ISTORIJSKI DODATAK - SUZAVAC PROGOVORIO NA ŽUTOJ GREDI: Pobuna u najmanjoj jugoslovenskoj republici

DAN POSLE novosadskih demonstracija i pada pokrajinskog rukovodstva, velike demonstracije industrijskih radnika, studenata i građana su izbile u Titogradu.

Arhiva

Radnici "Radoja Dakića", najvećeg titogradskog preduzeća, već su zakazali protest za 12. oktobar želeći da se solidarišu sa septembarskim zahtevima kolega iz Rakovice i da zatraže veće plate i subvencije za svoje preduzeće. Poneseni medijski dobro pokrivenim događajima u Beogradu i Novom Sadu u prethodna tri dana, odlučili su da smesta održe protest u "Radoju Dakiću".

Pred oko 2.000 radnika, vođe fabričkog sindikata zahtevali su da se radničke plate udvostruče, insistirali su da se kazne odgovorni za loše upravljanje fabrikom i tražili smanjenje poreskih i drugih opterećenja privrede. Stotinak studenata Univerziteta u Titogradu pridružilo se protestu, dovodeći situaciju do ključanja.

Radnici su krenuli ka centru grada, noseći zastavu Jugoslavije i Titove slike i pozivajući zaposlene iz drugih velikih društvenih preduzeća da se pridruže protestu. Masa se onda sjatila na trg ispred zgrada republičke skupštine i državnog predsedništva. Demonstranti su tražili ostavke više visokih funkcionera, novu ekonomsku politiku, istragu navodnih pronevera visokih rukovodilaca, smanjenje birokratije i korektno izveštavanje o njihovim i drugim protestima u lokalnoj štampi i na državnoj televiziji.

Demonstranti su zviždali predsedniku republičke vlade i zahtevali da umesto njega demonstrantima govore Radovan Radonjić, Nenad Bućin i Marko Orlandić, istaknuti funkcioneri. Ta trojica kasnije su se pojavila uz pozdrave okupljenih i obećala da će se partijski i državni organi hitno posvetiti njihovim zahtevima i izaći sa rešenjima za ekonomske probleme i rast društvenih nejednakosti u republici. Insistirali su, međutim, da se protest okonča.

DEMONSTRANTI NISU poslušali i obavezali su se da će ostati na trgu do ispunjenja zahteva. Hiljade ljudi stizalo je iz drugih krajeva republike da se pridruži demonstracijama i na trgu je već bilo oko 25.000 učesnika u večernjim časovima. Posle ponoći, većina učesnika napustila je demonstracije uz obećanje da će se vratiti izjutra, a dve do tri hiljade ljudi ostalo je na trgu.

U međuvremenu, partijsko i državno predsedništvo Crne Gore održali su tokom noći zajedničku sednicu. Pošto su očekivali značajno širenje protesta narednog dana, odlučili su da razbiju demonstracije. Posle odobrenja saveznog partijskog i državnog predsedništva, rukovodstvo objavilo je vanredno stanje u Titogradu i naložilo bezbednosnim snagama da rasteraju masu rano ujutru 8. oktobra.

Kasnije tog dana bezbednosne snage upotrebile su suzavac da zaustave oko 300 radnika iz "Željezare Nikšić" na prevoju Žuta greda, na putu na demonstracije u Titogradu, i nateraju ih da se vrate u Nikšić. Kao rezultat tog sukoba, osam radnika i jedan policajac završili su u bolnici, uglavnom sa lakim povredama. Policija je takođe primorala demonstrante sa Cetinja koji su upravo kretali za Titograd da se vrate u grad, i sprečila radnike društvenih preduzeća u Titogradu da napuste svoje fabrike. Ljubiša Stanković, tadašnji predsednik zvanične omladinske organizacije u republici, opisao je atmosferu u gradu: "Mučna situacija, naoružani ljudi na krovovima, jezivo. Podgorica [Titograd] je delovala dosta čudno, nešto što se prvi put vidi, što je gledano samo u filmovima."

DRŽAVA UVODI VANREDNO STANjE

ČITAVE NEDELjE bilo je primetno značajno prisustvo snaga bezbednosti na ulicama Titograda i drugih većih gradova. Devetog oktobra izbila je serija protesta u Nikšiću. Radnici Željezare marširali su gradom protestujući zbog upotrebe sile protiv njihovih kolega; studenti lokalnog univerziteta objavili su štrajk glađu. Obe grupe su se kasnije pridružile velikom broju okupljenih građana ispred gradske skupštine i ostale tamo do kasne večeri. Istog dana studenti su održali proteste u Titogradu i Kotoru. Desetog oktobra radnici su demonstrirali u Titogradu, Nikšiću i Ivangradu, ali su do večeri protesti utihnuli.

Arhiva

Mada su primeri protesta u Beogradu i Novom Sadu prethodnih dana bili značajni, demonstracije u Titogradu i drugim delovima Crne Gore proisticale su uglavnom iz lokalnih izvora. Situacija je bila zrela za veliki izliv nezadovoljstva građana u drugoj polovini 1988.

Iako je dugotrajna ekonomska kriza destabilizovala čitavu jugoslovensku privredu, privreda Crne Gore bukvalno se približavala kolapsu. U velikim društvenim preduzećima nedavno je došlo do otpuštanja, a veliki deo industrijskih radnika dobijao je samo minimalnu zaradu, nedovoljnu da se pokriju troškove života jedne porodice. "Radoje Dakić" i "Željezara Nikšić", velika društvena preduzeća čiji su radnici igrali glavnu ulogu u demonstracijama, dugo su bila u problemima i trpela velike gubitke uprkos izdašnim državnim subvencijama.

Mitinzi u avgustu i septembru, mada pokrenuti povodom drugih pitanja, omogućili su da se javno ispolji veliko nezadovoljstvo građana i opštom ekonomskom i socijalnom situacijom. Rasturanje oktobarskih demonstracija silom zatim je protiv rukovodstva okrenulo čak i one građane koji su prethodno bili ravnodušni prema protestima. U nekim delovima Crne Gore sa ustaničkom tradicijom upotreba sile protiv običnih ljudi doživljena je kao znak moralnog pada visokih funkcionera i dubokog nepoštovanja građana.

SUZBIJANjE PROTESTA i dvonedeljno vanredno stanje omogućili su privremenu konsolidaciju republičkog rukovodstva. Visoki rukovodioci sada su obećali da će braniti političke institucije i "legalno izabrane" funkcionere po svaku cenu i više puta naglasili opasnost od "velikosrpskog nacionalizma".

Istovremeno, visoki funkcioneri naglašavali su da su zahtevi sa titogradskih demonstracija uglavnom proistekli iz ekonomske krize i solidarnosti sa Srbima sa Kosova i da su zato opravdani i prihvatljivi, uključujući i zahteve za kadrovskom obnovom rukovodstva. Lokalni partijski funkcioneri u Titogradu podneli su ostavke, kao i republička vlada. Rukovodstvo je hitno obezbedilo subvencije za preduzeća u krizi, zaustavilo rast cena hrane i struje i tražilo finansijsku pomoć federacije.

Savezno partijsko predsedništvo i republička predsedništva, osim onih iz Srbije i Makedonije, snažno su podržali odluku rukovodstva da zaustavi demonstracije. Čak je bilo obećanja o velikoj finansijskoj podršci novoj politici rukovodstva Crne Gore.

Suzbijanje demonstracija, međutim, skrenulo je politički sukob sa ulica u političke institucije. Postojeće podele unutar političke klase su se zaoštrile, a nove su izbile na površinu. Lokalni funkcioneri više opština već su se javno suprotstavili politici republičkog rukovodstva prema mitinzima solidarnosti u avgustu i septembru.

Sada su lokalni partijski ogranci širom republike, naročito u najvećim gradovima Nikšiću, Titogradu, Budvi i Baru, odbili da podrže stav rukovodstva prema oktobarskim demonstracijama, a sve veći broj lokalnih funkcionera otvoreno se distancirao od vlasti. Novinari državnog radija i televizije zahtevali su da njihovi urednici, koje su smatrali odgovornim za nekvalitetno izveštavanje sa oktobarskih događaja, podnesu ostavke.

Pojedinci u zvaničnim organizacijama i državnim organima zahtevali su da se krivci za povrede radnika "Željezare Nikšić" od 8. oktobra pozovu na odgovornost, uključujući tu ministra unutrašnjih poslova. Vodeći član državnog predsedništva Crne Gore kaže da su direktori velikih društvenih preduzeća, na primer, "Željeznica", "Željezare Nikšić" i "Radoja Dakića", takođe tiho opirali rukovodstvu i podržavali njegove protivnike.

GENERACIJSKA PODELA POLITIČARA

RUKOVODSTVO omladinske organizacije i Univerzitetskog komiteta u Titogradu, na čijem su čelu Ljubiša Stanković i Momir Bulatović, snažno su se suprotstavili državni partijski čelnicima. Već 8. oktobra, predsednik Saveza socijalističke omladine, optužio je rukovodstvo zbog upotrebe sile protiv mirnih demonstranata i objave vanrednog stanja u direktnom televizijskom prenosu zajedničke sednice republičkog partijskog i državnog predsedništva.

Nekoliko dana kasnije Univerzitetski komitet zatražio je hitnu i temeljnu kadrovsku obnovu rukovodstva. Obe organizacije tražile su odgovornost za upotrebu sile kod Žute grede i ponovili zahteve sa titogradskih demonstracija. Do decembra se politička klasa u republici potpuno podelila. Institucionalni protivnici rukovodstva sada su otvoreno zahtevali ostavke visokih funkcionera, a mediji su ažurno prenosili pojedinosti tog sukoba široj javnosti.

Arhiva

Marko Orlandić tvrdi u svojim memoarima da je 6. decembra, posle razgovora sa ključnim funkcionerima u Crnoj Gori, rekao Stipi Šuvaru, Štefanu Korošecu i Vidoju Žarkoviću, svojim kolegama u saveznom partijskom predsedništvu, da oseća da je republičko rukovodstvo potpuno izgubilo kontrolu nad situacijom.

Podela između rukovodstva, s jedne strane, i funkcionera Univerzitetskog komiteta i omladinske organizacije koji su uživali podršku sve većeg broja lokalnih funkcionera i pojedinaca iz drugih zvaničnih organizacija, s druge strane, donekle se preklopila sa generacijskom podelom unutar političke klase.

MNOGI PROTIVNICI rukovodstva bili su mladi, dobro obrazovani i besprekorni funkcioneri i njihov sukob se neizbežno, mada verovatno nepravedno, sve više posmatrao kao sukob stare garde, tj. staromodnog, klanovskog i neuspešnog rukovodstva, sa malim ugledom među građanima, i onih koji su predstavljali budućnost Crne Gore. Svetozar Vukmanović Tempo, penzionisani ali i dalje poštovani član Titove stare garde funkcionera, koji je dugo bio u sukobu sa republičkim rukovodstvom, takođe je podržao njihove protivnike, kao i Miloševića.

Konačno, velike demonstracije u Titogradu 10. i 11. januara 1989. primorale su republičko rukovodstvo da podnese ostavku. Ljubiša Stanković je potvrdio da se dan ranije dogovorio sa funkcionerima omladinske organizacije da učestvuju u odboru protesta koji su prethodno formirali članovi sindikata "Radoja Dakića" i funkcioneri Univerzitetskog komiteta.

U rano jutro 10. januara hiljade radnika "Radoja Dakića" krenulo je na protest u centru grada, sa jedinim zahtevom da visoki funkcioneri, uključujući tu predstavnike Crne Gore u saveznim partijskim i državnim organima, daju ostavke. Studenti i građani pridružili su se demonstracijama na glavnom trgu i broj učesnika ubrzo je narastao na desetak hiljada. Prkoseći mrazu, hiljade radnika iz velikih društvenih preduzeća i građana iz svih delova republike pridružilo se demonstracijama tokom dana i večeri. Broj učesnika popeo se na više desetina hiljada.

Sutradan je Crna Gora u potpunosti stala - efektivno je to bio generalni štrajk. Posle dužeg premišljanja, rukovodstvo je podnelo ostavku. Tada je na ulicama Titograda bilo više desetina hiljada demonstranata. Narednih dana je veliki broj lokalnih funkcionera koji su podržavali rukovodstvo takođe podneo ostavke, na primer, u Pljevljima, Ivangradu, Kotoru, Baru, Danilovgradu i Mojkovcu.

BIROKRATE DOZLOGRDILE NARODU

POSLE SUZBIJANjA oktobarskih demonstracija, rukovodstvo Crne Gore je nagovestilo da su te događaje organizovale grupe izvan te republike. Posle pada rukovodstva, mnogi bivši funkcioneri otvoreno su tvrdili da je Milošević usmeravao te događaje kako bi ih uklonio sa vlasti.

Arhiva

Istaknuti rukovodilac državnog predsedništva Crne Gore svedočio je da je uloga aktivista srpskog pokreta, naročito grupe iz Kosova Polja, kao i radnika iz Rakovice, koji su navodno izmanipulisali kolege iz "Radoja Dakića" da pokrenu proteste protiv rukovodstva, bila odlučujuća u mobilizaciji građana. Nesumnjivo, aktivisti srpskog pokreta su pokrenuli mitinge u avgustu i septembru, a neki se čak pridružili oktobarskim i januarskim demonstracijama.

Ipak, podrška lokalnog stanovništva protestima u Crnoj Gori bila je veoma snažna od samog početka, mnogo snažnija nego u Vojvodini i centralnoj Srbiji, sudeći prema broju učesnika mitinga u avgustu i septembru u odnosu na broj stanovnika i prema naelektrisanoj atmosferi oko tih događaja. Isto tako, neke lokalne vlasti otvoreno su se suprotstavile republičkom rukovodstvu od samog početka.

Oktobarske demonstracije fokusirale su se na socijalne i ekonomske zahteve i radnici iz velikih društvenih preduzeća igrali su ključnu ulogu. U tom smislu, ti događaji su više podsećali na beogradske demonstracije od 4. do 5. oktobra nego na one u Novom Sadu. Radnici iz Rakovice bili su u vezi sa kolegama iz "Radoja Dakića" tokom svoje kampanje za generalni štrajk usmerene prema sindikatima velikih društvenih preduzeća širom Jugoslavije, ali retko ko je u tome video nešto više od uzajamne solidarnosti industrijskih radnika.

NA ZATVORENOJ zajedničkoj sednici partijskog i državnog predsedništva u noći između 7-8. oktobra Marko Orlandić, Veselin Đuranović, član saveznog državnog predsedništva, i Lazar Đođić, ministar unutrašnjih poslova, izjavili su da službe bezbednosti nisu imale podatke o bilo kakvim tajnim aktivnostima na podrivanju rukovodstva pre tih demonstracija.

U stvari, ekonomski kolaps i mitinzi u avgustu i septembru su pripremili teren za veliki izliv nezadovoljstva. Ljubiša Stanković kaže da je, posle vesti o padu rukovodstva Vojvodine, zajedno sa kolegama iz rukovodstva omladine predvideo da se slični događaji, zbog velikog nezadovoljstva građana, uskoro mogu očekivati i u Crnoj Gori. Potraga za prikrivenim spoljnim činiocima mobilizacije počela je tek posle oktobarskih demonstracija, u svetlu političkog prestrojavanja na saveznom nivou i sve većeg sukoba između visokih funkcionera Crne Gore i Srbije.

Nema sumnje da su Milošević i drugi visoki funkcioneri Srbije snažno podržali institucionalne i druge protivnike rukovodstva Crne Gore odmah posle zaustavljanja oktobarskih demonstracija.

Ta podrška odražavala se u blagonaklonom izveštavanju o otporu rukovodstvu Crne Gore u medijima pod njihovom kontrolom i u kritici rukovodstva, naročito tokom širenja sukoba između Miloševića i funkcionera Crne Gore. Ta podrška je bila značajna jer se većina građana Crne Gore više informisala preko beogradske štampe i državne televizije nego putem lokalnih medija. Ipak, otpor rukovodstvu Crne Gore dolazio je, pre svega, iz unutrašnjih izvora i imao je duboke korene u političkim institucijama i u stanovništvu u celini.

Visok nivo mobilizacije između avgusta i oktobra i u januaru govori da uticaj spoljnih činilaca nije bio neophodan. Demonstracije sa više desetina hiljada učesnika 10-11. januara 1989. u republici sa svega 600.000 stanovnika bile su izraz nezadovoljstva šire javnosti rukovodstvom bez presedana.

Preporučujemo

Društvo

0 0

ISTORIJSKI DODATAK -RADNICI IZLAZE NA ULICE: Manifestacije nezadovoljstva opštim stanjem u Jugoslaviji

19. 06. 2021. u 17:14

Društvo

0 1

ISTORIJSKI DODATAK -ZAPRETILI KOLEKTIVNIM ISELjAVANjEM: U proleće 1988. Srbi su tražili da se uvede privremena uprava nad Kosovom

18. 06. 2021. u 17:14

Društvo

0 0

ISTORIJSKI DODATAK -STRAH OD PROMENE RAVNOTEŽE: Nejedinstvo političke elite generisano Ustavom iz 1974. uticalo na položaj Srba na Kosovu

17. 06. 2021. u 17:14

Društvo

0 4

ISTORIJSKI DODATAK - KOSOVO POLjE CENTAR OTPORA: Spontana mobilizacija naroda zbog diskriminacije Srba na Kosovu i Metohiji

16. 06. 2021. u 17:14

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije