ZNAMENITE ŽENE NOVOG SADA: Brojne su dame ostavile dubok trag u istorijatu grada i zadužile ga u različitim epohama

SLAVNA sentenca našeg nobelovca Ive Andrića da "žena stoji, kao kapija na izlazu i na ulazu u ovaj svet" važi za bezmalo svaki grad, a naročito za Novi Sad.

ЗНАМЕНИТЕ ЖЕНЕ НОВОГ САДА: Бројне су даме оставиле дубок траг у историјату града и задужиле га у различитим епохама

Arhiva

Veliki je broj žena koje su ostavile dubok trag u istorijatu grada i zadužile ga u različitim epohama raznovrsnim povodima - rođenjem, udajom, školovanjem ili stvaralaštvom. Svoje heroine danas, kao i u vreme kada se varoš u drugoj polovini 19. stoleća zbog kulturnog uzleta zakitila i imenom Srpska Atina, sugrađani odmilja zovu - Novosatkinjama.

Ima među tim velikim ženama Srpkinja, Mađarica, Slovakinja, Rumunki, Jevrejki, Hrvatica... One su pomagale siromašnima i nemoćnima ili lečile obolele na samrtničkoj postelji. Jedne su učile i bile uzor generacijama u nesebičnoj želji da učenici nadmaše učiteljice. Druge su otkrivale tajne fizike i matematike, pisale pesme koje greju duše i današnjim naraštajima, a neke su se za svoje ideje borile tvrdo i beskompromisno do poslednjeg daha.

Ove stranice su svojevrstan pisani ali i dalje nekompletan "spomenik" znamenitim Novosađankama.

Ovde su sabrana sećanja u čast fizičarke i matematičarke Mileve Marić Ajnštajn, prve srpske pesnikinje Milice Stojadinović Srpkinje, glumice Drage Spasić, prve obrazovane srpske lekarke Kornelije Rakić, operske dive Melanije Bugarinović, petostruko ucveljene majke Jelene Jovandić, lekarke dr Nade Micić Pakvor, pesnikinje Florike Štefan, prve žene - akademika SANU Isidore Sekulić,revolucionarki Livije Lilike Bem i Sofije Sonje Marinković, humanitarke Jelene Kon, dobrotvorke Savke Subotić, političarke i novinarke Milice Miletić Tomić, veleposednice i ktitorke Marije Trandafil, aktivistkinje za prava žena Eržike Mičatek, slikarke Anice Savić Rebac, vajarke Zlate Markov Baranji, košarkašice Marije Veger.

Arhiva

Nekima od njih Novi Sad se odužio, a neke su nepravedno potisnute u zaborav. Pojedine su dobile ulice u središtu ili na obodu grada, te spomen-table, spomenike ili trgove, a nije mali broj ni onih bez ikakvog znamenja. Njima tek treba da se odužimo.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Mileva Marić Ajnštajn: Nepriznata genijalka i ostavljena supruga

Do danas se ne zna puna istina o razmerama njenog učešća u muževljevoj planetarnoj slavi

MALO je ličnosti u srpskoj istoriji čija biografija toliko dugo čeka da bude upotpunjena, kao što je to slučaj sa Milevom Marić Ajnštajn (1875-1948).

Gotovo ceo vek naučnici, istoričari i publicisti pokušavaju da slože sve delove Milevinog biografskog mozaika. Kćerka Miloša i Marije Marić iz Titela, rođena je s kraćom levom nogom ali i blistavim intelektom, zahvaljujući kojem je i dospela na studije matematike i fizike Univerziteta u Cirihu.

Mileva Marić

Tamo je upoznala Alberta Ajnštajna (1879-1955) i ubrzo mu postala supruga, ali istorija Milevu već decenijama oslovljavala isključivo kao njegovu suprugu, zanemarujući činjenicu da je sa svojim znanjem iz matematike i fizike mogla, u njihovom porodičnom domu, ravnopravno da učestvuje u istraživanjima sa mužem.

Albertu je pripala kompletna naučna slava za revolucionarnu formulaciju teorije relativiteta, kao i za objašnjenje fotoelektričnog efekta za koji je 1921. nagrađen Nobelovom nagradom. Svih ovih decenija, Albert slovi kao jedan od najvećih naučnika 20. veka. U njegovoj biografiji Mileva se pominje samo kao bivša supruga, kojom se u Bernu 1903. godine oženio uz blagoslov njene pravoslavne i protivljenje njegove jevrejske porodice.

Osnovnu školu završila je u Rumi, srednjoškolsko obrazovanje stekla je u Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novom Sadu, a obrazovanje nastavila u Sremskoj Mitrovici, Šapcu i Zagrebu. Godine 1896. upisala je letnji semestar Medicinskog fakulteta na Univerzitetu u Cirihu, a s jeseni, prebacila se na Državnu politehničku školu, na studije matematike i fizike. Bila je jedina žena u grupi u kojoj su, u isto vreme, studirali i Marsel Grosman, Luj Korloz, Jakob Erlat i Ajnštajn.

U proleće 1897. razvila se studentska ljubav između Mileve i Alberta, no plašeći se dubljeg vezivanja ona se iste godine ispisala sa ciriške Politehnike. Otišla je u Nemačku i u Hajdelbergu slušala predavanja iz teorijske fizike kod profesora Filipa Lenarda. Na Albertov nagovor, međutim, vratila se u Cirih i nastavila da sluša četvrti semestar na Politehnici gde je 1899. položila petopredmetni tzv. prelazni diplomski ispit. U to vreme, trebalo je da brani doktorsku tezu iz fizike, ali odustala je zbog razmirica koje je Albert imao sa profesorom.

Venčali su se 6. januara 1903. godine. U tom braku rođeni su njihovi sinovi Hans Albert (1904-1973), profesor Univerziteta u Berkliju, i Edvard (1910-1965), koji je u ranoj mladosti duševno oboleo. Supružnici su u dva navrata (1905. i 1907) boravili u Novom Sadu i kod njene rodbine u Titelu i Kaću. Razbarušenog Alberta na biciklu Novosađani su prepoznavali na novosadskim ulicama. Deca su im 1913. krštena u novosadskoj Nikolajevskoj crkvi.

Brak, naizgled skladan, raspao se 1914. godine. Na Albertov zahtev najpre su u zajedničkom stanu vodili razdvojen život. On je supruzi ispostavio spisak pravila ponašanja među kojima je stajalo i da ne sme da prilazi njegovom radnom stolu. Razvod je okončan 1919. godine. Albert je dobio mesto profesora u Berlinu i ubrzo se oženio svojom rođakom Elzom.Brak je podržavala i njegova majka. Za rad koji je formulisao kao foto-električni efekat, nagrađen je 1921. godine Nobelovom nagradom.

Mileva je ostala u Cirihu na ivici siromaštva. Davala je privatne časove matematike i klavira da bi mogla da preživi i da neguje bolesnog sina. Kada je, na ivici očaja, zapretila Albertu da će napisati memoare o njihovom braku, on joj je ustupio kompletan novčani iznos Nobelove nagrade. Na početku Drugog svetskog rata sa sobom u Ameriku poveo je njihovog starijeg sina Hansa Alberta.

Poslednji put Mileva je boravila u zavičaju 1938. godine. Pre nekoliko godina otkrivena su njena pisma koja je u vreme rata, četrdesetih, slala svojim kumovima Gajinovima u Novi Sad. Pisana su kitnjastom ćirilicom, a adresovana latinicom da kumovi okupatorima ne bi bili sumnjivi.

Neposredno posle Milevine smrti, 4. avgusta 1948. godine, nepoznate osobe iz njenog stana odnele su svu raspoloživu dokumentaciju. Sedam godina kasnije Ajnštajn je umro u Prinstonu. U godinama koje su usledile malo novih detalja se saznavalo o ovom bračno-naučnom paru, a samim tim i o Milevinom doprinosu njegovom naučnom uspehu. Sva dokumentacija, kao i pisma koja su razmenjivali i posle razvoda, dugo su bila pod duplim ključem Arhiva u Jerusalimu. Tek 2006. godine obelodanjen je deo te prepiske.

Mileva je sahranjena po pravoslavnom običaju uz opelo ruskog sveštenika, oca Šubova. Nekoliko godina docnije, pošto niko nije plaćao grobno mesto, njene kosti premeštene su u zajedničku neobeleženu grobnicu sa posmrtnim ostacima tuđinaca za koje, kao ni za nju, niko nije mario.

Ni danas se ne bi znalo njeno počivalište da Petar Stojanović Kajzer, korenima Paraćinac, nije 2004. godine tragao za dokumentima o Nikoli Tesli i sasvim neočekivano naišao na podatak da je na ciriškom groblju Northajm sahranjena Mileva Marić Ajnštajn.

Mileva Marić sa sinovima

Godine 2009. država Srbija postavila je spomen-ploču na grobnicu u kojoj Mileva i danas počiva sa neznancima. Preostaje nam da se izborimo sa krutim i sporim ciriškim propisima za ekshumaciju i njene kosti prenesemo u zasebno grobno mesto. Želja joj je bila da počiva u blizini sinovljenog groba. Tek tada moći ćemo da kažemo da smo kao nacija odužili dug prema Milevi.

KISAČKA 20

KUĐA u Kisačkoj br. 20, koju je Milevin otac sagradio 1907, a u kojoj je bračni par Ajnštajn sa sinovima boravio u nekoliko navrata, obnovljena je pre tri godine. Jedna ulica u Novom Sadu nosi Milevino ime, kao i STR Tehnička škola. Nagrada za najbolje studente, magistrante i doktorande iz matematike, koju je Univerzitet u Novom Sadu ustanovio 1994, takođe nose ime Mileve Marić.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Bol Jelke Jovandić za petoricom sinova

KAKO JE PORODICA JEDNE ŽENE, U NOVOSADSKOJ RACIJI, U JEDNOM DANU, ZAVIJENA U CRNO

U MNOŠTVU nesrećnih sudbina zabeleženih tokom okupacije Novog Sada od 1941. do 1944. godine, posebno je tragično stradanje porodice Jelene Jelke Jovandić, rođene Ognjanović (1894-1971) koja je u Novosadskoj raciji, u istom danu, izgubila svih pet sinova.

Jelka Jovandić

Jovandići su živeli u Jovanovskom kraju u ondašnjoj Piroškoj ulici sa kućnim brojem 36. Otac porodice Đurica preminuo je 1927. neposredno pošto im se rodio peti sin. Brinula se udovica Jelka o sinovima, svojim uzdanicama, kako je znala i umela. Živeli su od zemljoradnje tek toliko da ne gladuju.

A, onda je buknuo rat. Tog ledenog 21. januara, na minus 20, mađarske vlasti izdale su naredbu da niko ne izlazi iz svojih kuća jer će sprovesti policijsku akciju provere dokumenata i pretraživanja skrivenog oružja. U rano jutro 23. januara 1942, trećeg dana Racije, pokucali su i na vrata Jovandića. S praga su pitali koje su vere, a kada je jedan od sinova odgovorio da su pravoslavni, naređeno im je da smesta izađu u dvorište. Majci su naredili da ostane u kući.

Jedan žandarm je, sa spoljne strane, držao kvaku, ne dozvolivši majci koja je slutila zlo, da izađe za decom. Zatočena u kući, čula je pucnje i jauke svojih sinova. Pogubili su ih svu petoricu: Milorada koji je tada imao 28 godina, Savu (26), Paju (24), Živka (20) i Boru, petnaestogodišnjaka. Majku su ostavili u životu.

Komisiji za ispitivanje zločina u Novosadskoj raciji Jelka je 11. decembra 1944. detaljno je opisala taj strašni dan. Jedva razgovetnim glasom ispričala je kako je dok se borila sa žandarmom da otvori vrata čula pet hitaca iz dvorišta, sve jedan za drugim. Njenim sinovima svakom ponaosob, pucano je u potiljak. Nastao je tajac. Vojnici su ubrzo otišli, a ona je izašla iz kuće. Ugledala je stravičnu sliku - uz zid komšijine kuće ležala su okrvavljena i beživotna tela njene dece.

Kao u snu išla je od jednog do drugog, dozivala ih, milovala po kosi, jaukala... Pao je mrak kada je kamion stao ispred Jelkine kuće. Žandarmi su tela njenih sinova, poput smrznutih cepanica, ubacili u prikolicu. Molila ih je da i nju ubiju. Nisu hteli. Njene sinove bacili su u otvor na zaleđenom Dunavu, kao što su pod led gurnuli još na stotine Srba, Jevreja i Roma tog zločinom okrvavljenog januara.

Vojni sud za Bačku i Baranju je 18. marta 1945. osudio na smrt streljanjem Janoša Tota (22) iz Rumenke jer je sa trojicom mađarskih vojnika upao u kuću Jovandića i trojicu braće lično ubio, a dvojicu su usmrtili žandarmi koji su došli s njim.

Dugo se Jelka nadala da će Dunav iznedriti na površinu tela njene dece, ali ta nada je vremenom potpuno zgasla. Odlučila je da ostavi večnu uspomenu na svoju decu. Ispod slike glave kuće Đurice, dala je da se uklešu imena njihovih sinova i ugrade njihove slike. Od tog dana molila se Bogu i Svetom Jovanu da je što pre odvedu njenim sinovima.

Jelka Jovandić

Upokojila se 1971. godine. Sahranjena je na Almaškom groblju u Novom Sadu pored muža Đurice i slika svoje dece. Nijedan 23. januar ne prođe da se povodom Novosadske racije ne pomenu i Jelka i njeni sinovi. Na njih podseća i Ulica Braće Jovandić.

NI U KOGA NIJE UPRLA PRSTOM

MAJKA Jelka je posle rata na sudu jedva smogla snage da opiše svoju tragediju, ali ni u koga nije upirala prstom.

"Ne znam ko je ubio moje sinove, jer su žandarmi i vojnici bili potpuno nepoznati. Ne mogu da kažem da li nas je neko potkazao ili doveo vojnike i žandarme da ubiju moje sinove, jer smo mi sa svima dobro živeli, a ni s kim nismo bili u svađi i mržnji."

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Lilika Bem nikog nije odala

KAO petogodišnja devojčica Livija Bem Lilika (1919-1941) se 1924. godine, iz rodnog Segedina sa porodicom preselila u Novi Sad i veoma rano, kao devojka, uključila u omladinski napredni pokret.

Lilika Bem

Bila je članica Komunističke partije Jugoslavije, zadužena za politički rad, organizovala je i kulturno - prosvetni rad, a posebnu političku aktivnost je imala u odnosu na žene. Učestvovala je u osnivanju Omladinskog kulturno-privrednog pokreta, bila članica Glavnog odbora organizacije i veoma aktivna u radu jevrejske omladinske organizacije.

Početkom Drugog svetskog rata izabrana je u Okružni komitet KPJ i Agitprop Pokrajinskog komiteta KPJ sa sedištem u Novom Sadu. Uhapšena je 1941, svirepo mučena, ali nikog nije odala. Osuđena je na smrt i obešena u kasarni na Futoškom putu. Sahranjena je na Spomen-groblju boraca Narodnooslobodilačkog rata u Novom Sadu.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Kora hleba Jelene Kon

IME velike dobrotvorke Jelene Kon (1882-1942), supruge uglednog trgovca i aktivnog člana novosadske Jevrejske zajednice Julija Kona, u istoriji Srpske Atine, ostaće zauvek upamćeno.

Na neizbrisiv trag nesebične žene velikog srca, vođene željom da pomogne ugroženima, bez obzira na veru i naciju i danas podseća zgrada u Ulici Sonje Marinković, podignuta njenom zaslugom uz pokroviteljstvo kraljice Marije Karađorđević.

U njoj je bila smeštena nekadašnja humanitarna organizacija "Kora hleba i Dečje obdanište", koju je daleke 1925. osnovala upravo Jelena Kon, a prvobitnu namenu - da služi deci, zgrada ima i danas, jer je u njoj vrtić "Čarolija".

Jelena Kon

Na njen poziv u čast humanosti i u korist "Kore hleba i Dečjeg obdaništa" koncerte su imali Bronislav Huberman, Artur Rubinštajn.

Jelenin život kroz koji je išla vođena idejom da je čovek dužan da se trudi da čini dobro uvek koliko god može, prekinut je januara 1942. godine, kada je sa suprugom Julijem ubijena u zloglasnoj Novosadskoj raciji.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Savka Subotić pokrenula Kolo srpskih sestara

ČUVENA NOVOSAĐANKA USPELA JE DA SE BORI ZA PRAVA ŽENA U STROGO PATRIJARHALNOJ ZAJEDNICI

U bogatom nizu znamenitih žena Novog Sada neizostavno je ime Jelisavete Savke Subotić (1834-1918), dobrotvorke, osnivateljke Prve ženske zadruge, prve predsednice Kola srpskih sestara (1903), izvrsnog pedagoga, besednika i kulturnog radnika.

Umna i obrazovana Savka bila je odvažna i zagledana u ciljeve daleko ispred vremena. Smatrala je, i to javno isticala, da žene nisu predodređene samo za ulogu majki, supruga i domaćica, već da poput muškaraca i one imaju pravo na obrazovanje i rad. Znala je da je taj cilj ostvariv samo ako se u strogo patrijarhalnoj zajednici podigne svest žena i društva u celini.

Jelisaveta Savka Subotić

Rođena u imućnoj porodici (otac Jovan Polit, majka Julijana Desančić, a brat čuveni političar Mihailo Polit Desančić) od najranijeg detinjstva Savka se školovala u Temišvaru i Beču.

Zalagala se za podizanje srpskih viših škola za devojke, kako bi se poboljšao njihov položaj. Udajom za Jovana Subotića, doktora prava, književnika i političara, i povratkom iz Beča u Novi Sad, osnovala je Prvu žensku zadrugu, koja je pomagala siromašnim devojčicama da se školuju za učiteljice. Izrodili su sedmoro dece, a sin Vojislav postao je poznati lekar.

Posvetila se ženama koje su živele u selima tako što im je odlazila u duže posete. Podučavala ih je i bila im podrška u vaspitavanju i nezi dece, isticala značaj obrazovanja. Uporedo je važila za velikog zagovornika nacionalne slobode i afirmacije srpskog identiteta u Austrougarskoj monarhiji.

Upućivala ih je i u tajne ručne izrade tekstila, podsticala na izlaganje ručnih radova što je, smatrala je, bio jedan od načina da seoske žene pokažu društvu da i njihov rad treba da bude cenjen. Proučavajući rukotvorine i pripremajući izložbe, Savka je budućim generacijama ostavila dragocene zapise o ručnim radovima i narodnim običajima.

POHVALE I SA RUSKOG DVORA

Sve što je Savka činila izazivalo je veliko poštovanje. Uručena su joj mnoga priznanja, kao i pohvale srpskog i ruskog dvora. Bila je prva predsednica Srpskog narodnog ženskog saveza, Kola srpskih sestara i Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja, te počasna predsednica svih do tada oformljenih srpskih ženskih zadruga, uključujući i onu iz San Franciska u Americi.

Umrla je u rodnom Novom Sadu 25. novembra 1918. godine, na dan kada je na Velikoj narodnoj skupštini doneta odluka o prisajedinjenju Srema, Bačke, Banata i Baranje Kraljevini Srbiji.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Marija Trandafil zaštitnica siročadi

NOVOSADSKU veleposednicu, ženu velikog srca Mariju Trandafil (1816-1883) mnogi i danas, s pravom, nazivaju najvećom srpskom dobrotvorkom. Za života pomagala je ubogima i siromašnima, gradu je ostavila brojna imanja, nekretnine i novac, a posebnu pažnju je poklanjala deci bez roditelja. Iz njenog fonda stipendirani su talentovani gimnazijalci.

Marija Trandafil

Njeno najpoznatije zaveštanje je "Zavedenije Marije Trandafil za srpsku pravoslavnu siročad" u Novom Sadu, u čijoj se zgradi danas u istoimenoj ulici, oslonjenoj na Trg Marije Trandafil nalazi Matica srpska. Osnovala je i Fond za stipendiranje novosadskih gimnazijskih đaka.

Posebnu naklonost imala je prema Nikolajevskoj crkvi, porodičnoj zadužbini o čijoj se obnovi i održavanju starala. Sahranjena je u kripti ovog hrama, pored supruga Jovana, a tu počivaju i njihova rano preminula deca Sofija i Kosta.

Posle Drugog svetskog rata, njene zadužbine su nacionalizovane, a fondovi ugašeni. Osnovna škola u novosadskom naselju Veternik nosi ime ove značajne žene, a u zdanju Matice srpske istaknuta je njena bista.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Isidora Sekulić prva žena akademik

JEDNA OD NAJUČENIJIH DAMA SRPSKE KNjIŽEVNOSTI, PREVODILA JE SA DEVET JEZIKA

PRVA žena akademik SANU i jedna od najučenijih dama koje je srpska književnost ikada imala, Isidora Sekulić (Mošorin, 1877 - Beograd, 1958), pisala je prozu, pripovetke, romane, književnu kritiku, eseje, putopise, rasprave, beleške i bavila se prevodilaštvom. Smatraju je "Ivom Andrićem u ženskom obličju".

Isidora Sekulić

Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Doktorirala je u Nemačkoj. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana SANU 14. novembra 1950. godine.

Radni vek započinje u Pančevu kao upravnica devojačke škole, a posle prelaska u Beograd 1909. godine nastavila je da se bavi pedagoškim radom sve do smrti. Željna sveta i novih saznanja, putovala je u Englesku, Francusku, Norvešku.

Po povratku u Srbiju posvećuje se čitanju, pisanju i prevođenju sa devet jezika smatrajući da se kultura jednog naroda ne može upoznati ako se ne poznaje njegov jezik. Težila je duhovnom uzdizanju i svestranosti.

Krasila ju je skromnost, ali i dostojanstvenost. Onako kako je živela, tako je i umrla - usamljena, otuđena od drugih.

Prva njena knjiga, koja označava početak srpske moderne proze, nosi naslov "Saputnici". Iz njene gladi za prostranstvima sveta došla su putovanja, a sa putovanja i putopisi - "Pisma iz Norveške". Objavila je više značajnih knjiga: "Iz prošlosti", "Đakon Bogorodične crkve", "Hronika palanačkog groblja", "Analitički trenuci i teme", "Zapisi o mome narodu" (Posveta: Rad ovaj posvećujem izginuloj mojoj braći 1912-1945. Sa mnogo minuta ćutanja, do u grob"), "Njegošu knjiga duboke odanosti", "Govor i jezik - kulturna smotra naroda".

Do kraja i bez ostatka bila je posvećena lepoti pisane reči.

STROGA PREMA SEBI I DRUGIMA

PISALA je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima. Penzionisana je 1931. godine.

Ova učena žena vodila je život povučen i usamljen. Bila je uvek stroga kako prema sebi tako i prema drugima. Prestižna gimnazija u Novom Sadu nosi njeno ime, a 1996. štampana je poštanska marka s njenim likom.

Isidora Sekulić

PORUKA MLADIM GENERACIJAMA

"Vidim vojsku današnjih darovitih, radnih i kulture gladnih mladih ljudi. Čeka svet od njih službu, veliku službu, jer, eto, ustala je i luduje naoružana sila kakve još nije bilo. Kao nekada, pred Veliku seobu naroda, stoji i danas veliki nemir, velika preslaganja naroda i menjanja životnih metoda..."

(Poruka Isidore Sekulić mladim generacijama, 1958)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Melanija prva Srpkinja u Bečkoj operi

PRIMADONA RASKOŠNOG GLASA I IZUZETNO BOGATOG REPERTOARA, PLENILA JE EVROPSKIM SCENAMA

OPERSKA diva raskošnog glasa Melanija Bugarinović (1903-1986) bila je prva Srpkinja sa stalnim angažmanom u Bečkoj državnoj operi i prva koja je nastupala na Bajrojtskim svečanostima u Nemačkoj gde pravo učešća imaju samo eminentni solisti i dirigenti.

Njen repertoar bio je izuzetno bogat, i po broju operskih uloga, ali i po broju kompozitora čija je dela izvodila na mnogim evropskim scenama. Već 1931. godine igrala je Acučenu, glavnu žensku ulogu u operi "Trubadur". U narednim godinama nizale su se uloge poput Karmen, Končakovne, Amneris i Dalile.Izraziti talenat i pozitivne kritike omogućili su joj 1937. godine stalni angažman u prestižnoj Bečkoj državnoj operi sve do 1942. godine.

Melanija Bugarinović

Na beogradsku scenu vratila se posle oslobođenja i ostala sve do penzionisanja 1968. godine. Ostvarila je brojna međunarodna gostovanja i nastupe u Operama i koncertnim dvoranama u Parizu, Pragu, Berlinu, Moskvi, Visbadenu, Minhenu, Lozani, Bukureštu, Sofiji, Kairu, Aleksandriji".

Tokom karijere duge 38 godina, u Narodnom pozorištu u Beogradu pevala je 56 uloga. Za kreaciju lika Amneris dodeljeno joj je Odlikovanje Vlade FNRJ (1949), a za ulogu Marfe u operi "Hovanščina" nagrađena je 1956. godine Oktobarskom nagradom grada Beograda.

Iz javnosti se povukla 1968. godine posle prerane smrti svoje ćerke, a deceniju kasnije je osnovala Fond za unapređenje vokalne umetnosti mladih "Melanija Bugarinović i ćerka Mirjana Kalinović - Kalin" u Novom Sadu, za školovanje mladih talenata vokalnog i klavirskog odseka Srednje muzičke škole "Isidor Bajić" i Akademije umetnosti.

ZBIRKA

Posle smrti ove operske dive 1986. godine, od njene pokretne imovine u Muzeju grada formirana je zbirka - Memorijal Melanije Bugarinović i kćerke Mirjane Kalinović - Kalin. O profesionalnim uspesima majke i ćerke svedoče i sačuvani plakati, programi i pozivnice za predstave u poznatim operskim kućama.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Za druge bila "vrdnička vila", za sebe - Srpkinja!

JEDNA PESNIKINjA VAŽILA JE ZA NAJOBRAZOVANIJU ŽENU U EPOHI SRPSKOG ROMANTIZMA

PISCI i savremenici 19. stoleća zvali su Milicu Stojadinović "vrdnička vila". U epohi srpskog romantizma važila je za najobrazovaniju ženu toga vremena, pesnikinju čije su rime nadahnute snažnim patriotskim osećanjem prema svojoj zemlji i narodu. U revolucionarnoj 1848. godini, u Ugarskoj, nošena osećajem nacionalne ljubavi i ponosa, svom imenu dodala je nadimak - Srpkinja.

Milica Stojadinović Srpkinja

Rođena je 1828. godine u Bukovcu nadomak Novog Sada, a mladost je provela u Vrdniku i odatle potiče njena velika ljubav prema Fruškoj gori i njenim prirodnim lepotama. Imala je veoma široko obrazovanje od književnosti do poznavanja stranih jezika.Prevodila je Balzaka i Getea i druge evropske pisce.

Njen književni opus sačinjavaju lirske pesme u kojima preovlađuje rodoljubiva i često religiozna tematika, dnevnički zapisi objavljeni u tri knjige pod nazivom "U Fruškoj gori" i prepiska sa Vukom Karadžićem i njegovom ćerkom Minom Vukomanović. Ona veliča spomen i staru slavu svog naroda, tuži nad grobovima gde su pokopane nade srpske, lije suze nad Kosovom, nad mrtvom glavom čestitoga kneza i Miloša Obilića, veliča uskrsnuće naroda srpskog, Karađorđa, Hajduk-Veljka, Miloša Obrenovića...

Prvu pesmu Milica je objavila u "Serbskom narodnom listu". Njena lirika je u početku naišla na lep prijem kod savremenika zbog rodoljubive tematike i zbog duha vremena u kome se šire horizonti i emancipacija žena, i njihovo učešće u društvenom i kulturnom životu postaje prihvatljivo i poželjno.

Životne i porodične okolnosti uticale su da Miličina slava nije bila dugog veka. Prelaskom u Beograd u potpunosti prestaje njen književni rad. Poslednje godine života provela je u nemaštini, zaboravljena. Preminula je 1878.godine. Svakog oktobra, u Novom Sadu, Bukovcu i Vrdniku održavaju seknjiževni susreti "Milici u pohode".

POSLE TAME, UZDIĆI SRPSKI ROD

"Srpski narod zaslužuje da bude u stranom svetu uzdignut. Stolećima bio je opkoljen tamom nesreće, koja još pritiskuje poneki lepi deo Srpstva".

(Milica S. Srpkinja u pismu svom prijatelju Franklu)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Sonja Marinković hrabra protina kći

MEĐU prvih petoro proglašenih narodnih heroja NOR-a iz Vojvodine bila je studentkinja Sofija Sonja Marinković (1916-1941), koja se svojom revolucionarnom aktivnošću isticala još od prvih dana studija na Poljoprivredno-šumarskom fakultetu u Zemunu.

Sonja Marinković

Najmlađa od četvoro dece pravoslavnog sveštenika Đorđa Marinkovića, odrasla je u Somboru i Novom Sadu gde je završila osnovnu školu i Državnu žensku realnu gimnaziju. Isticala se u predratnom studentskom, omladinskom i komunističkom pokretu, a zbog revolucionarnog rada je dva puta bila hapšena.

Posle vojnog sloma Kraljevine Jugoslavije i okupacije radila je u Petrovgradu (današnji Zrenjanin), gde je zajedno sa članovima Pokrajinskog komiteta Tozom Markovićem i drugima, rukovodila pripremama za ustanak u Vojvodini. Učestvovala je u formiranju grupe partizanskih diverzanata na osnovu španskog republikanskog iskustva i prvih partizanskih odreda u severnom Banatu. Policijski agenti su je uhapsili 14. jula 1941. godine na brodu, kada je po partijskom zadatku prelazila iz Pančeva u Beograd.

Odvedena je u Petrovgrad gde je bila podvrgnuta mučenju a zatim streljana, zajedno sa dvadesetak aktivista Narodnooslobodilačkog pokreta, 31. jula 1941. godine na Bagljašu kod Petrovgrada. Nije dozvolila da joj pucaju u leđa. Okrenula se licem prema streljačkom vodu i viknula: "Pucajte!"

Odlukom Vrhovnog štaba NOV i POJ, a na predlog Glavnog štaba NOV i PO Vojvodine, proglašena je za narodnog heroja 25. oktobra 1943. godine.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Milica prva urednica

ĆERKA SVETOZARA MILETIĆA I SUPRUGA JAŠE TOMIĆA MLADA JE STUPILA NA POLITIČKU POZORNICU

KNjIŽEVNICA, političarka, novinarka i osobena ličnost našeg kulturnog i političkog nasleđa, Milica Tomić (Novi Sad, 1859 - Beograd, 1944), ćerka Svetozara Miletića, vođe Srba u Ugarskoj u 19. veku i supruga njegovog političkog naslednika Joše Tomića, najveći deo života provela je u Novom Sadu baveći se politikom, uređivanjem časopisa i unapređenjem života devojaka i žena.

Milica Tomić

Školovala se u Novom Sadu, Beču i Pešti i govorila je nekoliko jezika: nemački, mađarski, francuski i engleski. Vrlo mlada stupila je na političku pozornicu zastupajući stavove svog oca Svetozara.

Bila je posvećena emancipaciji i prosvećenju žena. Osim osnivanja i uređivanja časopisa "Žena" 1911, koji je izlazio celu deceniju, i pisanja tekstova u ovom i drugim glasilima, sarađivala je sa različitim feminističkim udruženjima i organizacijama. Okupljala je Novosađanke na sastancima tokom kojih su čitani različiti tekstovi, najčešće književni, i članci o zdravlju. Smatrala je da je obrazovanje glavni preduslov za napredak žene, te je osnovala dobrotvorni fond za pomoć siromašnima i bolesnima.

U vreme kada je ugarska vlast Miletića poslala na robiju, preuzela je uređivanje lista "Zastava", najvažnijeg političkog glasila Srba u Ugarskoj čiji je osnovatelj bio upravo njen otac.

Venčala se 1885. godine sa Jašom Tomićem, a pet godina docnije našla se u središtu tragedije kada je njen suprug, braneći čast svoje žene povodom smišljeno plasiranih intriga o njoj, ubio svog političkog protivnika Mišu Dimitrijevića, pošto je on odbio dvoboj koji mu je Jaša ponudio. Tomić je šest godina proveo na robiji, a ovaj događaj u istoriografiji zabeležen je kao "Tucindanska tragedija".

Milica Tomić

PRVI PUT MOGLE DA BIRAJU I BUDU BIRANE

Predvodila je sedam žena koje su zajedno sa još 750 Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena učestvovale u radu Velike narodne skupštine 25. novembra 1918. u Novom Sadu kada je doneta odluka o prisajedinjenju Bačke, Baranje, Banata (a dan ranije i Srema) Kraljevini Srbiji. Osam dana uoči Skupštine, Srpski narodni odbor doneo je odluku kojom je prvi put omogućeno ženama da biraju i da budu birane.

Bio je to prvi, usamljeni slučaj političke emancipacije žena na ovim prostorima, ali moralo je da prođe još nekoliko decenija da bi žene dobile puna politička prava.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Anica prevodila Bajrona još kao devojčica

TALENTOVANA NOVOSAĐANKA UŽIVALA JE PODRŠKU LAZE KOSTIĆA, UROŠA PREDIĆA I DRUGIH UGLEDNIKA TOGA VREMENA

JEDNA od najobrazovanijih žena svog vremena, Anica Savić Rebac (1892 - 1953) rođenjem je Novosađanka. Bila je književnica, istoričarka filozofije, proučavalac helenske kulture, prevodilac i profesor Univerziteta u Beogradu.

Anica Savić Rebac

Njen otac Milan Savić bio je ugledni pisac i prevodilac, urednik i saradnik mnogih književnih časopisa, a majka, Grkinja poreklom, potekla je iz ugledne građanske porodice. Prateći oca koji je jedno vreme bio sekretar, potom i urednik "Letopisa Matice srpske", Anica je od detinjstva bila u dosluhu sa književnicima, slikarima i uglednicima tog vremena.

Završila je Srpsku osnovnu školu u Novom Sadu, srednjoškolski tečaj u Srpskoj pravoslavnoj višoj devojačkoj školi i Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju. Rano se posvetila učenju klasičnih i modernih jezika, te je već kao trinaestogodišnjakinja 1905. objavila prevod speva "Manfred" Džordža Gordona Bajrona.

Bavila se i originalnim književnim stvaranjem, uživala je podršku Laze Kostića, Uroša Predića i drugih uglednika tog vremena. Uvek je bila u središtu kulturnih zbivanja. Studirala je u Beču, a diplomirala je i doktorirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je kasnije i predavala latinski jezik. Objavila je čitav niz studija, a savremenici su redovno izražavali divljenje prema njenom pesničkom talentu i nadahnutom prevodilačkom radu.

Nekoliko meseci posle smrti svoga supruga Hasana, Anica je sebi oduzela život u svom stanu u Beogradu. Počiva na beogradskom Novom groblju.

Njeno značajno, ali nedovršeno delo "Antička estetika i nauka o književnosti", objavljeno je posthumno 1954 godine u izdanju beogradske "Kulture",a njene studije, rasute po brojnim časopisima, prikupljene su i objavljene pod naslovom "Helenski vidici".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Florika Štefan poetesa na dva jezika

PESNIKINjA, prevodilac i publicista Florika Štefan (1930-2016), po oceni poznavalaca književnosti Rumunije, jedna je od najznačajnijih rumunskih pesnikinja u Vojvodini, iako je za više od šest decenija književnog rada, samo dve zbirke pesama napisala na rumunskom, a 30 pesničkih knjiga na srpskom jeziku.

Florika Štefan

Rođena je u Lokvama, u Banatu. Od prvih pesama objavljenih kasnih četrdesetih i ranih pedesetih, bila je angažovani pesnik, duboko povezana sa sudbinom zajednice, liričar koji je istraživao sudbine pojedinca i njegovog odnosa prema složenim vidovima unutrašnjeg života.

Prevodila je mnoga dela istaknutih autora sa rumunskog na srpski jezik i obrnuto, među kojima su i Joana Floru, Jona Miloša, Ilariju Voronku... Uređivala je časopise Femeia nou ("Nova žena"), "Polja", bila je glavni i odgovorni urednik edicije "Prva knjiga" Matice srpske.

Dobitnica je priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi, Oktobarske nagrade grada Novog Sada, nagrada "Jovan Popović", i "Milica Stojadinović Srpkinja", kao i Društva književnika Vojvodine za životno delo.

Preminula je u Novom Sadu.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Marija Veger kraljica među obručima

JEDNA od najboljih evropskih i jugoslovenskih košarkašica svih vremena Marija Veger Demšar (73) epitet "kraljica igre" stekla je tokom 12 godina duge karijere, od 1964. do 1976. godine, kada je bila i najbolji košgeter.

U reprezentativnom dresu na jednoj utakmici ubacila je neverovatna 43 poena i taj rekord traje do danas. Košarku je počela da trenira u novosadskom Eđšegu, zatim je prešla u Vojvodinu, osvojila dve nacionalne titule i sedam puta bila najbolji strelac lige.

Marija Veger

Bila je standardni član reprezentacije čitavu dekadu, osvojila je dve srebrne i bronzanu medalju, a na ukupno 54 utakmice postigla je 939 poena. Na Evropskom prvenstvu 1970. na, dve utakmice, postigla je po 40 poena, i sa reprezentacijom osvojila bronzu. Od reprezentacije se oprostila 1978. godine sa srebrnom medaljom osvojenom na Evropskom prvenstvu u Poljskoj. Zlatna značka Košarkaškog saveza Srbije uručena joj je 2008. godine.

Dve sezone (1972-1974) provela je u ekipi italijanskog prvaka San Đovani iz Milana. Dva puta bila je prvi strelac evropskih šampionata, u Mesini 1968. i Roterdamu 1970. godine. U tri navrata pozivana je u selekciju Evrope, a 1978, kada je završavala igračku karijeru, bila ja kapiten reprezentacije kontinenta.

Dodeljena joj je Nagrada punoletstva Novog Sada 1965, Majska nagrada Srbije 1970, Oktobarska nagrada Novog Sada 1971. i Spartakova nagrada 1978.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Nada Micić Pakvor lečila decu i majke

PRIMARIJUS dr Nada Micić Pakvor (1899-1969) bila je više od tri decenije na čelu medicinskih službi koje su brinule o zdravlju novosadske dece i njihovih majki.

Poreklom iz Gline, studije medicine završila je u Zagrebu, a svoju karijeru je počela u Novom Sadu kao lekar u Školskoj poliklinici, ustanovi u kojoj je bila i direktor do početka Drugog svetskog rata. Kako je navedeno u knjizi Teodore Petrović "Sećanja", doktorka Micić Pakvor upamćena je i kao predsednica Udruženja univerzitetski obrazovanih žena, sekcije za Vojvodinu, osnovanog u Novom Sadu 1932. godine.

Nada Micić Pakvor

Upravnica Poliklinike postala je 1935. i ovu dužnost je obavljala sve do početka Drugog svetskog rata (1941), kada su mađarske okupacione vlasti na to mesto dovele svoj kadar. Po završetku rata ponovo je postavljena na mesto upravnice i ovu dužnost je obavljala do 1948. godine. Potom je imenovana za upravnicu Uprave za zaštitu majke i deteta pri Povereništvu za narodno zdravlje Glavnog izvršnog odbora Vojvodine.

Početkom 1962. godine, kada je osnovan Pokrajinski centar za zaštitu majke i deteta, koji je opremio Unicef, postavljena za prvu upravnicu. Iste godine ova ustanova je reorganizovana, tako da je dr Nada Micić Pakvor postavljena za upravnicu Pokrajinskog centra, kao stručno-metodološke institucije sa posebnim zadacima. Na toj funkciji je ostala do 1964. godine, kada je penzionisana.

Posle oslobođenja je postavljena za upravnicu Školske poliklinike, a kao članica Pokrajinskog odbora AFŽ-a posebno je radila i na obrazovanju žena o zdravstvenoj zaštiti dece. Od 1962. bila je na čelu Pokrajinskog centra za zaštitu majke i deteta. Posle penzionisanja preselila se u Beograd gde se i upokojila.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Eržika Mičatek zbližavala Slovene

PREDSEDNICU Udruženja čehoslovačkih žena u Jugoslaviji, u periodu između dva svetska rata, Eržiku Mičatek (1872-1951) kralj Aleksandar Karađorđević odlikovao je Ordenom Svetog Save za njen značajan doprinos na polju prosvete i slovenskog zbližavanja.

To visoko odlikovanje dobila je zajedno sa još nekoliko istaknutih Slovaka i Čeha, povodom proslave državnog jubileja, 28. oktobra 1928. godine. A 13. avgusta 1932. Mičatekovoj je u njenom rodnom mestu Kisaču, na svečanosti u Opštinskoj kući u prisustvu brojnih zvanica, uručena počasna diploma i novčana nagrada Fonda Kraljevine Jugoslavije od 2.500 dinara, za njene zasluge i vrline.

Eržika Mičatek

- Porodica Mičatek, otac i sinovi, poznati su kao istaknuti radenici za slovenstvo, a tim stopama idu i njegove kćeri - navedeno je u zapisniku sa tog svečanog skupa.

Zabeleženo je takođe da je Mičatekova prevodila na slovački dela Nušića, Matavulja, Cankara, Tolstoja i drugih pisaca. U "Pismima iz Jugoslavije", koja je pisla za list "Živenu", obaveštavala je bratski narod u Čehoslovačkoj o jugoslovenskim prilikama u ženskom pokretu i predstavljala lepote svoje domovine.

Njene crtice iz rodnog sela, predavanja, kao i njeno Kolo slovenskih lutaka, narodnih nošnji i vezova, privlačili su pažnju na mnogim izložbama. Bio je vrlo zapažen i njen socijalni rad na unapređenju zaštite "za slovačku služinčad, pre svega u rodnoj Bačkoj ali i u Beogradu i Banatu".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Kornelija Rakić prva učena lekarka

U PLEJADI znamenitih novosadskih žena svakako se ističe i dr Kornelija Rakić (Ruma, 1879), prva univerzitetski obrazovana lekarka u Novom Sadu i prva Srpkinja u Austrougarskoj koja je završila medicinske nauke.

Maturirala je u Srpskoj pravoslavnoj velikoj gimnaziji u Novom Sadu 1899. godine kao jedina devojka u generaciji. Kao stipendista Dobrotvorne zadruge "Srpkinja Novosatkinja" medicinu je studirala i diplomirala u Budimpešti 1905. godine.

Kornelija Rakić

Posle stečene peštanske diplome kratko je radila u Novom Sadu, gde je imala privatnu praksu u ordinaciji u Zmaj Jovinoj broj 20.

Potom odlazi za Bosnu gde najpre radi šest meseci u Zemaljskoj bolnici u Sarajevu, a potom više od godinu dana u Bihaću kao sreski lekar. Kako je 1911. godine zapisala Milica Tomić u časopisu "Žena", dr Kornelija Rakić "imala je zadaću da prođe ceo srez i pregleda samo muslimanke među kojima vlada jaka zaraza i da sastavi statistiku. Za ovaj savesno obavljen posao bila je pohvaljena i nagrađena".

I u Bosni je bila prva Srpkinja lekarka. Posle Bihaća, doktorka Rakić prelazi u Mostar u Dispanzer za majku i dete i kako 1949. navodi dr Rista Jeremić, "gde i sada dela."

Umrla je u Mostaru 1952. godine.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Draga Spasić najbolja Koštana

SEĆANjE NA JEDNU OD NAJBOLjIH I NAJOMILjENIJIH GLUMICA I OPERSKIH PEVAČICA U VOJVODINI

IZUZETNA pozorišna glumica i operska pevačica Draga Spasić (1876-1938) bila je jedna od najomiljenijih ličnosti srpskog muzičkog pozorišta s kraja 19. i u prvim decenijama prošlog veka, a posebno je upamćena po ulozi Koštane u istoimenoj drami Bore Stankovića, koja je bila kruna njene 25-godišnje karijere.

U rodnom Valjevu završila je osnovnu školu i gimnaziju, a Učiteljsku školu u Beogradu, gde je prvo počela da radi kao učiteljica da bi 1896. debitovala u Narodnom pozorištu. Njen pevački talenat bio je odmah zapažen zbog čega joj je bilo omogućeno da školuje glas u Beču kod profesora Filipa Forstena.

Draga Spasić

Po povratku u Novi Sad, godinu kasnije, u Srpskom narodnom pozorištu postala je nosilac repertoara u komadima sa pevanjem i stekla slavu kao jedna od najboljih i najomiljenijih glumica i operskih pevačica u Vojvodini. Proslavila se nastupajući na toj sceni sve do 1908, kada se vraća u Beograd i u njemu ostaje do početka Prvog svetskog rata. Kraće vreme je boravila u Parizu, gde je usavršavala pevanje.

U međuratnom periodu deklarisala se kao pristalica levičarskog pokreta zbog čega je imala problema sa policijom, a u njihovim izveštajima je okarakterisana kao "prononsirana komunistkinja".

U tadašnjem pozorišnom svetu i kod publike ostala je upamćena kao kompletna umetnička ličnost: darovita glumica, talentovana pevačica sa sigurnom pevačkom tehnikom i čistog i jasnog glasa, lepe pojave i dinamičnog temperamenta. Za svoj umetnički rad odlikovana je ordenima Svetog Save i Jugoslovenske krune IV reda.

U Novom Sadu njena bista postavljena je pored zgrade SNP a jedna ulica na Limanu nazvana je njenim imenom.

KONCERTI ZA RANjENIKE

TOKOM ratnih zbivanja radila je kao dobrovoljna bolničarka u Okružnoj bolnici u Nišu, gde je povremeno priređivala koncerte za ranjenike. Posle rata nastavlja svoj umetnički rad u Beogradu sve do penzionisanja 1925. godine. U ovom periodu često je, kao prva primadona beogradske Opere gostovala u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Zlatni "Ikarus" Zlate Markov Baranji

RAD umetnice Zlate Markov Baranji (1906-1986), izuzetno značajan zbog njene umetničke i pedagoške aktivnosti, ogleda se i u nizu monumentalnih vajarskih dela.

Školovala se u Bukureštu, Velikom Bečkereku, Temišvaru i Beču gde je učila slikarstvo, muziku i jezike. U Budimpešti je učila vajarstvo kod Karla Baranjija, s kojim se venčala 1925. godine. U porodičnom ateljeu u Budimpešti tajne vajarstva Zlata je saznavala i od Karoljevih prijatelja i umetnika Ferenca Međašija i Bele Farkaša Pankotaija.

Zlata Markov Baranji

U Novi Sad bračni par Baranji doseljava se 1931. godine pošto su kupili vinograd na obodu grada da bi mogli sazidati keramičku peć, jer u to vreme, kako je Zlata kazala jednom prilikom, od skulpture se nije moglo živeti.

Zajedno su izradili veliki broj javnih spomenika od kojih je najpoznatija skulptura "Ikarus" na zgradi Vazduhoplovne komande u Zemunu (1938) kao i šest medaljona sa likovima srpskih vojvoda iz Prvog svetskog rata na zgradi Banovine (Skupštine i Pokrajinske vlade) u Novom Sadu. Povodom ulaska srpske vojske u Novi Sad 1918. godine, izradila je reljef koji i danas krasi Beogradsku kapiju.

Njenih umetničkih ruku delo su i reljefi "Oranje" i "Žetva" na fasadi Instituta za ratarstvo i povrtartstvo Novi Sad, te skulpture "Dečaci" i "Devojčice" ispred OŠ "Žarko Zrenjanin" u Novom Sadu.

Bila je jedan od osnivača Udruženja primenjenih umetnika Srbije, dobitnica nagrada i priznanja, Saveta evropske umetnosti u Briselu, Parizu, Pragu, Novom Sadu... Njena dela se čuvaju u muzejima u Zrenjaninu, Novom Sadu, Subotici i Temerinu..

Foto: Istorijski arhiv Grada Novog Sada, Muzej Vojvodine, Matica srpska, N. Karlić, Arhiva "Novosti", "Vikipedija", "Arena" (Yugopapir), D. Dozet

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

RAFAEL NADAL POSTAJE TRENER? Oglasio se Španac i rešio sve dileme