ISTORIJSKI DODATAK -STRAH OD PROMENE RAVNOTEŽE: Nejedinstvo političke elite generisano Ustavom iz 1974. uticalo na položaj Srba na Kosovu

Nebojša Vladisavljević

17. 06. 2021. u 17:14

POSLE 1981, visoki rukovodioci su zvanično prihvatili da Srbi iz pokrajine imaju razloga da budu nezadovoljni svojim položajem i naglašavali da se iseljavanje mora zaustaviti. Dok su Albanci na protestima iz 1981. zahtevali značajne institucionalne promene, Srbi su tražili, pre svega, primenu zvanične politike partije, što je ublažilo mogućnost da se protesti silom uguše.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -СТРАХ ОД ПРОМЕНЕ РАВНОТЕЖЕ: Нејединство политичке елите генерисано Уставом из 1974. утицало на положај Срба на Косову

Arhiva

Ipak, visoki funkcioneri Kosova, Srbije i Jugoslavije nisu imali isti odnos prema toj mobilizaciji. Rukovodioci Kosova, većinom Albanci, uglavnom su se neprijateljski postavili prema protestima Srba. Razumeli su da je to potencijalno eksplozivno pitanje i da može dugoročno uticati na ustavni položaj Kosova.

RUKOVODSTVO Srbije shvatilo je da je nezadovoljstvo Srba logična posledica podeljene političke strukture Srbije posle ustavnih promena iz 1967-1974. godine. U više navrata neuspešno su pokušavali da dobiju podršku rukovodilaca iz drugih republika za ustavne promene. Istovremeno, želeli su da marginalizuju istaknute aktiviste i usmere sve ostale ka zvaničnim organizacijama.

Pošto su Srbi činili relativnu većinu u Jugoslaviji, visoki savezni funkcioneri nisu mogli tek tako da represijom zaustave proteste Srba iz pokrajine. Istovremeno, neki visoki rukovodioci drugih republika smatrali su da perspektiva ustavnih promena može ugroziti ustavnu ravnotežu uspostavljenu Ustavom iz 1974. i zato su ignorisali zahteve rukovodstva Srbije.

DRUGE političke promene takođe objašnjavaju odsustvo otvorenog suzbijanja mobilizacije Srba na Kosovu. Smena političkih generacija u prvoj polovini osamdesetih uvela je mlađe političare na najviše partijske i državne položaje. Mnogi mlađi političari smatrali su da je gušenje protesta običnih građana silom neprihvatljivo, tj. suprotno vrednostima njihove generacije.

Izuzetak je nepopustljiv odnos prema vaninstitucionalnom delovanju Albanaca, koje se posle 1981. smatralo pretnjom teritorijalnom integritetu Jugoslavije. Konačno, sve veće nejedinstvo političke elite, koje je izviralo iz decentralizovane politike, onemogućilo je kompromis o neophodnim ekonomskim i političkim reformama i kulminiralo pat-pozicijom u Federaciji. Iste prepreke sada su sprečavale dogovor o zvaničnom odgovoru na proteste srpskog pokreta, naročito o potencijalnom suzbijanju pojedinih protesta u 1986. i 1987. godini.

Protest Srba na Kosovu i Metohiji

VISOKI rukovodioci bili su prevashodno zabrinuti za potencijalne posledice te mobilizacije za političku stabilnost u centru, pošto su zahtevi aktivista mogli imati velikog odjeka među Srbima u celoj zemlji. Pokušaji aktivista da prirede dramatične proteste u glavnom gradu, u maju 1986, na primer, bili su zato silom sprečeni. Ni u kom slučaju nisu prihvatali narodne proteste kao legitimni oblik političkog delovanja zabrinuti za svoje lične probleme, a ne za položaj svoje zajednice u celini.

OD POČETKA osamdesetih različite grupe Srba pokušavaju da uspostave kontakte sa uticajnim ljudima. Aktivisti iz različitih delova autonomne pokrajine u vezi su sa izveštačima beogradskih medija na Kosovu i pojedinim Srbima koji su ranije otišli, kao što su direktori velikih društvenih preduzeća i funkcioneri srednjeg nivoa u glavnom gradu. Ti saveznici su u početku pomagali ukazujući kome treba da se obrate izvan Kosova, pošto aktivisti nisu bili upućeni u institucionalnu strukturu i neformalne političke saveze u rukovodstvu. Novinski izveštači češće su pisali o problemima sa kojima se suočavaju Srbi na Kosovu, što je prethodno smatrano tabu temom u javnosti. Posle smene generacija u Srbiji došlo je do popuštanja stega u medijima i izveštači su mogli da prate dobru priču. Ponekad su aktivisti tražili savet od lokalnih sveštenika, monaha i kosovskog vladike Srpske pravoslavne crkve.

AKTIVISTI su takođe uspostavili vezu sa beogradskim intelektualcima - disidentima, uključujući i Dobricu Ćosića. Ćosić je podržao njihove zahteve i predložio da iskoriste sve pravne mogućnosti koje su im stajale na raspolaganju, dok su ih neki drugi intelektualci od početka podsticali na radikalno delovanje i tvrdili da bi protesti Srba iz pokrajine u Beogradu pokrenuli demonstracije stotina hiljada ljudi. Ćosić kaže da je inicirao peticiju iz oktobra 1985. na sastanku sa više Srba sa Kosova. U januaru 1986, oko 200 beogradskih intelektualaca je potpisalo peticiju podržavajući zahteve Srba, a Udruženje književnika Srbije naknadno je priredilo niz protestnih skupova. Nekoliko intelektualaca - disidenata već je pokrenulo debatu o Kosovu godinu dana ranije, delom iz ugla revizionističke istorije srpsko-albanskih odnosa, delom usredsređujući se na savremena nezadovoljstva Srba u pokrajini. Aktivisti su uživali i podršku dvojice delegata u Saveznoj skupštini - Batrića Jovanovića i Zarije Martinovića - koji su već zahtevali javnu raspravu o politici nejednakosti na Kosovu.

SLUČAJ ĐORĐA MARTINOVIĆA

RETORIKU i delovanje intelektualaca - disidenata, usredsređenih, pre svega, na simbolička pitanja, ne treba mešati sa nezadovoljstvom Srba sa Kosova i njihovim protestima. Događaj koji je proizveo najsnažnije reagovanje intelektualaca bio je slučaj Đorđa Martinovića, srpskog seljaka iz pokrajine, kojem je flaša nabijena u anus. Dok su vlasti objavile protivrečne verzije događaja, tvrdeći prvo da su dvojica Albanaca napala Martinovića a zatim da je to učinio sam, intelektualci su insistirali da slučaj simbolizuje silovanje Srbije i genocid protiv Srba na Kosovu koji još traje.

Advokat Velimir Cvetić i stradalnik Đorđe Martinović

Nasuprot tome, zahtevi Srba iz pokrajine ticali su se svakodnevnih problema koji su izvirali iz lokalnog zastrašivanja i politike nejednakosti i, kasnije, ustavnog položaja pokrajine. Nijedan od istaknutih aktivista sa kojima sam imao duže razgovore nije pomenuo slučaj Martinovića dok ih nisam o tome pitao. Kecman je onda odgovorio da je taj slučaj bio nebitan, a Šolević i Budimirović da je to bio samo jedan od niza nacionalnih ispada koji su pokrenuli proteste.

STRATEGIJA PODILAŽENjA

AKTIVISTI srpskog pokreta su izabrali umerenu strategiju delovanja i neprestano naglašavali da nije reč o antisistemskim protestima... Protesti su se često odvijali pod kišobranom SSRN koji su koristili kao zaklon za svoje skupove i mitinge. Simboli mobilizacije, pevanje jugoslovenske himne i režimskih pesama, ukazivali su na lojalnost aktivista režimu. Iako nije bilo ideoloških ograničenja za priključivanje pokretu, istaknuti aktivisti su insistirali da ključni predstavnici pokreta budu prihvatljivi vlastima. Na primer, aktivisti iz porodica u kojima je bilo informbirovaca ili četnika mogli su učestvovati u pripremi i organizaciji pojedinih protesta, ali nisu mogli voditi proteste.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

MILOŠEVIĆ STUPA NA SCENU

DO KRAJA 1986. ranije samo donekle povezane lokalne mreže aktivista i njihovih simpatizera pretvorile su se u društveni pokret, tj. trajnu mobilizaciju građana. Mreže aktivista stvorene su u većini naselja u pokrajini u kojima su živeli Srbi... Pre protestnog marša iz maja 1986, javna reagovanja visokih rukovodilaca Jugoslavije, Srbije i Kosova bila su slična, ali su taj događaj i kasniji protesti očigledno ostavili snažan utisak na rukovodstva Jugoslavije i Srbije. Sukobi između rukovodilaca Srbije i Kosova bili su sve češći, a zahtevi i protesti aktivista sve više su privlačili pažnju javnosti.

Posle 1981. više rukovodilaca Srba koji su ranije otišli sa Kosova a zauzimali su položaje u saveznim organima poslati su nazad na uticajne položaje. Takozvani vikend-političari, čije su porodice ostale u Beogradu, nisu imali mnogo kontakta sa svakodnevnim životom Srba na Kosovu i nisu uživali poštovanje običnih ljudi. Aktivisti su zato sve više tražili saveznike u rukovodstvu Srbije, ali uglavnom bez uspeha. To se promenilo posle prve zvanične posete Slobodana Miloševića Kosovu u aprilu 1987. Poseta Kosovu Polju nije planirana unapred. Pokrajinski funkcioneri su pripremili plan puta novog partijskog vođe u Srbiji tako da ne poseti većinski srpska naselja i da ne mora da se suoči sa protestima.

KOSOVOPOLjSKA grupa je onda organizovala protest da privuče pažnju rukovodstva Srbije. Sedamnaestog aprila su aktivisti proširili glasine da je Zoran Grujić, profesor univerziteta i njihov "zaverenik", odlučio da se iseli iz pokrajine. Grujića je policija više puta ispitivala o vezama sa kosovopoljskom grupom i tvrdio je da zbog srpskog porekla ima probleme na prištinskom univerzitetu. U roku od nekoliko časova, tri stotine građana se okupilo na protestu ispred njegove kuće. Tri dana kasnije je Milošević, zajedno sa Azemom Vlasijem, partijskim šefom pokrajine, došao da govori pred tri hiljade Srba ispred osnovne škole u Kosovu Polju. Aktivisti su onda na kraju te posete insistirali da dođe ponovo, ne samo da govori već i da sasluša njihove žalbe. Milošević je prihvatio poziv i njihovu molbu da sami izaberu predstavnike za taj sastanak.

Slobodan Milošević stiže u Kosovo Polje

MILOŠEVIĆ i Vlasi su stigli u Kosovo Polje ponovo 24. aprila po podne. Dok su prilazile limuzine sa političarima, nekoliko hiljada demonstranata je čekalo ispred zgrade Doma kulture. Vatreno su uzvikivali: "Hoćemo slobodu, hoćemo slobodu!" Policija je gotovo unela Miloševića u zgradu, a okupljeni građani su takođe pokušali da uđu. Ispostavilo se da su lokalni partijski funkcioneri ipak sami pripremili spisak govornika, pa je nastala gužva čim je policija pokušala da spreči ostale da uđu u zgradu. Policija je uzvratila pendrecima, a demonstranti su gađali kamenjem i policiju i zgradu. Miloševića su onda zamolili da govori napolju i tako smiri okupljene građane. Govoreći sa prozora na prvom spratu, Milošević je zamolio demonstrante da sami izaberu svoje predstavnike, naredio policiji da ne tuče građane i zamolio građane da sami održavaju red. Ovi su oduševljeno prihvatili predloge, pa je sastanak nastavljen do jutra. Predstavnici Srba, većinom seljaci, kvalifikovani radnici i nastavnici, govorili su emotivno o nejednakostima i odsustvu zaštite za Srbe od strane kosovskih vlasti..

MEĐU Srbima na Kosovu Milošević je odmah postao popularan. Opisao je kosovsku krizu znatno neposrednije nego što se očekivalo. Njegovo držanje je mnogima imponovalo, naročito javna osuda upotrebe sile od strane policije. Značaj tog događaja je ipak preuveličan u naknadnim interpretacijama, naročito tokom ratova devedesetih. Više članova republičkog partijskog predsedništva mi je naglasilo da je Milošević naknadno povukao sve veze da sazove sednicu Centralnog komiteta SKJ i tražio da se odrede konkretni ciljevi za ocenu delovanja partijskih i državnih organa oko kosovskog pitanja. Milošević je takođe zahtevao da se u partijskim organima pokrene pitanje odgovornosti više ranijih visokih funkcionera Kosova, uključujući Fadilja Hodžu, pripadnika Titove stare garde i nespornog autoriteta među Albancima na Kosovu, za navodnu podršku albanskim nacionalistima. Milošević je podrivajući Hodžin kredibilitet posredno doveo u pitanje politiku saveznog rukovodstva od kraja šezdesetih i široku autonomiju pokrajine ostvarenu pod njegovim rukovodstvom. Pošto je, pre svega, predlagao primenu zajednički utvrđene politike i ostao čvrsto na Titovom kursu, Miloševića su glatko podržali visoki funkcioneri drugih republika. Ipak, ti potezi su zaoštrili sporove u rukovodstvu Srbije, čiji je konačni ishod bio pad Ivana Stambolića sa vlasti i uspon Miloševića.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

POKRET IZMIČE KONTROLI

PROMENE u rukovodstvu Srbije snažno su podstakle širenje društvenog pokreta. Javno priznanje ozbiljnosti problema sa kojima su se suočavali Srbi u pokrajini od strane partijskog vođe podigla je vidljivosti društvenog pokreta, a njegovi istaknuti aktivisti su bar delimično bili zaštićeni od pritiska saveznih i pokrajinskih funkcionera. Dok je Stambolić pritisnuo pokrajinske funkcionere da rešavaju probleme Srba i istovremeno ignorisao aktiviste srpskog pokreta, Milošević je pokušao da uspostavi kontrolu nad mobilizacijom neformalno kooptirajući istaknute aktiviste. U međuvremenu je pokret ojačao tako da je bilo neophodno ili ga zaustaviti silom ili kooptirati. Budimirović, Šolević i Kecman su uspostavili kontakt sa Miloševićevim saradnicima narednih meseci i predlagali određena rešenja. Ipak, bili su pod snažnim pritiskom da svoje inicijative kanališu ka režimskim organizacijama i da iskoriste uticaj u lokalnim mrežama pokreta da zaustave vaninstitucionalno delovanje.

KORISTIO je Milošević mobilizaciju građana za svoje političke ciljeve; povremeno je posredno podsticao aktiviste da javno osude njegove protivnike. Protesti su izbili oktobra iste godine, kao što su bile višednevne ulične demonstracije žena i dece iz Prištine i Kosova Polja, veliki javni skupovi i, u jednom slučaju, odbijanje srpske dece da pohađaju nastavu u školi. Protesti su izbili posle izveštaja da je Fadilj Hodža na poluzvaničnoj večeri ispričao uvredljivi vic o Srpkinjama, koji su dobili veliki publicitet. Pošto se incident dogodio gotovo godinu dana ranije, a partijska istraga oko njegove političke uloge je počela u junu, afera sugeriše da je Milošević sada želeo da javno diskredituje Hodžu i njegove bivše saradnike da bi oslabio rukovodstvo pokrajine i tako olakšao ustavne promene. Budimirović i Šolević su potvrdili da su oni izazvali proteste. Insistirali su da tim povodom nisu imali dogovor sa Miloševićem, već da su samo iskoristili šansu koja se pojavila posle curenja informacija o Hodži i posle incidenata.

Slobodan Milošević govori u Kosovu Polju

POSLE javnih osuda, pokrenutih aferom i protestima, bivši političari Kosova su izbačeni iz partije. Zanimljivo je da je pokrajinsko rukovodstvo iskoristilu tu aferu da oslabi kosovopoljsku grupu. Rukovodstvo Kosova je pokrenulo pitanje partijske odgovornosti Budimirovića i Šolevića, zahtevajući da se takođe isključe iz partije, ali su njihovi lokalni partijski aktivi odbacili tu inicijativu. Početkom sledeće godine tri partijska rukovodioca prištinskog Gradskog komiteta, Srbi iz pokrajine, dali su ostavke na izvršne položaje, kritikujući kadrovsku politiku komiteta kojim su dominirali Albanci.

UTICAJ Miloševića na istaknute aktiviste je rastao, ali često nije izazivao promene odnosa snaga na terenu. Budimirović, Šolević i Kecman nisu bili ubeđeni da će Milošević moći da presudno utiče na debatu o Kosovu na junskoj sednici Centralnog komiteta SKJ, pa su mobilisali aktiviste za protest u Beogradu tokom te sednice. Milošević je uzaludno tražio da odustanu od protesta. Na kraju, uspeo je da ubedi Grujića iz kosovopoljske grupe da se suprotstavi dolasku u Beograd, tako da se svega nekoliko stotina građana, uglavnom iz drugih delova pokrajine, pojavilo u prestonici. Njihov dolazak u glavni grad tokom sednice CK ukazivao je da se pokret ne može tek tako kontrolisati. Oni koji nisu poštovali većinsku odluku aktivista već su poslušali Miloševića bili su privremeno isključeni iz svih inicijativa oko narednih protesta.

VISOKO decentralizovane mreže aktivista takođe su otežavale kontrolu nad pokretom. Mada uticajna, kosovopoljska grupa nije upravljala tim mrežama. Oko 30-40 istaknutih aktivista iz raznih delova Kosova, koji su se povremeno okupljali, imalo je dovoljno uticaja da spreči bilo kakvu inicijativu sa kojom se nisu slagali ili da pokrene nove. Bilo je i radikalnih aktivista koji bi ponekad ignorisali savete drugih i pokretali pojedine akcije, uz podršku nekoliko stotina građana. Čak i u Kosovu Polju, drugi aktivisti su ponekad preglasavali, ili ignorisali, Šolevića, Budimirovića i Kecmana na često nepredvidljivim javnim skupovima. Uprkos činjenici da je Milošević stekao određeni uticaj na istaknute aktiviste, lokalne mreže su nastavile vaninstitucionalno delovanje širom pokrajine. Da umire rukovodstvo Srbije, sada su svoje proteste, čak i velika okupljanja na otvorenom, uvijali u formu sastanaka režimskih organizacija. Bilo je sve više slučajeva u kojima su lokalni i pokrajinski funkcioneri, koji su prisustvovali tim skupovima, bili izviždani, sprečavani da govore ili gde bi nezadovoljna publika demonstrativno napustila skup.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
DNEVNIK STEPINCA ZAGREB KRIJE DECENIJAMA: Intervju - Prof. dr Predrag Ilić, autor trotomne studije o zločinima u NDH

DNEVNIK STEPINCA ZAGREB KRIJE DECENIJAMA: Intervju - Prof. dr Predrag Ilić, autor trotomne studije o zločinima u NDH

O NEKADAŠNjEM zagrebačkom nadbiskupu Alojziju Stepincu (Brezarić, 1898 - Krašić, 1960) i njegovoj ulozi u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata, objavljen je u Republici Hrvatskoj ogroman broj istoriografskih i hagiografskih knjiga, zbornika radova, feljtona, članaka, ali ne i njegov dnevnik u pet knjiga, koji je vodio od 30. maja 1934. do 13. februara 1945. godine.

15. 12. 2024. u 13:55

Komentari (0)

Šta treba da uradite kada antibiotici prestanu da deluju? Sprečite širenje bakterija, gljivica i virusa koji su otporni na lekove