U RAT SA BUGARSKOM IŠLI KAO NA SVADBU: Jovan Ristić, predsednik vlade, pretio kralju da će ga ubiti zbog bekstva sa fronta

VREME između mobilizacije i početka rata vojska je provodila pod otvorenim nebom blizu bugarske granice i tamo dočekala duboku jesen, kišu i glib ta pugevima, što je psihički iznurivalo ljudstvo, o čemu i Mišić piše u svojim Uspomenama sa neskrivenim nezadovoljstvom.

NEZADOVOLjSTVO Živojin Mišić je bio razočaran lakomislenošću srpske komanade, Foto iz knjige „Vojvoda Živoin Mišić“

Sve vreme, u kome su vršeni bezuspešni pokušaji da se za rat protiv Bugarske pridobiju Rumunija, Grčka i Crna Gora i pribave potrebna novčana sredstva, išlo je u prilog Bugarima da se pripreme za odbranu.

Srpskim ratnim planom bilo je predviđeno da se glavnim snagama (oko 28.000 ljudi) grupisanim u dolini Nišave (Šumadijska, Dunavska i Drinska divizija i Konjička brigada) i kod Vlasine oko 9.000 ljudi (Moravska divizija) preduzme nadiranje od Pirota prema Sofiji, a pomoćnim u dolini Timoka sa oko 9.000 ljudi (Timočka divizija) prema Vidinu s ciljem da se zauzme sofijska i vidinska oblast kao kompenzacija za ujedinjenje Istočne Rumelije sa Kneževinom Bugarskom, pod izgovorom očuvanja ravnoteže na Balkanu uspostavljene odlukama Berlinskog kongresa.

Bugarska je mobilisala 108.000 ljudi, ali je glavnina njenih trupa bila koncentrisana prema Turskoj, dok  se u rejonu Sofije nalazilo oko 20.000 boraca, a kod Ridina  i Radomira po 14.000 ljudi. Srbi su, dakle, na glavnom strategijskom pravcu imali znatnu brojnu prednost na početku sukoba i inicijativu u svojim rukama. Ali zbog slabo organizsvanog sadejstva i komandovanja, loših vremenskih okolnosti i veštog dejstva bugarskih snaga, koje su obrazovale solidnu odbranu na svojoj teritoriji, srpske glavne snage nisu iskoristile pomenute prednosti.

Ratne operacije u srpsko-bugarskom ratu trajale su od 14. do 28.novembra, kada su počeli pregovori o primirju. Prva tri dana rata srpske trupe su, posle prelaska granice, nastupale sporo, bez unutrašnje povezanosti i sadejstva. Osvrćući se na taj period rata, vojvoda Mišić je u svojim Uspomenama napisao sarkastičnu primedbu ističući: „Mi smo u ovaj rat išli kao seljaci na svadbu - bez ikakve predostrožnosti“, tako da su se čak i bugarski seljaci „čudili kako to idemo“. Pošto su bugarski seljaci iz sela kroz koja je prolazila srpska vojska, slobodno prolazili kroz njen borbeni raspored i odnosili svojim borcima s druge strane borbene linije hranu i presvlaku, bugarski komandanti su uvek imali tačne podatke o kretanju, snazi i rasporedu srpske vojske. Na osnovu takvih obaveštenja, oni su vešto koristili zemljište i usporavali ionako slabo organizovano nastupanje srpskih trupa. Zbog toga su srpske divizije za tri dana nastupanja prodrle svega 20-30 kilometara u dubinu bugarske teritorije iako su pred sobom imali veoma slabe snage protivnika.

GLAVNA bitka u toku rata vođena je na slivničkim položajima od 17. do 19. novembra. Do tog vremena Bugari su uspeli da sa rumelijskog vojišta privuku nove jedinice, tako da su snage u toku Slivničke bitke uglavnom bile izjednačene. Najteže borbe izdržala je Dunavska divizija oko položaja „Meka creva“ i „Tri uši“ koji su više puta prelazili iz ruke u ruke. Trećeg dana bitke, koja je bila najkrvavija u čitavom ratu, obe strane su bile iscrpljene i nisu imale snage da preduzmu nastupanje. U popodnevnim časovima, međutim, kralj Milan je klonuo duhom. Zbog jednog netačnog obaveštenja da Bugari vrše obilazak levog krila Dunavske divizije, njega je obuzeo strah da ne padne u bugarsko zarobljeništvo, pa se, pošto je izdao nare đenje za opšte povlačenje trupa prema Dragomanskom tesnacu, zajedno sa Štabom Vrhovne komande povukao prvo u Cagibrod, sutradan u Pirot i, najzad, 20. novembra čak u Belu Palanku izgubivši svaku vezu sa trupama. Od napada Bugara nije bilo ni pomena. To je potvrdila i konjička patrola poručnika Petra Bojovića. Čak su se i bugarske trupe, iscrpene u dotadašnjim borbama po kiši, snegu i blatu, spremale na povlačenje. Međutim, prema obaveštajnim podacima koje su prikupi li Bugari, oni su zaključili da se Srbi pripremaju odlučan napad na Slivničkim položajima, pa je i bugarski vrhovni komandant knez Aleksandar Batenberg, obuzet strahom da ne padne u srpsko zarobljeništvo, slično kao i kralj Milan pobegao sa fronta i sklonio se u Sofiju. Tako se dogodio jedinstven slučaj u svetskoj ratnoj istoriji da su glavnokomandujući obeju protivničkih armija pobegli sa bojišta u strahu da ne padnu u pretpostavljeno zarobljeništvo, ostavljajući svoje trupe da rade što im drago.

Drinska divizija, koja se u Slivničkoj bici nalazila na centru srpskog rasporeda, između Dunavske i Šumadijske divizije, dobila je naređenje da se povlači na položaje južno od Dragomanskog tesnaca. Oko 14 časova, 19. novembra, komandant divizije pukovnik Binički je sa štabom došao kod poručnika Mišića, koji je umesto ranjenog komandanta bataljona, kapetana I klase Grujice Cukovca, vršio dužnost komandanta bataljona, i saopštio mu da je određen u zaštitnicu ovim rečima: „Gospodine Mišiću, Vaš bataljon je poslednja rezerva - razvijte ga i ojačajte centar Divizije“, koja je otpočela povlačenje.

Zaprepašćen tim saopštenjem Mišić je zabeležio u bataljonskom operacijskom dnevniku da se okrenuo prema Srbiji i sam sebi rekao: „Bože moj, odavde do Beograda nigde više nema ni jednog mobilisanog vojnika, ja sam poslednja rezerva divizije, a rat je tek počeo“, dok je, u stvari, „ostalo u Srbiji nemobilisano više od 15 brigada II poziva“.

Toga dana praktično je počeo kraj srpsko-bugarskog rata.

KADA ratna kola krenu nizbrdo lako se ne zaustavljaju. Mada je Timočka divizija opsela Vidin i imala pogodan strategijski položaj za udar u bok bugarskih snaga, koje su napredovale prema srpskoj granici na sofijsko-nišavskom pravcu, i da tako odsudno utiče na dalji tok rata, nije imalo nikakav praktičan značaj zbog bezglavog povlačenja glavnih srpskih snaga prema granici, jer je već tada rat krenuo svom kraju. Naime poklebana glavna grupacija srpske vojske, slabo vođena bez motiva i municije i, na kraju, bez vrhovne komande, ubrzano se povlačila na svoju teritoriju. Tek pod pritiskom Jovana Ristića, koji je zapretio kralju Milanu da će ga ubiti zbog bekstva sa fronta, o čemu je izvestio kraljicu Nataliju, koja je odgovorila Ristiću „ubijte se obojica“, zbog toga što je obojicu krivila što su zemlju uvukli u rat, a nesposobni da ga uspešno dovedu do kraja.

Vojska se napokon zaustavila na pirotskim položajima i pokušala da brani Pirot. Ali sve je bilo uzaludno, Pirot je pao 27. novembra bez ozbiljnog otpora. Pod ultimativnom pretnjom Austrougarske, koja je uzela u zaštitu Srbiju kralja Milana, Bugari su obustavili nastupanje. Primirje je zaključeno 14. decembra, a mir u Bukureštu 2. marta 1886. godine prema stanju kakvo je bilo pre rata.

U  ovom ratu vojvoda Mišić je, kao poručnik komandovao prvo četom, a zatim bataljonom i u toku borbi na Slivnici bio u divizijskoj rezervi. Iz stručne literature i Mišićevih Uspomena može se zaključiti da prave bitke na Slivnici nije ni bilo, jer se vojska - posle tri dana neuređene borbe - po naređenju uspaničenog kralja Milana u neredu povukla preko granice. Vojvoda Mišić je s razlogom nazvao to vojevanje „nesrećnim ratom“ i „sav svoj gnev i prokletstvo izlio u mislima na naše vojno i državno rukovodstvo, koje je - njemu svojstvenom lakomislenošću - dozvolilo da bez ikakve nužde dođe do ovog sloma i našeg uniženja. Istorija će umeti da dostojno žigoše vinovnike ovog poraza“. Toj Mišićevoj osudi izazivača toga rata, može se samo dodati da je nepravednim napadom na bratsku zemlju i narod u trenucima njegovog ujedinjenja otvorena krvava rana u srpsko-bugarskim odnosima za račun tuđih interesa, čiji ožiljci još uvek tinjaju u dušama naših naroda, Srba i Bugara, na radost naših zajedničkih neprijatelja.

VELIKI GUBICI

U SRPSKO - bugarskom tom ratu, koji je vođen 1876.godine,  Srbija je pretrpela velike gubitke: izbačeno je iz stroja 6.757 oficira, podoficira i vojnika, od kojih je poginulo 746, ranjeno 4.600 i oko 1.600 nestalo, dok su Bugari imali oko 700 mrtvih i 4.500 ranjenih ljudi. Pored tako teških gubitaka u ljudstvu, Srbija je najviše izgubila od svog međunarodnog prestiža i ugleda vojske u narodu, koji je pao na najniži nivo posle lepih uspeha u prethodna dva rata protiv Turske.

 SUTRA: OFICIRI OD PLATE NISU MOGLI DA KUPE UNIFORME 

Preporučujemo

Feljton

0 2

TROJICA BUDUĆIH VOJVODA SEDE U ISTIM KLUPAMA: Budući vojvoda je ceo život podsvesno osećao da nad njim bdi lik njegove majke

24. 12. 2024. u 18:00

Feljton

0 1

BEČ GURA MILANA U OPASNU RATNU AVANTURU: Kralj posle mobilizacije nije saopštio vojsci protiv koga će se voditi rat

27. 12. 2024. u 18:00

Feljton

0 3

PRVI OFICIRSKI ČIN BUDUĆEG VOJSKOVOĐE: U vreme rata sa Turskom Bizmark je podstrekivao Austriju da s vojskom upadne u Srbiju

26. 12. 2024. u 18:00

Feljton

0 17

FELjTON - IDEOLOŠKO PODRIVANjE TEMELjA SRPSKE ISTORIJE: Istina o borbi za slobodu srpskog naroda nije iščupana iz korena narodnog pamćenja

23. 12. 2024. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije