PORUKA MLADIMA: ČUVAJTE SRBIJU! Nadežda Lukić (99), jedna od retkih živih partizanki, starost u Runjanima provodi zaboravljena

UPRKOS svemu što je preživela u životnom veku, Nadežda Nada Lukić (99) je razborita, vitalna i krepka, kako voli da kaže, "mlada partizanka", jedna od malobrojnih živih, ne samo u Jadru i njenom zavičaju Ljigu, već u čitavoj Srbiji. Nažalost, starost provodi u Runjanima kod Loznice, od mnogih zaboravljena.

Foto V. Mitrić

Obradovala ju je poseta ekipe "Novosti" i interesovanje koje je za nju pokazao Života Isaković, predsednik GO SUBNOR u Loznici. Kaže, srce joj zaigra, i danas, posebno kada dođu važni datumi iz istorije Drugog svetskog rata, poput 6. aprila, 25. maja, predstojećih Dana borca i Dana ustanka...

- Uvek se setim naše mladalačke borbe za slobodu, jer je ona nešto najuzvišenije, najlepše i najdragocenije u čovekovom životu - priča nam tetka Nada, koja je penziju dočekala kao službenica lozničke bolnice, jedna od najomiljenijih.

- U tu borbu krenula sam iz mog ljiškog kraja. Najpre sam išla po selima i prikupljala hranu, obuću i odeću za partizane, a kasnije sam bila pri štabu i nosila poverljivi materijal. U jednoj ulici, u to doba, su bili četnici, u drugoj partizani, a ja sam imala zadatak da od partizana nosim četnicima poverljiva dokumenta. Po selima sam nosila letke i organizovala mitinge pozivajući omladinu u partizane.

KASNIJE, četnici su je hapsili, jer su znali da je na "partizanskoj vezi". Prvo su je držali u Ljigu, potom u Gornjem Milanovcu, gde je bila u ćeliji sa ženom Milana Blagojevića - Persom, sa Olgom Jakovljević, sestrama Olgom i Zrinkom Petrović...

- Iz Milanovca sam izašla zahvaljujući jednom pilotu koji je stanovao blizu naše kuće - seća se naša sagovornica.

- Kad je čuo da sam u zatvoru, došao je baš kad su nas saslušavali. Jedan policajac je podigao ruku da me udari, a on nije dao. Kasnije mi je slao hranu u ćeliju. Ne znam kako se zvao pilot, ali on me je sigurno izvadio iz ćelije. Vraćam se u Ljig, ali sam morala da se javljam. Vrlo brzo me opet uhapse i pošalju za Kragujevac, u logor Metino brdo. Moj ujak je imao druga koji je radio u istom tom nemačkom logoru. Uspeo je nekako da ga izmoli da me puste napolje. Tražili su sto potpisa i ja sam ih dobila iz Ljiga, da me puste da sam ja dobra. Ujak je bio zaposlen u službi da bi spasavao Srbe. Odatle odlazim za Beograd, gde sam radila kod jedne žene.

Foto Privatna arhiva

JEDNOG dana, u Beogradu, Nada susreće Persu Blagojević, drugaricu iz ćelije, koja ju je upozorila da joj ne prilazi - jer su je pratili gestapovci.

- Jednog dana se dogovorimo da se okupimo i odemo u selo Vatin, u Srednjobanatski okrug - priseća se naša sagovornica.

- Jednu noć po vagonima se rasporedimo jedno po jedno i pravimo se da spavamo kada naiđe kontrola, jer nismo imali dokumenta. Kada smo čuli da smo došli do stanice Vatin poiskakali smo.

Tu nas je sačekao jedan čovek iz Gornjeg Milanovca koji je radio kod jednog doktora, tu u Vatinu. On nam je bio veza za Rumuniju, da budemo priključeni Crvenoj armiji.

Rusi su lepo dočekali srpske partizane. Ja sam počela da šijem odela, košulje i šinjele za vojnike. Pripadala sam Drugom ukrajinskom vodu.

Išli smo do kraja... Oslobođenje smo dočekali ispred Praga. Tu je dočekana sloboda, mislim 15. maja 1945. godine. Krenuli smo nazad u jednom kamionu i na traci smo napisali "Partizani iz Jugoslavije". Česi nas srdačno ispratili. Mesec dana smo putovali i došli do Subotice.

SVOG životnog saputnika, iz čuvene partizanske familije Lukić iz Runjana, upoznala je u Beogradu. Privukao ju je, veli, jer je bio dobar i pažljiv prema njoj i što je u njoj prepoznao ljudsku dobrotu, koju su prenosili i na svoju decu. Nada je, nažalost, ostala i bez muža i bez sina Dragana. Danas je posvećena unučadima.

POŽRTVOVANOST Mnogi mladi ljudi položili živote u Drugom svetskom ratu u borbi protiv fašista, Foto Vikipedija

- Mladima poručujem, iz sveg srca, da čuvaju našu Srbiju - zaključuje Nada Lukić.

- Boli me činjenica da toliko mnogo mladih odlazi u inostranstvo, tražeći tamo prijatelje, a ne u svojoj zemlji. Kakvi smo da smo, svoji smo, i u dobru i u zlu. Mene su neki u Loznici, gradu gde sam provela najveći deo života, posvećena humanizmu, neki nazivali došljakinjom, jer sam iz Ljiga. Nisam zamerala tim nesretnicima... Život uvek treba i mora da ide dalje i da ljudi pozitivno misle i o sebi i o drugima, da naročito čuvaju druge od sebe.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije