PODMETANJA I KLEVETANJA TUĐE ČASTI: U novinama se okupila grupa vagabunda koji bi hteli hleba bez motike

KRAJEM prve decenije dvadesetog veka, Srbija je bila preplavljena listovima i časopisima, ali pre svega političkim listovima, koji su se delili u dve glavne grupe: u partijske i takozvane tržišne listove (nazvane još i nezavisnim).

Jovan Skerlić

Svi ti listovi predstavljali su krupan faktor u društvu i bili jedna moćna, ali bezobzirna i delom razuzdana sila. Pera znatnog broja njihovih saradnika često su bila nalik na oštre jatagane i perne buzdovane... Zbog toga je javnost na jedan deo listova gledala kao na pošast, maltene kao na razbojničke družine. "Dnevni list" kad je njegov guvernal držao Jovan Skerlić, pisao je da je "srpska žurnalistika preplavljena jednim delom najnižim društvenim ološem, a drugim opet bezočnim partizanima, koji nisu kadri voditi računa o potrebi objektivnosti".

U svojoj kritici "zlog stanja" u srpskoj štampi, upravo kad je njena glavna i "najunosnija" tema bila "Crna ruka", "Dnevni list" se nije ustručavao ni da zamahne na "Samoupravu", organ najjače političke stranke u zemlji, i u stvari, organ vlade, budući da su radikali bili na vlasti. Za nju je Skerlić rekao (u broju od 29. oktobra 1911. godine) da "prevazilazi sve ostale srpske listove i po drskosti i bezobzirnosti napada i po vulgarnosti pisanja i po ciničnosti laganja... Prednjačila je svima u klevetanju tuđe časti, u podmetanju i potvaranju političkih protivnika..."

Ljudima koji nisu stalno živelu u Srbiji, međutim, štampa se činila drukčijom, ni izdaleka tako lošom kako se moglo zaključiti na osnovu Skerlićevog pisanja i pisanja njegovih saradnika. Dimitrije Mitrinović, na primer, smatrao je, i to izneo u "Bosanskoj vili" da štampa u Srbiji (u "dobroj meri prezadihana i nepodnosivo brzoreka") ipak govori mnogo dobroga. Ta štampa nije samo govornica mogućnih i onih koji na nepošten način hoće da postanu mogućni. Ona je i govornica, časna i slobodna, i onih pošljednjih i najsitnijih koji osjećaju teret nacionalnih dužnosti i bol nacionalne krize..."

Još oštrije nego "Dnevni list", o stanju u srpskoj štampi u jesen 1911. godine, pisale su "Radničke novine", organ Socijaldemokratske stranke. "Nikada žurnalistika u Srbiji", pisale su one u broju od 10. septembra 1911. godine, "nije tako nisko stajala kao za poslednju deceniju. Ovih dana specijalno, neznanje, nekulturnost i korupcija u novinarstvu dostigli su svoj vrhunac. Po areni javnog mnjenja u Srbiji smucaju se nekakvi tipovi od kojih čoveku mora da se zgadi ili da se od straha naježi. To je čitava jedna kolekcija novinarskih protuva, problematičnih egzistencija, vagabunda koje bi htele hleba bez motike. To nisu kritičari: to su ucenjivači; to nisu novinari: to su banditi. Ni za kakve dužnosti oni ne znaju; ni prema kome i ni prema čemu oni obaveze ne osećaju; nikakve skrupule ni javnoga ni privatnoga morala njih ne vezuju. Svaka redakcija služi im kao busija, oni se ušanče u prvu na koju naiđu, ne obzirući se ni najmanje koja je i čija je; izbace li ih iz te, oni sasvim spokojno ulete u drugu, možda baš onu sa kojom su dotle najkrvaviju borbu vodili - da odatle ospu paljbu na onu u kojoj su dotle bili..."

Za "najopskurniji i najrevolverskiji list", socijaldemokrati su proglasili glasilo "militarističkih zanesenjaka" - "Oružani narod". Svakako i zato što je ovaj list pisao da bi sve socijaliste - "trebalo pod hitno poklati".

Nepomirljive u kritici drugih listova, posebno zbog načina pisanja, zbog korišćenja psovki i uvreda umesto argumenata, "Radničke novine", međutim, nisu ni same mnogo "cifrale" kad su atakovale na svoje protivnike. Upotrebljavale su i one nedopustive izraze i zadavale udarce ispod pojasa... Maksimalno koristeći "buržoaske slobode" i liberalni "buržoaski zakon o štampi", prangijale su i one sa uvredama svake, ponekad i najbezočnije vrste. Njihov rečnik uglavnom nije bio pristojniji od rečnika listova na koje su se ustremljivale... "Budalina, zvrndov, čankoliz, lopurda" - sve su te reči i one upotrebljavale u svojim napisima, zavisno od ličnosti na koju su atakovale. Kad je bio ministar pravde u pitanju, na primer, onda se za njega upotrebljavao uvek isti izraz - "ljudožder".

Stalni refren u "Radničkim novinama" u 1911. godine bio je da je Srbija do 29. maja 1903. godine imala režim terora, a od tada ima režim - skandala, da je do 29. maja - "praštalo", a od tada da - "smrdi".

Ni "Radničke novine", a ni drugi listovi, pa ni oni koji su imali najmanje obzira prema časti ljudi o kojima su pisali, nisu uglavnom snosili nikakve konsekvence. To se događalo samo ako bi vladaru bila nanesena uvreda... Tada su ti listovi, ali ne uvek, bili zabranjivani i plenjeni. Na dan 23. oktobra 1911. godine, na primer, zabranjeno je pet listova: "Dnevni list", "Pravda", "Pijemont", "Republika", "Brka", a dan kasnije, 24. oktobra, zabrana je pogodila i socijaldemokratske "Radničke novine".

Uz "Radničke novine", "Dnevni list" i još neke druge listove, i radikalska "Samouprava" je u više mahova ukazivala na "opakost zavladalog stanja u štampi", ističući da se "teror štampe" ne sme više trpeti, "ako se ne želi zlo i propast zemlje. Od bestidnih grdnji", od "podlačkih aluzija nevaljalaca, koji svoju podlost predstavljaju kao neku žalosnu novinarsku veštinu, u Srbiji niko nije obezbeđen... Pod tim opakim javnim zlom propištalo je sve što je bolje i uglednije u zemlji. Pod njime se ugibaju i stradaju i najdelikatniji, i najviši interesi narodni i državni. Bilo je naših listova, koji su, u najkritičnijim danima, otvoreno pisali protiv Srbije, koji su lažnim glasovima pokušavali da joj ubiju kredit na strani; koji su svaki posao državni, skandaloznim laganjem, klevetanjem i sumnjičenjem, otežavali i ometali. Bilo je u našoj današnjoj takozvanoj nezavisnoj štampi svega i svačega, samo ne onoga što bi u njoj trebalo da bude: poštene službe narodu i otadžbini, istini i pravdi".

Listovi na koje je, pre svega, mislila "Samouprava", bili su oni koji su uglavnom nastali posle prevrata 1903. godine i koji su se sami svrstali u takozvanu žutu štampu ili pak bili od drugih proglašeni za takvu, za "sokačku i bezobraznu štampu". Za takve je listove rečeno, još u leto 1903. godine, na samom početku nove ere u Srbiji (u "Velikoj Srbiji", na primer, u broju od 30. avgusta), da svojim jezikom pokupljenim po ćor-budžacima, "draže nervnu gomilu", a da protivničke novine nazivaju leglom lopuža i vucibatina, dobacujući im da "laju kao psi".

SUTRA: SEJAČI KLEVETA I UVREDA

Preporučujemo

Društvo

0 3

MOĆNA, BEZOBZIRNA I RAZUZDANA SILA: Koreni srpskih tabloidnih listova utemeljeni pre jednog veka

25. 10. 2020. u 17:00

Kolumne

0 5

DIJAGNOZA

04. 12. 2020. u 11:10

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije