izgradnje socijalističkog samoupravnog društva i procese koji su u osnovi menjali koncepciju Jugoslavije kao države i kao društvene zajednice.

Politika ekonomskog razvoja favorizuje izgradnju republike kao celovite ekonomske i društvene zajednice. Osnova daljeg razvoja Jugoslavije je slobodni nacionalni razvoj i puna ravnopravnost Srba, Hrvata, Slovenaca, Makedonaca i Crnogoraca, kao i nacionalnih manjina i slobodan materijalni i kulturni razvitak. Slobodan materijalni razvoj je idejna osnova za nastajanje koncepcije o nacionalnom dohotku.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Bezobzirna konkurencija republičkih privreda

PROMENE u ekonomskom sistemu i ekonomskoj politici bile su usmerene u pravcu ekonomske razvojne dezintegracije Jugoslavije. Naime, budžetsko finansiranje proširene reprodukcije završeno je 1952. godine.

Do tada se jugoslovenska akumulacija prikupljala na nivou federacije i preko saveznog budžeta i finansirana je izgradnja privrednih i javnih objekata, infrastrukture i opšte potrošnje. Osim saveznog budžeta finansiranje izgradnje određenih objekata vršeno je i preko republičkih budžeta.

Završetkom ppvog petogodišnjeg plana (usvojen 1947) menja se i koncepcija planiranja društvenog i ekonomskog razvoja i uloga federacije u investicionoj i razvojnoj politici zemlje. Stvara se opšti investicioni fond, uvodi se kreditiranje investicione politike (budžetsko finansiranje je bilo bespovratno), a odgovornost za investicionu politiku prelazi na preduzeća i republike.

U vreme u kome je vršena obnova zemlje (period 1945-1946) obnovljen je industrijski potencijal Kraljevine Jugoslavije, ali neke privredne grane u tom periodu nisu dostigle predratni nivo svoje razvijenosti. To se posebno odnosilo na poljoprivredu, tekstilnu industriju i neke druge privredne grane koje su uglavnom bile specifičnost Srbije i Hrvatske.

Sukob sa sovjetskim blokom (IB) najviše je ekonomski oštetio Srbiju. U tom periodu iseljeni su svi ozbiljni privredni objekti iz Srbije (zbog procene ratnog sukoba sa sovjetskim blokom) i dislocirani u druge republike. Nepovoljnost za Srbiju bila je znatno veća i u činjenici da su u tom periodu izgradnja privrednih objekata i infrastrukture bili privremeno obustavljeni na njenoj teritoriji sve dok se nije procenilo da ne postoji opasnost sukoba sa zemljama Informbiroa.

Ona je u stvari zaustavljena u razvoju. Problem koji ima posebnu savremenu konotaciju je u tome što je u tom periodu jugoslovenska akumulacija, gde je najveći procenat stvarala Srbija, bez ikakvih finansijskih obaveza preko saveznog budžeta uložena za ekonomski razvoj zapadnih republika i opštejugoslovenske potrošnje.

Srbija je mogla da se okrene razvojnoj ekonomskoj politici tek posle procene da je otklonjena mogućnost vojnog sukoba i opasnost od sovjetskog bloka, a to je već vreme kada nema finansiranja izgradnje objekata (industrijskih i infrastrukturnih) iz saveznog budžeta nepovratno, već putem kreditne politike.

Radi cele istine treba istaći da je krajem tog perioda započeta izgradnja jednog broja većih privrednih objekata u Srbiji, ali su do prelaska na novi sistem finansiranja razvojne politike urađeni bili uglavnom zemljani radovi i to pre svega dobrovoljnim omladinskim radom, odnosno omladinskim radnim akcijama.

U novi sistem finansiranja investicione politike republike i njihova privreda ušli su sa različitim ekonomskim startnim osnovama kada su bile u pitanju finansijsko-ekonomske mogućnosti i dinamike daljeg razvoja.

Stanje koje je nastalo šezdesetih godina posledica je dotadašanje razvojne politike nove Jugoslavije koja se odražavala na ukupne društvene odnose u Jugoslaviji. CK SKJ i najviši organi vlasti federacije raspravljajući o nastaloj privrednoj disproporciji i problemima daljeg privrednog razvoja i "antisocijalističkim pojavama", kako su okvalifikovani sukobi koji su nastali između subjekata u privrednom i društvenom razvoju zemlje, izlaz su tražili u kompromisima. [...]

Veoma brzo su se još oštrije ispoljile protivurečnosti i autonomizam u privrednom razvoju zemlje. Izgradnja istovetnih privrednih objekata po republikama postala je stvarnost, a međusobna konkurencija na unutrašnjem i međunarodnom tržištu sve snažnija i bezobzirnija.

Decentralizacija kao opšte društveno-političko opredeljenje dovela je do radikalnog smanjenja federalnih nadležnosti, pre svega u okviru jedinstvene razvojne politike zemlje, u oblasti monetarne, devizne, kreditne i poreske politike i obavljanju određenih klasičnih funkcija države. [...]

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Strah od sazivanja plenuma Centralnog komiteta

NASTALI društveni, ekonomski i politički odnosi zahtevali su svoje razrešenje, odnosno tražili odgovore na osnovna pitanja daljeg razvoja Jugoslavije i jugoslovenskog zajedništva. Pokušaji da se preko federalne države donošenjem novog društvenog plana razreše neki razvojni problemi nisu dali očekivane rezultate.

Priprema i donošenje novog petogodišnjeg plana društvenog i ekonomskog razvoja Jugoslavije umesto da je iznašla zajedničku jugoslovensku razvojnu sintezu, otvorila je neslaganje i različita viđenja jugoslovenskog zajedništva, koji su do tada svesno prikrivana od šire javnosti.

Nepoverenje prema federalnom vrhu, neslaganje sa pojedinim ličnostima i otpor prema politici Federacije više nisu skrivani. Politički vrh, bar većina od njih, shvatio je da su osnovne poluge sistema iscrpele svoju društvenu i sistematsku kreativnost i da su mnoge od njih počele da deluju kontraproduktivno.

Društveni sistem se nije mogao dogradnjom izmeniti. [...] U takvoj ekonomskoj, političkoj i društvenoj situaciji jugoslovenski političko-partijski vrh se odlučio da održi zatvorenu sednicu Izvršnog komiteta CK SKJ, proširenu sa najodgovornijim funkcionerima iz republika i raspravi ekonomsko i političko stanje u zemlji.

Proširena sednica (tako je nazvan ovaj skup) IK CK SKJ, prvobitno zakazana za 9. mart, odložena je za 14. mart 1962. godine. (Ostalo je nerazjašnjeno pitanje zašto je održana proširena sednica IK CK SKJ a ne plenum CK SKJ koji je kao organ bio kompetentniji za razrešavanje postojećeg stanja.

Postoje mišljenja da je to učinjeno jer se očekivalo otvoreno suprotstavljanje politici i političkom partijskom vrhu. General Armije Gošnjak, blizak Titu, mora da je ukazao na razlog izjavivši da "armija podržava Tita, ali da Tito nema podršku svojih u CK SKJ".)

Posle otvaranja i saopštavanja dnevnog reda proširene sednice Tito je u svom izlaganju pokušao da usmeri raspravu, da joj politički ton i ukaže na osnovne probleme o kojima se mora postići saglasnost i dogovor u cilju njihovog prevazilaženja...

U njegovom izlaganju dominiraju tri pitanja. Prvo je stanje u privredi, drugo se odnosi na ponašanje subjektivnog faktora i treće je, u stvari, njegova dilema o budućnosti jugoslovenske zajednice.

Stanje u privredi je ocenio kao "nimalo ružičasto". Najveći problem je bio spoljnotrgovinski debalans (zaduženje je bilo 1,100 milijardi - Narodna banka obustavila je dospela plaćanja inostranstvu, nastalo je otkazivanje međunarodnih aranžmana sa nama zbog neispunjenih obaveza, Monetarni fond otkazao zajam itd.).

U stvari, privredni razvoj se kretao mimo projekcije društvenog plana i bez jugoslovenske privredne sinteze. Nekontrolisan uvoz, porast domaćih zaliha (33%), neiskorišćenost kapaciteta (mašinogradnja je radila sa 40% kapaciteta), nelojalna konkurencija u inostranstvu između naših preduzeća, preorganizovanost u privredi (preko 500 uvozno-izvoznih preduzeća), rasipništvo u investicionoj politici, konkurencija našoj privredi sa uvozom, nedomaćinsko poslovanje i drugo bilo je stvarnost jugoslovenske privrede.

Prisutno nezadovoljstvo republika zbog investicione raspodele sredstava i resursa, stvorilo je sukob između republika i dovelo do međusobnih nepoverenja i zatvaranja u privrednom razvoju. Na ove privredne probleme je u svom izlaganju ukazao Tito, ali je poenta njegovog zaključka bila da nije u pitanju privredna već politička kriza i da ona prouzrokuje ove pojave u privredi i u društvu u celini. Privredne slabosti i anomalije su po njemu sekundarnog značaja.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Ezopovština se uselila u partiju

SUBJEKTIVNI faktor je po Titu osnovni uzrok ovakvom stanju u privredi, koji je prema njegovoj oceni doveo ukupno društvo, ne samo privredu, u ćorsokak, u kome treba tražiti osnov ukupne krize....

"Ova ocena odnosi se na sve republike, mada u nekima od njih postoje snažni politički ekscesi prema Jugoslaviji i jugoslovenskom zajedništvu". (Pod subjektivnim faktorom podrazumevali su se Savez komunista, državna struktura, društveno-političke organizacije, rukovodeće privredne strukture, odnosne rukovodeće strukture u celini.)

Proces decentralizacije prema Titovoj oceni dobio je smisao dezintegracije i izgubio svoj prvobitni smisao... U ponašanju subjektivnog faktora bili su prisutni separatizam, nacionalizam, šovinizam, lokalizam, republikanizam, zapostavljanje opšteg interesa na račun svojih uskih interesa i sl. [...]

Trodnevna rasprava iznela je na videlo brojne protivurečnosti, sukobe, probleme i pojave koje su dugo skrivane od javnosti ili svesno zanemarivane ili minimiziran njihov značaj. Jedan broj učesnika otvoreno je govorio o uzrocima krize i njenim manifestacionim oblicima mada je većina čelnih ličnosti bila na liniji kompromisa, više govorila o posledicama i bez jasnog viđenja rešenja koja omogućuju izlaz iz ukupne društvene krize.

Ima se utisak da su pokušavali da pomire nepomirljivo, da spoje nespojivo i da zanemare kao nepostojeće ono što je bilo nemoguće zanemariti. Već i nosilac uvodnog referata (Mijalko Todorović), podržavajući Titovo izlaganje, daje u osnovi drugi prilaz i težište svog izlaganja stavlja na manifestacione oblike i posledice stavljajući u drugi plan stvarne uzroke jugoslovenske krize.

Ravnoteža u kompromisu i prepuštanje vremenu da nađe rešenja je viđenje izlaska iz krize. Inače ezopovskog je bilo mnogo u izlaganju učesnika, kao i neiskrenosti jer su se svi na početku izjašnjavali da podržavaju Titovo izlaganje i da je to i njihovo mišljenje dok je sadržaj njihovog izlaganja bio u osnovi suprotan ili se odnosio na pitanja koja nisu imala veći značaj za nastajanje i rešavanje jugoslovenske krize.

Dobija se utisak, spolja gledano, da većina učesnika nije shvatila ili razumela dubinu i težinu jugoslovenske krize i zajedništva ili je želela da se takva predstava stekne...

Nagla destabilizacija privrede zapaža se već od 1957. godine, čija se preterana neproduktivna potrošnja kompenzira zaduživanjem u inostranstvu. Ove procese pratio je porast administracije, enormni rast opšte potrošnje, neprivredne investicije su rasle po stopi od 33%, u privrednim investicijama inostrana sredstva učestvuju sa 40%, a u investicijama koje finansira federacija čak sa 2/3.

U ovom vremenu nastaje nagli razvoj svih vidova školstva, porast obima socijalne i zdravstvene zaštite i svih vidova opšte potrošnje. Razvoj zemlje postao je zavisan od inostranih sredstava. Problem unutar zemlje bio je u tome što su ta sredstva išla pretežno za tekuću, a ne investicionu potrošnju i što subjektivne snage taj trend nisu bile u stanju ili nisu zbog međusobnog nepoverenja htele da zaustave.

U ovom peridu zaoštrava se pritisak zapadnih država, posebno zemalja zajedničkog evropskog tržišta, SAD smanjuju kredite, "drže vodu do usta". Kako je konstatovao uvodničar, ucenjivačku politiku vode i zemlje istočnog bloka, posebno Čehoslovačka i SSSR.

Pritisak inostranstva pred jugoslovenskom javnošću pravda se vođenjem nezavisne politike od strane Jugoslavije, odnosno izbegava se da se javno prizna njen neefikasan ekonomski, politički i privredni sistem, mada kao razlog ne treba ignorisati ni nezavisnu politiku koju je vodila naša zemlja.

Jedan broj učesnika uzrok nastalom stanju video je u prebrzoj decentralizaciji i prelivanju sredstava između republika, odnosno uspostavljenog odnosa između razvijenih i nerazvijenih, koji je postao svojevrstan ozbiljan društveni i nacionalni problem.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

"Mrtav hod politike" Saveza komunista

NESPOSOBNOST Saveza komunista Jugoslavije da poveže političko delovanje raznih oblika državnog, društvenog i političkog organizovanja (Socijalistički savez, Savez sindikata, Savez boraca, veliki sistemi, Savezno izvršno veće, Savezna skuština itd.) dovela je do stvaranja brojnih osamostaljenih centara moći, nesinhronizovane politike i brzog napuštanja usvojene politike i stavova što je stvaralo nestabilnost i sumnju u opravdanost raznih mera i stavova.

Zapravo često se nije znalo koja je politika usvojena i ko šta zastupa kada su u pitanju ključni problemi daljeg razvoja. Osamostaljeni centri političke moći najčešće nisu mogli da nađu zajedničko rešenje i usaglase stavove za određena pitanja. Nastao je policentrizam bez koordinacije.

Inače, na svim nivoima, bio je odomaćen jedan stil ponašanja koji se sastojao u opštoj podršci Titovim stavovima, neprotivljenje zvanično usvojenoj politici i merama, davanje saglastnosti na predloge mera i politike i javna podrška usvojenoj politici, a u praksi se radilo zavisno od užih interesa i užih potreba svake sredine posebno republike.

Kršenje zakona i usvojene politike vršilo se masovno od onih koji su bili kreatori tih mera i politike. Javna konfrontacija usvojenoj politici i merama nije postojala, ali one nisu sprovođene. Protivu onih koji su kršili politiku, stavove i zakone nisu preduzimane pravne i političke mere.

Kriteriji su bili veoma različiti, a pasivno ponašanje svakodnevna pojava. Zakonitost je bila na niskom nivou, ličnosti su bile jače od zakona, zapravo sve se radilo u ime partije.

VEZANO za ustavne rasprave postavilo se pitanje da li Jugoslavija ide u konfederaciju ili će se izgrađivati kao privredna i politička celina federalnog tipa. Odgovor na ovo pitanje može se naći u Kardeljevom stavu da "našu nacionalnu politiku, nacionalnu ravnopravnost i pravo naroda na samoopredeljenje moramo čuvati da bi sačuvali jedinstvo zemlje".

Kardelj je u svojoj raspravi u osnovi minimizirao ukupan problem jer su po njemu činovnici nametnuli svoj kurs, da je u pitanju tehnokratsko-birokratski konzervativni kurs koji je došao u sukob sa društvenom orijentacijom. Po njemu je prakcitizam glavni izvor svih negativnih pojava jer on rađa republikanizam, nacionalizam, šovinizam, antifederalizam i antirepublikanizam u federaciji.

Republikanizam je po njemu posledica, a ne uzrok, mada zastupa tezu o nacionalnom dohotku. "Osnovni uzrok je gde smo mi komunisti", zaključna misao bila je E. Kardelja. Na indirektan način Kardelj je dao podršku Sloveniji koja je pružila otpor koncepciji petogodišnjeg plana, tvrdeći da je plan nerealan i da je potencirao protivurečnosti između republika.

O OSNOVNOM uzroku ukupne društvene krize, odnosno Savezu komunista neposredno je govoro Aleksandar Ranković, konstatujući da je SKJ postao koaliciona, a ne jedinstvena partija, posebno se osvrućući na na autonomaštvo u Vojvodini.

Jovan Veselinov je minimizirao ovu pojavu i zastupao stanovište da je osnovni problem jedinstvo SKJ, što su na posredan ili neposredan način podržali uglavnom stari partijski kadrovi. Opšti je utisak ocenjujući sadržaj izlaganja učesnika da se uzroci objašnjavaju sporednim razlozima, da se težište stavlja na posledice, ali da su svi svesni nemoći SKJ da reši krizu i da su mere i stavovi koje donose njegovi organi bez efekta.

Razlog ovog pesimizma je svest o razjedinjenosti i nespremnosti unutar SKJ da se stvori jedinstvena jugoslovenska ekonomska i politička sinteza i spremnost da se ona sprovede. Najkraće rečeno, svi su svesni da postoji kriza u rukovodstvu koju SKJ nije u tom momentu sposoban da razreši.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Protivrečno viđenje zajedničkog života

RASPRAVA NA SKUPU je pokazala da je jugoslovenski politički vrh razjedinjen i da nije u mogućnosti da kontroliše i usmerava politička i ekonomska kretanja u zemlji, niti njene dalje procese.

Zemlja se nalazila u ozbiljnoj političkoj i ekonomskoj krizi ali nije bilo spremnosti da se nađe zajednički odgovor na pitanje ko stvara stihiju, ko stvara teškoće i ko stvara krizu u razvoju društva i kakva Jugoslavija kao zajednica može da živi.

Prakcitizam i kompromiserstvo očito nisu bili odgovor na ova pitanja. Viđenja zajedničkog života bila su istorijski i koncepcijski različita i protivurečna. Iz jedne koherentnosti interesa ideja i predloga koje su izložene pod pritiskom neprevaziđenih istorijskih protivurečnosti koje su oživele nije bilo moguće da se sagleda kriza društva u celini i osnovni uzroci koji su doveli do ovakvogstanja. Oportunizam i dvoličnost učesnika pravac razrešenja krize usmerava na sporedna pitanja. "Mrtav hod politike", kako je Tempo u drugom izlaganju okarakterisao stanje. [...]

To je verovatno i izazvalo Tita da prekine Blažu Jovanovića u njegovom izlaganju, i da izjavi: "Ja, drugovi, ne vidim nikakve perspektive iz ovog sastanka. Prosto sam razočaran kako stvari idu... Ja sam hteo da mi sebe organizujemo, jer mi smo u krizi; subjektivna kriza je ovde, kriza nas samih. U tome je stvar. I to pokazuje ova diskusija. Izvinite, drugovi, za ovaj moj ispad, ali teško mi je već slušati. Ja vam kažem da je postalo nemoguće ovako izdržati".

Učešće u raspravi, poznata delatnost mnogih, način njihovog izjašnjavanja, razlike između intimnog i javnog mnogih ličnosti i ponašanja u političkom životu, pokazao je da je konformizam postao politička priroda ponašanja rukovodećih kadrova Saveza komunista.

Kao višenacionalna zajednica Jugoslavija nije imala perspektivu razvoja pod apsolutnom supremacijom SKJ, nagodbama republika, nadglasavanjem u saveznim organima ili državnom prinudom.

Kao višenacionalna zajednica sa različitim istorijskim nasleđem, ekonomski, društveno i kultumo različito razvijenih delova, pod snažnim dejstvom tri najveće religije, izložena raznim međunarodnim pritiscima i jasno definisanim interesima velikih sila prema Balkanu i Jugoslaviji, SKJ nije pokazivao da je svestan činjenice da je Jugoslavija sastavljena od raznorodnih elemenata koji imaju interese, koji su međusobno protivurečni i u određenim uslovima veoma konfliktni.

KAO REŠENjE nastale krize jedan broj ličnosti je predlagao da Tito dobije vanredna ovlašćenja i sredi kadrovske odnose unutar SKJ, posebno u federalnim i republičkim kadrovskim strukturama. Oni koji su predlagali ovaj način rešavanja partijske kadrovske krize pozivali su se na Lenjina koji je jedanput iskoristio ovo pravo.

Tito nije prihvatio ovaj način rešavanja krize u partijskom i državnom vrhu već je tu ulogu prepustio SKJ i njegovim organima.

Zaključci koje je u ime Komisije pročitao Veljko Vlahović usvojeni su kao interni dokumenat. Zaključci su nabrojali skoro sva sporna pitanja i probleme koji su bili aktuelni u tom periodu jugoslovenskog razvoja. Stavovi koji su zauzeti imaju načelan karakter, a kao dokumenat mogao je biti usvojen u Saveznoj skupštini i svakoj drugoj društveno-političkoj organizaciji.

Zaključci uglavnom ne govore o ključnim uzrocima krize već o posledicama. Naime, izostavljeni su odnosi unutar SK, odnosi između republika, odnosi između republika i federacije, uzroci privredne i društvene krize, idejna i politička kriza u SKJ i rukovođenja društvom u celini. Aktivnost subjektivnog faktora, SKJ i organa vlasti usmerava se na otklanjanje pre svega posledica koje su postale vidljive.

Imajući u vidu da je Komisija za zaključke obrazovana tek poslednjeg dana rada skupa, a i način kako je Tito, kao predsedavajući, predložio da se usvoje, ukazuje da se od njih nije mnogo očekivalo. Nezadovoljstvo radom sednice Tito nije skrivao, a verovatno od jedne promašene rasprave nije ni mogao da očekuje kvalitetne zaključke.

Jedan broj je predložio manje izmene i dopune predloga zaključaka koje je pročitao Veljko Vlahović koje su bez neke ozbiljnije rasprave i usvojene. U stvari sve je ostalo kako je bilo, osim što su različiti pogledi na pravce razvoja socijalističkog društva i prirodu jugoslovenskog zajedništva postali vidljivi i politička i društvena realnost.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Stvaranje kulta Josipa Broza

TRODNEVNI partijski skup nije se odvijao na način kako su njeni kreatori zamislili rad ove sednice, i na početku dali elemente za usmeravanje toka rasprave. Izuzev jednog broja učesnika, rasprava je krenula u drugom pravcu.

Težište rasprave zaobilazilo je uzroke koji su doveli društvo u stanje u kome se nalazilo. Ne mali broj učesnika je govorio o sporednim pitanjima.

Razlike u oceni stvorenog stanja i elemenata zajedništva su bile veoma uočljive, a viđenja rešenja krize zamagljena. Vidljivo je i pored podrške Titovom izlaganju i njegovim ocenama da ne postoji motivisanost i spremnost da se iznađe jugoslovenska sinteza kao zajednički način izlaska iz krize.

Svaki je tražio svoj izlaz. Nije bilo sporno da je SKJ postao nejedinstven i da nije u stanju da obezbedi jugoslovensko jedinstvo na osnovama od kojih je polazio, da su stvorene osnove trajnog nepoverenja i sukoba unutar SKJ, da su separatizam i republikanizam postali društvena i politička stvarnost i da SKJ sa metodom rada i kadrovski nije sposoban da nađe odgovore na pitanja koje je otvorio društveni razvoj.

Jedan broj starih partijskih kadrova stavio se bez rezerve na stranu Tita, ali oni nisu bili u stanju da promene odnose koji su nastali i pravac ostvarivanja jugoslovenskog zajedništva i jugoslovenske države. Oni za to očito nisu bili ni sposobni. Jugoslovensko jedinstvo koje je bilo zalog opstanka zajedničke države stavljeno je na probu. Događaji koji su nastali dokazali su da ono nije izdržalo tu proveru. [...]

U TOM periodu ubrzano se stvara kult Josipa Broza i "spontana" narodna podrška Titu koja prati čitav taj spektakl. Nastaje period nadmetanja republika u stvaranju i negovanju Titovog kulta, ali i negacije uloge federacije.

Proces izliva "bezrezervne podrške" Titovom kursu koju ispoljavaju republička i pokrajinska politička rukovodstva prati snažna dezintegracija Jugoslavije kao zajednice i federalne države i Srbije kao federalne zajednice unutar Jugoslavije.

U periodu posle održavanja Proširene sednice IK CK SKJ politički sistem Jugoslavije sve više dobija odlike sistema lične vladavine, podignut na visok civilizacijski nivo, praćen sa neprekidnim širenjem ekonomskih i socijalnih prava ljudi i ličnom sigurnošću čoveka u društvu.

Lična vladavina se ostvarivala kao populistička i demokratska po sadržaju, a po oblicima ispoljavanje u korist najširih narodnih slojeva i običnog čoveka. Iz tih razloga sistem koji je nosio pečat ličnog kulta običan čovek nije osećao kao teret već kao svoju društvenu afirmaciju i lični prosperitet.

Međutim, uporedo sa razvojem Titovog kulta tekla je brza dezintegracija Jugoslavije. U periodu 1963-1971. ustavno-pravno je amandmanima na Ustav SFFU iz 1963. godine dezintegrisana jugoslovenska federacija, a Ustavom SFRJ iz 1974. godine, u celini data nova koncepcija jugoslovenskog zajedništva i ozakonjena dominacija republika nad federacijom a ona pretvorena u asocijaciju osamostaljenih država (republika).

Ovim Ustavom su ustavno-pravno prekinuti neki dezintegracioni procesi, ali su u praksi ti procesi nastavljeni mimo ustavnih rešenja.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Učesnici martovske sednice 1962. godine

Pored članova Izvršnog komiteta CK SKJ na sednicu je pozvan i jedan broj članova CK SKJ, od kojih su dvojica bili sekretari pokrajinskih komiteta SK, zatim ministri inostranih i unutrašnjih poslova, sekretar komiteta SK u Jugoslovenskoj armiji i još jedan broj članova CK SKJ koji su zauzimali ključne državne i partijske funkcije.

Iz svake republike pozvano je još po četiri ličnosti. Pošto su politički sekretari republičkih CK SK bili članovi IK CK SK i ujedno predsednici republičkih skupština učestvovali su na sednici kao članovi IK CK SKJ. Iz republika su učestvovali organizacioni sekretari republičkih CK SK, zatim predsednici Socijalističkog saveza, sindikata i predsednici republičkih izvršnih veća.

Izuzetak u odnosu na broj predstavnika iz republika učinjen je za Hrvatsku, iz koje je pozvano pet predstavnika. Naime, pored funkcionera koji su nabrojani kao peti član pozvan je i Ivan Krajačić, koji je bio visoki funkcioner u Hrvatskoj i lični prijatelj i saradnik Josipa Broza Tita.

Proširenoj sednici Izvršnog komiteta Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, održanoj 14. marta 1962. godine prisustvovali su:

ČLANOVI IK CK SKJ

Josip Broz Tito, Bakarić Vladimir, Gošnjak Ivan, Jovanović Blažo, Kardelj Edvard, Koliševski Lazar, Lesošek Franc, Marinko Miha, Pucar Đuro, Ranković Aleksandar, Stambolić Petar, Veselinov Jovan, Vlahović Veljko, Vukmanović Svetozar Tempo,

ČLANOVI CK SKJ

Bulajić Krsto, Doronjski Stevo, Krajger Sergej, Kreačić Otmar, Minčev Nikola, Mugoša Dušan, Popivoda Krsto, Popović Koča, Popović Milentije, Radosavljević Dobrivoje, Špiljak Mika, Todorović Mijalko, Tripalo Mika, Zeković Veljko, Stefanović Svetislav

Iz republika

Srbija: Antunović Rista, Minić Miloš, Petrović Dušan Šane, Stamenković Dragi

Hrvatska: Berus Anka, Blažević Jakov, Brkić Zvonko, Cazi Josip, Krajačić Ivan

Slovenija: Abvelj Viktor, Kavčić Stane, Maček Ivan, Tomšić Vida

Bosna i Hercegovina: Danilović Uglješa, Dugonjić Rato, Jurinčić Niko, Karabegović Osman

Makedonija: Gigov Strahil, Grličkov Aleksandar, Smilevski Vidoe, Temelkovski Borko

Crna Gora: Bajković Filip, Mirković Iko, Mugoša Andro, Vukasović Milan

Zbog bolesti sednici nisu prisustvovali Strahil Gigov, Anka Berus, Josip Cazi

19. 01. 2022. u 17:14

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Svet

0 18

TURSKA DRHTI PRED PRETNjOM IZRAELA: Izbija treći svetski rat? (VIDEO)

MINISTAR odbrane Turske, Jašar Guler, izjavio je da Izrael može da napadne Tursku, čime je podržao ranije izjave predsednika Erdogana, koji je Izrael opisao kao direktnu pretnju za zemlju.

14. 11. 2024. u 17:17