Društvo

ISTORIJSKI DODATAK - HRABROST U PROMUKLIM VREMENIMA: Odbrana osnovnih tekovina civilizacije iz slikarskog ateljea

Dr Kosta Čavoški

05. 11. 2021. u 17:14

KAO kolegijalno telo, Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja je isključivo pretresao goruća pitanja i donosio odluke na svojim sednicama, koje su se održavale u potkrovlju Srpske akademije nauka i umetnosti, u ateljeu tada našeg najpoznatijeg slikara Miće Popovića.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ХРАБРОСТ У ПРОМУКЛИМ ВРЕМЕНИМА: Одбрана основних тековина цивилизације из сликарског атељеа

Bio je to izuzetno prijatan ambijent sa zaista gostoljubivim domaćinom čije smo velike slike mogli da gledamo kako postupno nastaju. Redovno smo se sastajali svakog prvog petka u mesecu, a po potrebi i češće. Sednicama je predsedavao Dobrica Ćosić, a u njegovom odsustvu neko od starijih članova Odbora. Iako je povremeno bilo i sporova, nikada nije bilo nekih većih sukoba koji bi nas doveli na ivicu raskola i razilaženja.

Tome je najvećma doprinosio Dobrica Ćosić svojim velikim autoritetom i uticajnim i pomiriteljskim stavom na samim sednicama. Mi smo se, takođe, držali pravila da ne treba uporno zahtevati ono što više članova ne može da prihvati, a da opet ne treba nametati svoj stav ako svi ostali ne dele to uverenje. U stvari, vremenom se utvrdilo pravilo da ne moraju baš svi članovi Odbora da dolaze redovno na sastanke, podnose predloge i saopštenja i učestvuju u raspravi i odlučivanju.

Neki, poput Radovana Samardžića i Nikole Miloševića, retko su se pojavljivali na sastancima, ali su zato redovno svoje ugledno ime potpisivali na svakom od naših saopštenja.

KAKO SE GLAS o Odboru vrlo brzo raširio po celoj zemlji, pojedinci, čija su elementarna ljudska i građanska prava bila ugrožena, počeli su da nam se obraćaju, ili su to činili članovi njihovih porodica i prijatelji ukoliko su sami bili u zatvoru. Najčešće su se obraćali na adresu Dobrice Ćosića, moju ličnu ili Ivana Jankovića. Pored podrobnog obaveštenja obično smo tražili službene spise - optužnicu, sudsku presudu, rešenje sudije za prekršaje ili nekog drugog upravnog organa ili javne ustanove.

U protivnom, bili smo oprezni i nerado smo prihvatali nepotkrepljena obaveštenja. I tek kad smo bili sigurni da imamo nepobitne podatke, pristupali smo raspravi o datom slučaju, sastavljanju i usvajanju odgovarajućeg saopštenja.

Ovaj postupak je obično započinjao izveštavanjem Odbora da smo primili odgovarajuće podatke i spise o nekom slučaju kršenja slobode misli i izražavanja ili neke druge srodne ustavne slobode ili prava. Posle kraće prethodne rasprave, obično smo nekom od članova poveravali da sastavi nacrt saopštenja.

Tu, nažalost, nije baš bilo mnogo izbora. Ako su bila posredi kraća saopštenja sa ubojitom retorikom, ali bez pravničkih rasuđivanja, njih je, po pravilu, naročito na početku našeg rada, sastavljao Dobrica Ćosić. Ukoliko je pak bila neophodna i podrobnija analiza odgovarajućih zakona i načina na koji su bili primenjeni na dati slučaj, Odbor je najčešće meni stavljao u zadatak da pripremim nacrt saopštenja. Zahvaljujući takvom poverenju, od preko stotinu saopštenja napisao sam osamdeset, što sam utvrdio uvidom u sačuvane rukopise i učestalije ponavljanje istovetnih sintagmi koje su svojstvene mom načinu izražavanja.

Jedan broj saopštenja sastavio je Ivan Janković, od kojih se bar dva lako mogu prepoznati po ubojitoj ironiji koja mu je bila svojstvena, dok je tokom druge polovine našeg javnog delovanja poneko saopštenje napisao i Vojislav Koštunica.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Kritika Broza u vreme parole "I posle Tita,Tito!"

NACRT saopštenja je, međutim, bio samo početni korak. Posle toga se vodila rasprava u kojoj su osporavane, dopunjavane, pa i menjane pojedine formulacije. Ukoliko bi došlo do nekog većeg spora, tražilo se kompromisno rešenje, koje je vrlo često u magnovenju umeo da sroči Borislav Mihajlović Mihiz.

Zahvaljujući takvom načinu rada, sva saopštenja su bila zajednički poduhvat. Završnu redakciju usvojenog teksta vršili smo Ivan Janković i ja prilikom ispisivanja pisaćom mašinom. Tom prilikom je Ivan Janković mnogo češće od mene stilski i jezički doterivao tekst i nalazio odgovarajuće članove zakona na koje smo se pozivali.

Velikim saopštenjima koja su imala karakter programa posvećivali smo znatno veću pažnju. Ona su po pravilu duže pripremana. Predlog za ukidanje neopravdanih ograničenja slobode mišljenja i izražavanja, predlog za uspostavljanje vladavine prava, predlog za uspostavljanje političke demokratije i predlog za uspostavljanje stvarne ravnopravnosti naroda Jugoslavije potekli su iz mog pera; predstavku o progonu Srba sa Kosova i Metohije sastavio je Matija Bećković.

Predloga za slobodno i kritičko preispitivanje istorijske uloge Josipa Broza Tita, kojim je praktično krunisan naš petogodišnji rad, napisali su , u vreme kada se vlast još slepo držala parole "I posle Tita, Tito!", Vojislav Koštunica i Kosta Čavoški, dok je završnu redakciju teksta izvršio Borislav Mihajlović Mihiz. Nacrte ovih predloga veoma smo pažljivo razmatrali i po pravilu menjali i dopunjavali.

DANAS možemo s ponosom reći da su ti naši predlozi bili celovit politički program, koji je već godinama na rečima opšte prihvaćen, ali u praksi samo delimično ostvaren. Jedini predlog koji nije naišao na opšte prihvatanje bio je predlog za uspostavljanje stvarne ravnopravnosti naroda Jugoslavije.

Umesto da se ona uspostavi, usaglašenim delovanjem moćnih stranih činilaca i domaćih separatista Jugoslavija je razbijena. Ali je tim predlogom, ako ništa drugo, bar ukazano na opake nacionalne nejednakosti i asimetričnosti, počev od Trećeg AVNOJ-a do Ustava SFRJ 1974. godine.

U hitnim slučajevima kada je odmah trebalo protestovati protiv hapšenja lica koja su koristila slobodu misli, izražavanja i političkog delovanja i zahtevati da se puste na slobodu, upućivali smo telegrame nadležnim državnim i pravosudnim organima. Njih je lično sastavljao i upućivao Dobrica Ćosić, a u tome mu je pomagao Ivan Janković. Kada su pak takvi pojedinci u zatvoru stupali u štrajk glađu, zatvorskim vlastima i nadležnim pravosudnim organima telegramom smo upućivali molbu da ih odmah puste na slobodu, a same štrajkače smo molili da prekinu štrajk glađu.

MANjE poznat, a ipak značajan deo rada Odbora odvijao se u kancelariji jednog od najuglednijih beogradskih advokata Radeta Đ. Mikijelja. Iako mu zastupanje okrivljenih u političkim suđenjima nije bila najuža specijalnost, povremeno je preuzimao i takve slučajeve.

Tako je bio branilac prvooptuženog Vladimira Mijanovića u čuvenom procesu protiv "beogradske šestorice" 1984. godine. Kako je 1985. Ivan Janković počeo da radi u Mikijeljevoj kancelariji, u njoj smo obavljali završni deo posla. Rade Mikijelj nam je stavio na raspolaganje službene prostorije, IBM-ove pisaće mašine i kseroks, što je za njega kao advokata bio veliki rizik, jer je u svako doba mogao očekivati da mu upadne policija radi pretresa.

U toj kancelariji smo najpre Ivan Janković i ja, a potom i Vojislav Koštunica ispisivali pisaćom mašinom prihvaćeno saopštenje, umnožavali i otpremali na poštu. I sve nam je to u svojoj kancelariji omogućavao Rade Mikijelj, taj častan, hrabar i blagorodan čovek, svesno preuzimajući rizik koji je iz toga proisticao. Otuda je ovo prilika da Radetu Mikijelju još jednom najtoplije zahvalimo.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Tri predloga za ustavnu reformu

SVA SAOPŠTENjA upućivana su preporučenom poštom adresatu, odnosno adresatima, po pravilu onog dana kada su i datirana. Skoro sve predstavke upućivane su domaćim sredstvima informisanja, i to na adrese ovih četrdeset redakcija: "Tanjug", "Politika", "Politika ekspres", "NIN", "Borba", "Večernje novosti", "Novosti 8", "Duga", "Nove omladinske novine", "Student", "Komunist", "Književne novine", "Književna reč", "Vjesnik", "Večernji list", "Danas", "Polet", "Start", "Slobodna Dalmacija", "Delo", "Nova revija", "Mladina", "Problemi", "Mariborski Tednik", "Magyar Szo", "Jedinstvo", "Rilindija", Radio-televizije: Beograd, Zagreb, Ljubljana, Sarajevo, Titograd, Skoplje, Novi Sad i Priština.

Saopštenja su po pravilu upućivana i dopisnicima sledećih listova i agencija: AFP, ANSA, McGrow - Hill World News, Reuters, UPI, Daily Express, Daily Telegrapx, The Financial Times, Frankfurter Rundschay, Guardian, Het Vrije Volk, Le Mond, The New York Times, Heye Zurcher Zeitung, The Obeserver, La Republica SEF (Sweden ), Suddeutche Zeitung i The Times.

Nekoliko prvih predstavki upućeno je i na adrese više od pet stotina građana iz cele Jugoslavije, uglavnom onih koji su ranije potpisivali peticije vlastima, zauzimajući se za oslobođenje pojedinih političkih osuđenika, ukidanje člana 133 Krivičnog zakona SFRJ, ukidanje smrtne kazne i slično.

VREDNA pomena je, ma koliko skromna, i izdavačka delatnost našeg odbora. Krajem 1986. godine rešili smo da kao posebnu knjižicu objavimo sve svoje dokumente iz prve dve godine rada. Sakupili smo trideset predstavki, pisama i telegrama, a Dobrica Ćosić je decembra 1986. godine napisao predgovor.

Sećam se da je Ivanu Jankoviću i meni stavljeno u zadatak da pronađemo štampariju, što smo morali činiti u najvećoj tajnosti. Čitavog dana smo išli po Beogradu a da štampara nismo mogli naći, ne zbog toga što ih nije bilo nego zato što nisu smeli da rizikuju. Naposletku smo našli jednog štampara koji je naše dokumente štampao kao faksimil sito štampom, pod uslovom da se naziv njegove firme ne pojavljuje na impresumu, tako da je ispalo da smo mi kao Odbor i izdavači i štampari.

I čim smo dobili petsto primeraka ugovorenog tiraža odmah smo krenuli po kućama članova Odbora i svakom ostavljali po deset primeraka, pošto je postojala mogućnost da nam policija zapleni ceo tiraž.

Godine 1988. objavili smo i drugu knjižicu koja je sadržavala naša tri predloga za ustavnu reformu: za uspostavljanje vladavine prava, uspostavljanje političke demokratije u SFRJ i uspostavljanje stvarne ravnopravnosti naroda Jugoslavije. Ovoga puta već je bilo lakše: štampar se nije krio i koristio je pravi štamparski slog.

Na samom kraju ovog odeljka valja nešto reći i o finansiranju rada Odbora. To smo činili isključivo svojim sredstvima tako što smo na sastancima davali novčane priloge. Sada mogu reći da su najveće priloge davali Dobrica Ćosić i Mića Popović. Ivan Janković je bio odgovoran za prikupljena sredstva i redovno je podnosio izveštaj o utrošenom novcu.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Spajanje starine i savremenosti

PRILIKOM svog osnivanja Odbor je imao 19 članova. Nažalost, ime akademika Dimitrija Bogdanovića poslednji put je potpisano na našoj predstavci od 6. juna 1986. godine. Dana 14. juna 1986. godine on je umro, pa je Dobrica Ćosić za našu knjižicu, u kojoj smo objavili dokumente i saopštenja od 1984. do 1986. godine, napisao sledeći nekrolog:

"Četrnaestog juna 1986. godine Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja ostao je bez svog dragocenog člana, profesora i akademika Dimitrija Bogdanovića.

U ovo razdešeno vreme spojio je veru i kulturu, dar i znanje, starinu i savremenost.

Dimitrije Bogdanović nije stigao da dovrši svoje zamašno delo, ali je uspeo da dovrši sebe i postane jedna od najcelovitijih ličnosti kulture našeg doba.

Njegova istraživanja osnova našeg duhovnog i istorijskog bića približila su ga razumevanju naše nacionalne sudbine.

Iskustvo mu nije smetalo da bude hrabar, zrelost da bude radoznao, iskušenja da bude čestit, kao što ga ni struka nije otuđila od žive muke sveta i vremena u kome je živeo.

Čitav život i delo Dimitrija Bogdanovića bi se mogli podvesti pod smisao imena i sadržaj rada našeg Odbora."

POČETKOM 1987. godine jednoglasnom odlukom primili smo za članove Odbora prof. dr Zagorku Golubović i dr Vojislava Koštunicu, koji se odmah uključio u neformalni sekretarijat koji je sa Dobricom Ćosićem pripremao sastanke, sastavljao nacrte saopštenja, umnožavao ih i otpremao na poštu. Njihova imena su prvi put potpisana na saopštenju od 11. februara 1987. godine.

Septembra 1988. godine prof. dr Vesna Pešić je takođe jednoglasnom odlukom primljena u članstvo Odbora i njeno ime se pojavljuje na predstavkama od 7. septembra 1988. godine. Konačno, juna 1989. godine rado smo primili u članstvo odbora En rika Josifa i njegovo ime se prvi put pojavljuje na saopštenju od 16. juna 1989. godine.

Jedini koji je dao ostavku na članstvo u Odboru bio je Nikola Milošević. To je učinio pismom od 28. maja 1988. godine koje je uputio Odboru preko Borislava Mihajlovića Mihiza. U njemu navodi da je 21. januara 1988. godine glavni urednik "Politike" Živorad Minović pružio priliku Miodragu Bulatoviću da njega i Aleksandra Ilića napadne kao nacionalno nepodobne srpske intelektualce. Jedino je odgovor Nikole Miloševića bio objavljen u "Politici", ali mu posle ponovljenog Bulatovićevog napada na stranicama istog lista prilika za još jednu repliku nije pružena.

ZA NIKOLU Miloševića je to bio dovoljan povod da zameri Odboru što se nije javno ogradio od ovog grubog kršenja slobode mišljenja i izražavanja i potom podnese ostavku na članstvo u njemu.

Odbor mu je odgovorio pismom koje mi je u pero izdiktirao Borislav Mihajlović Mihiz, a ja ga potpisao. U njemu smo Nikolu Miloševića podsetili da smo svojevremeno odlučili da sebe nećemo braniti, sem u izuzetno teškim situacijama, a da skoro nema nijednog člana Odbora koji nije u više mahova bio izložen diskriminaciji i uskraćivanju prava na javnu repliku.

Nikola Milošević nam je odmah uzvratio ukazivanjem da Živorad Minović nije samo njemu uskratio pravo na repliku, nego i Tarasu Kermauneru i Aleksandru Iliću, a da njih Odbor nije uzeo u zaštitu. Mogli smo naravno dodati prvobitnom objašnjenju da Odbor nije bio osnovan da bi protestovao protiv svakog, pa i manjeg narušavanja slobode misli i izražavanja, kao što je uskraćivanje prava na odgovor u štampi, a naročito na drugu repliku, nego radi uzimanja u zaštitu samo onih pojedinaca koji zbog izraženog mišljenja gube stečeno zvanje, posao, tekuće prihode, slobodu, pa i zdravlje. Ali smo zaključili da izvrsnog i časnog, ali i preosetljivog Nikolu Miloševića na to ne treba više podsećati.

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU

28. 10. 2021. u 17:14

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

SRAMNE REČI ANGELE MERKEL U MEMOARIMA: Evo šta je napisala o bombardovanju Srbije, ratovima i Zapadnom Balkanu

Svet

7 46

SRAMNE REČI ANGELE MERKEL U MEMOARIMA: Evo šta je napisala o bombardovanju Srbije, ratovima i Zapadnom Balkanu

SA MNOGO pompe, u knjižare su stigli memoari bivše nemačke kancelarke Angele Merkel pod naslovom „Sloboda“. U njima se na nekoliko mesta spominju Srbija i Zapadni Balkan.

26. 11. 2024. u 17:09