MOST LJUBAVI I LJUBAVNO GNEZDO KAO IZ LITERATURE: Nišlija Zoran DŽonić (58) napravio sebi životni raj u Sićevačkom selu Manastir (FOTO)

NIŠLIJA Zoran Džonić (58) napravio je sebi dom kao iz knjige u sićevačkom selu Manastir koje broji tek nekoliko kuća, u kojem živi u skladu sa prirodom - ne remeteći njenu ravnotežu i uzimajući od nje ono najbolje.

Foto J. Ćosin

Iako na prvi pogled podseća na seoce Hobita, ova svojevrsna mala oaza na obroncima Sićevačke klisure zapravo je oličenje njegove omiljene knjige "Zvoneći kedri Rusije" pisca Vladimira Megrea, koja je Zoranu promenila život.

Kada su razne životne nedaće počele da se ređaju jedna za drugom, Zoran je odlučio da se bori kako zna i ume. Bežeći u prirodu uvek kada je teško, nalazio je svoj mir, a onda je rešio da u potpunosti napusti život u gradu i preseli se u vikendicu koju je počeo da gradi pre desetak godina.

- Davno kod mene postoji ta želja za životom na "Zavičajnom imanju", koji podrazumeva da živite samo od prirode i onoga što ona daje, a daje nam mnogo. Međutim, nije lako prelomiti i otići, sve dok vas život na to ne natera. Deca su porasla, svako je krenuo svojim putem, supruga je otišla u neki novi život, pa sam tako i ja odlučio prošle zime da se preselim ovde. Još uvek koristim struju koju plaćam, ali u planu imam i da se toga oslobodim. Čuvam životinje koje daju jaja, mleko, imam ribnjak, voće i povrće, lekovito bilje je svuda oko mene, to je dovoljno da se čovek prehrani. Ne čitam štampu, ne gledam TV, svet sada gledam drugim očima - započinje svoju priču za naš list Džunić.

INSPIRACIJA Citat iz knjige "Zvoneći kedri Rusije", Foto J. Ćosin

IZGRADNjU svog "Zavičajnog imanja" počeo je davno, podstaknut knjigom "Zvoneći kedri Rusije" - sagom o ženi Anastasiji koja živi u sibirskoj tajgi u potpunom skladu sa prirodom.

Vođen tom idejom, na mestu sa kojeg pogled puca na stenoviti masiv Sićevačke klisure, gde igra svetlosti i senki stvara čudo prirode, svojim rukama je u dvorištu napravio, najpre kuću od kamena, zatim "Most ljubavi", pa "Bunar stvaranja", "Aleju velikana", "Ljubavno gnezdo" i mrestilište sa dva jezera ukupne zapremine 650 kubika.

Inspiraciju za sve u životu uvek je pronalazio u knjigama koje su ga verno pratile kroz život.

- Knjiga me preuzme i ja onda ja živim po njoj. Pre 10 godina sam se prvi put sreo sa ovih čudnovatih 10 knjiga ruskog pisca Vladimira Megrea. U njima se opisuje i priča o načinu života, kako bi trebalo ljudi da žive, kako su nekada živeli na zavičajnim imanjima. To podrazumeva da imate parcelu ne manju od hektara, u centralnom delu jedan manji građevinski objekat za život, od prirodnih građevinskih materijala jezero ili ribnjak ne veći od pet do šest ari površine, po jedna do dve sadnice starih vrsta voća, jedan mali povrtnjak, objekat za nekoliko životinjica i 70 odsto šume u okruženju. To je jedan samoodrživi hektar zemlje gde ćete vi moći da živite na njemu i od njega, bez obaveza prema državi i bez njene pomoći - priča nam Zoran.

NAJVEĆU pažnju na njegovom imanju svakako privlači svojevrsna zemunica koju je nazvao "Ljubavno gnezdo", gde rado pobegne da odmori od letnje žege, a koja najviše podseća na kućice Hobita. Kaže da nije bilo jednostavno izvući savršen svod i to samo od cigala bez ikakve armature i da je za tako nešto trebalo dosta veštine. Sve je to delo njegove mašte i ruku, a nije ni graditelj ni majstor. Po profesiji je učitelj i komercijalista, ali je time davno prestao da se bavi i svoj mir pronašao na "Zavičajnom imanju".

Foto J. Ćosin

- I roditelji su mi bili prosvetni radnici, majka je predavala književnost, pa sam od malih nogu slušao bajke i živeo kroz njih. Ja sam, pak, radio sam u marketinškoj stranoj firmi, plata je bila odlična, sve dok se nije desilo bombardovanje Srbije. Tada je posao propao, a moj se život promenio. Nedaće su se nizale jedan za drugom. Imao sam dve teške operacije, posle druge sam jedva ostao živ, supruga je otišla u neki novi život, ćerke porasle, tako da se svet srušio, a uteha u svemu bila je knjiga i želja da postanem osnivač prvog "Zavičajnog naselja" kod nas, u nadi da ću motivisati i druge, baš kao što to u Rusiji ljudi rade - žive na imanjima, država im daje zemljište da ga obrađuju i od njega žive.

PRIBEŽIŠTE Zoran Džonić ispred zemunice  gde odmara od letnje žege, Foto J. Ćosin

SVETIONIK NA ZAVOJU

NIJE "Zavičajno imanje", u sićevačkom selu Manastir, jedini objekat koji je Džonić napravio motivisan literaturom koju voli. Pre nešto više od decenije, inspirisan knjigom Žila Verna "Svetionik na kraju sveta", na Zavojskom jezeru u pirotskom kraju osvanuo je svetionik koji je Zoranovih ruku delo, a na čijem vrhu se nalazi privatni apartman (na slici).

Foto J. Ćosin

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije