ISTORIJSKI DODATAK - SLOVENCI I HRVATI NEĆE SA SRBIMA: Predistorija osnivanja Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja

KLjUČNI činioci koji dovode do osnivanja neke značajnije ustanove ili do nekog prelomnog poduhvata po pravilu su dvojaki. Jedno su dramatične okolnosti koje kao izazov nalažu odgovarajuće činjenje, a drugo su odvažni i preduzimljivi ljudi koji se na takav izazov odazivaju. Tako je bilo i prilikom obrazovanja Odbora za odbranu slobode i misli izražaanja.

Rudi Supek

Prelomni događaji koji su doveli do osnivanja ovog Odbora bili su najpre hapšenje, a potom i suđenje beogradskoj šestorici - Vladimiru Mijanoviću, Miodragu Miliću, Dragomiru Olujiću, Pavlušku Imširoviću, Milanu Nikoliću i Gordanu Jovanoviću - kao i drakonska kazna od osam godina robije dr Vojislavu Šešelju, izrečena na prvostepenom suđenju u Sarajevu.

Bilo je naravno i pre toga raznovrsnih progona, osuda i utamničenja vrsnih pojedinaca koji su slobodno govorili i pisali, kao i mnogih drugih skoro anonimnih nesrećnika koji su lišavani zvanja, posla i slobode zbog onoga što su mislili i govorili.

No, dok se to zbivalo pod Titovim autoritarnim režimom, koji je imao i jednu izrazito totalitarnu crtu (progon neistomišljenika i kažnjavanje delikta mišljenja radi odbrane svetosti komunističke ideologije), to se unekoliko primalo i kao neumitna sudbina iako je i tada bilo vrlo odlučnog, pa i masovnog otpora tom nekrivenom nasilju i ideološkoj odmazdi.

ALI POSLE Titove smrti, sa prvim ozbiljnijim znacima slabosti komunističkog režima i prvim pukotinama na prividno jedinstvenoj brionskoj Jugoslaviji, konfederalizovanoj Ustavom iz 1974. godine, takvi progoni više nisu mogli da prođu bez ozbiljnijeg i masovnijeg otpora.

To se najpre moglo uočiti posle hapšenja pesnika Gojka Đoga 1983. godine, koje je izazvalo tako silovite proteste na tribinama u Udruženju književnika Srbije i široj javnosti, da je on naposletku morao biti pušten iz zatvora. A kada je protiv pomenute beogradske šestorice podignuta optužnica i predsednik veća Okružnog suda u Beogradu Zoran Stojković zakazao početak suđenja za 8. novembar 1984. godine, morao se preduzeti delotvorniji i institucionalizovan oblik otpora.

 

Dobrica Ćosić - đak poljoprivredne škole / Privatna arhiva

Pored ovakvih dramatičnih okolnosti, drugi uslov za osnivanje neke značajnije i trajnije ustanove bili su odvažni i preduzimljivi ljudi koji će se tom izazovu odazvati. Iako je tada u Beogradu bilo nekoliko desetina pojedinaca koji su bili spremni i kadri to da učine, jedini među njima koji je bio u stanju da okupi najuglednije ljude na srpskoj i jugoslovenskoj političkoj sceni bio je Dobrica Ćosić.

Ugled i uticaj u javnosti koje je imao tih godina nepojmljivi su za današnjeg čitaoca, koji to vreme nije i lično doživeo. Još od Cicerona pravi se bitna razlika između vlasti (potestas), koja podrazumeva moć i prinudu, i autoriteta (auctoritas) koji počiva na vrlini mudrosti.

ZA RAZLIKU od mnogih tadašnjih vlastodržaca koji su svi, izuzev Josipa Broza, možda i zauvek zaboravljeni, Dobrica Ćosić nije imao nikakvu vlast, ali je imao takav ugled i javni uticaj, to jest autoritet u ciceronovskom smislu te reči, da mu nije bilo ravnog među ondašnjim stvaraocima, naučnim radnicima, opozicionarima i drugim uglednicima.

I, što je najvažnije, svi u ondašnjoj Jugoslaviji su ga dobro znali, bez obzira na to da li su ga iskreno uvažavali i podržavali ili žestoko mrzeli i osporavali.

Posle Srbije i poštovanja koje je imao među Srbima, izgleda da je najviše bio cenjen u Sloveniji. U to sam se lično uverio prilikom boravka u Sloveniji kada sam, pored ostalih, razgovarao i sa Spomenkom i Tinetom Hribarom, pokretačima "Nove revije" i vrlo uticajnim intelektualcima i opozicionarima onoga vremena.

Oni su u Dobrici Ćosiću videli jedinog Srbina sa kojim treba ozbiljno razgovarati i sarađivati, kao što su možda i sebe doživljavali kao prave predstavnike boljeg i većeg dela slovenačkog naroda. Sa takvim ugledom i uvažavanjem, Dobrica Ćosić je verovatno bio jedini među Srbima koji je mogao obrazovati jugoslovenski odbor.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Akademici na braniku slobodarstva

S TAKVIM poverenjem, on je našao ortake u Tarasu Kermauneru, koji je jedino među Slovencima bio poznat i ugledan, i Rudiju Supeku, uglednom zbog zavidne revolucionarne prošlosti, koji među Hrvatima baš i nije važio za jednog od najpoznatijih intelektualaca, ali je sigurno bio među najčasnijim i najhrabrijim, što je inače bila vrlina na koju se izuzetno retko nailazilo u tadašnjem Zagrebu.

Posle mnogih pripremnih razgovora, 10. novembra 1984. godine, Dobrica Ćosić, Taras Kermauner i Rudi Supek razaslali su pismo, sastavljeno u Beogradu, desetinama uglednih pisaca, umetnika i naučnika. Ispostavilo se da u Zagrebu, izuzev samog Supeka, niko nije hteo ništa da čini sa Srbima iz Beograda za Jugoslaviju.

U Ljubljani je trinaestak intelektualaca izrazilo spremnost da se bori za građanska prava i slobodu misli i izražavanja, ali ni jedan jedini nije hteo sa Srbima da uđe u bilo kakav jugoslovenski odbor.

 

Taras Kermauner

SA TIM gorkim saznanjem da je svršeno sa jugoslovenstvom i za "desnicu" i za "levicu", i u vlasti i u opoziciji, Dobrica Ćosić se naposletku okrenuo svojim uglednim saradnicima i prijateljima u Beogradu. Tek kasnije se videlo koliko je njegov izbor bio dobro promišljen i razuman.

Umesto da bira samo one koji su već do tada bili poznati, pa i ozloglašeni disidenti i opozicionari ili javno obeleženi nacionalisti, on je nastojao da uključi što veći broj do tada neosporavanih u javnosti, inače izuzetno poznatih i uglednih intelektualaca. Tako se među članovima Odbora našlo čak 13 članova Srpske akademije nauka i umetnosti, od kojih su samo Mihailo Marković, Ljubomir Tadić i sam Dobrica Ćosić bili, sa stanovišta zvanične politike, veoma osporavane ličnosti, dok svi ostali akademici, članovi Odbora, po pravilu nisu do tada ulazili u tekuće političke okršaje ili su to činili veoma retko.

Predstavi o političkoj uravnoteženosti i nepristrasnosti Odbora posebno su doprineli Gojko Nikoliš, španski borac i general-pukovnik u penziji, i Andrija Gams, ratni zarobljenik u Osnabriku i ugledni profesor prava.

ĆOSIĆEVU procenu da poznati Hrvati i Slovenci nisu hteli sa Srbima da prave bilo kakav jugoslovenski odbor potvrđuju i pojedina pisma koja sada prvi put objavljujemo. Posebnu pažnju zaslužuju primedbe Matevža Krivica, poznatog konstitucionaliste, koji doduše nije imao ništa protiv jugoslovenstva, ali je doveo u pitanje samu ideju obrazovanja Odbora.

 

Dobrica Ćosić

Plašeći se bilo kakvog neformalnog, a time, po njemu, i ilegalnog udruživanja, on je zahtevao "osnivanje legalnog udruženja građana", kao da bi to tadašnje vlasti uopšte prihvatile i registrovale. Pa, upravo je raniji pokušaj Dobrice Ćosića da, shodno važećim zakonima, sa prijateljima i istomišljenicima prijavi i izdaje časopis "Javnost" propao, pošto se tadašnje komunističke vlasti nisu pridržavale zakona koje su same donele.

Otuda je insistiranje na strogoj zakonitosti forme okupljanja bio zaobilazan način da se ne uđe u pomenuti Odbor, kao ilegalni oblik udruživanja, koji bi se, po Matvežu Krivicu, mogao "pravno kvalifikovati kao prekršaj".

Nasuprot ovakvom prividno pravničkom rasuđivanju, a poučen iskustvom sa "Javnošću" da je u oblasti prava uvek nadmoćan onaj koji tumači i primenjuje zakone, čak i kad to čini protivno njihovom jezičkom značenju, Dobrica Ćosić se odlučio za neformalan, a ipak institucionalizovan i postojan oblik okupljanja.

A KAKO su svi bili svesni da je ovakav oblik udruživanja ne samo neformalan nego i, sa stanovišta onih koji tumače zakone, sporan, a po Krivicu i "ilegalan", već na samom početku rada Odbora utvrđeno je načelo da će on uzimati u zaštitu sve one kojima je ugrožena sloboda mišljenja i izražavanja, izuzev samih članova Odbora.

Pri tom je postojala primisao da će veliki javni ugled skoro svih članova Odbora biti dovoljan da ih zaštiti od bilo kakvog, a naročito od krivičnog progona. I zaista, pojedini članovi Odbora, naročito Dobrica Ćosić, povremeno su bili izloženi žestokoj javnoj osudi; sam Odbor je omalovažavan i izvrgavan kritici i poruzi; ali nijedan član Odbora, tokom pet godina njegovog javnog delovanja, nikada nije imao neke veće neprijatnosti sa policijom, formalnim progonom i sudom.

Jedan od retkih zagrebačkih intelektualaca koji se bez rezerve solidarisao sa načelima i ciljevima Odbora bio je Lino Veljak, danas poznati i ugledni profesor filozofije. Ali pre 25 godina njegovo ime nije imalo takvu težinu u javnosti da bi se s njim kao članom moglo ozbiljnije računati. U takvim okolnostima nije bilo drugog izbora nego da se članstvo u Odboru svede na ugledne, a uz to i dovoljno odvažne Beograđane.

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU

Preporučujemo

Društvo

1 3

ISTORIJSKI DODATAK - FIJASKO PARTIJE I SLUŽBE BEZBEDNOSTI: Suđenje "šestorici" - poslednji pokušaj vlasti da se obračuna sa opozicijom

22. 10. 2021. u 17:14

Društvo

0 0

ISTORIJSKI DODATAK - BALADE O ĆESAROVOJ GLAVI: Politički sudski procesi posle smrti maršala Josipa Broza Tita

21. 10. 2021. u 17:14

Društvo

0 0

ISTORIJSKI DODATAK - MONTIRANA SUĐENjA KRITIČARIMA REŽIMA: Partija i država naplaćuju dug za studentsku pobunu 1968. godine

20. 10. 2021. u 17:14

Društvo

0 2

ISTORIJSKI DODATAK - KAKVA VREMENA TAKVI I OBIČAJI: Što se stvarno dešavalo u Beogradu neposredno posle oslobođenja

09. 10. 2021. u 17:14

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije