FELJTON - SMRT MIRI PATRIJARHA I NESUĐENOG DESPOTA: Grof je u zatvoru napisao prvo srpsko novovekovno istorijsko delo Slaveno-Serbske hronike

GROF Đorđe Branković je ostao da čami u zatvoru doživotno, sigurno i zato što je, iako zatočen, i dalje ipak pokušavao da deluje kao vladar.

Osudom grofa Branković omalavažaju se i oslobodilačke ideje srpskog naroda, Foto Vikipedija

Iako sužanj, izdavao je i potpisivao razna uverenja i druga pismena kao Đurađ Drugi Branković  čime je raspirivao  i srdžbu vrha srpske crkve koji je zacelo imao mnogo više mogućnosti za akciju protiv Brankovića nego što je on iz zatvora imao mogućnosti da deluje protiv patrijarha Arsenija Trećeg. Iako su bili konkurenti u borbi za svetovnu vlast oni su ipak bili upućeni jedan na drugoga. Koliko god da je patrijarhu bio potreban zbog naroda dobar odnos sa Brankovićem, toliko je isto, ako ne i više Brankoviću bilo važno da se za njegovo oslobođenje zauzima lično patrijarh. Oduška svom mišljenju o patrijarhu Đorđe Branković je davao u svojim zapisima u kojima mu je zamerao žudnju za svetovnom vlašću, sebičnost i sklonost uzimanju desetka. Pomiriće ih smrt tako što će obojica biti sahranjeni u manastiru Krušedol. Doduše, Brankovićeva sahrana je pre toga bila vrlo skromna, u najjeftinijem sanduku i to zahvaljujući novcu dobrotvora, u raci iskopanoj van grada Heba gde je proveo poslednje godine svog života. Tek 1743. njegove posmrtne ostatke preneće zet patrijarha Arsenija Četvrtog Šakabente, pukovnik Atanasije Rašković, u Krušedol gde su pohranjene sa svim počastima uz prisustvo patrijarha i brojnih uglednika među kojima je bio i Jovan Rajić.

U ZATVORU je napisao veoma obimno,  i ujedno prvo srpsko novovekovno istorijsko delo Slaveno-Serbske hronike, uspevši da i pored velikih i raznovrsnih ograničenja, kakva status sužnja podrazumeva, ipak  konsultuje za ono vreme obimnu literaturu, pa čak i istorijsku građu. Pisao ga je 21 godinu, od 1690. do svoje smrti 1711. Koristio je srpske, ruske, vizantijske i zapadne izvore. Od srpskih izvora služio se uglavnom rodoslovima, kao i delima Danila Drugog i Grigorija Camblaka, monaha Isaije, popa Dukljanina.

Vizantijski izvori su najprisutniji od svih stranih izvora, a iz ruskog Hronografa preuzimao je samo delove u kojima se spominju Srbi. Od zapadnih istoričara i hroničara koristio je uglavnom dela Mavra Orbinija, Martina Kromera, Antonija Bonfinija i Nikole Ištvanfija... Istini za volju Branković je pre toga napisao jedan istorijski spis, na rumunskom jeziku, koji je nazvao Hronika Slovena Ilirika, Gornje Mezije i Donje Mezije.Ta dva dela se ne mogu uporediti, spis na rumunskom je kraći i ima samo 44 stranice, dok Slaveno-Serbske hronike imaju 2. 681 stranu.

Brankovićeve Slaveno-Serbske hronike su očigledno bile ne samo u funkciji stvaranja prve novovekovne napisane istorije srpskog naroda, već, i to možda i više, i u funkciji dokazivanja da je Đorđe Branković direktan potomak Vuka Brankovića. Istoriografi su odavno uočili preveliku slobodu autora u prepravljanju i dodavanju neproverenih i neproverljivih podataka kojim je on potkrepljivao svoje vladarsko poreklo, a time i pravo na vladavinu nad srpskim narodom u to doba. Ta sloboda u dokazivanju despotskog porekla se može delom razumeti ako se uzme u obzir malo poznata činjenica da su "krajem 17. i početkom 18. veka među pretendentima na srpski presto" bili i "pravoslavni  Brankovići iz Jenopolja i rimokatolici Brankovići iz Jajca". Brojne zamerke autoru su  upućene i zbog nekih netačnih podataka, mada većina njih ne iskrivljuje opšti uvid u taj deo nacionalne istorije. I pored toga,  ova knjiga, ako i ne predstavlja prvu pisanu srpsku političku istoriju, predstavlja bar njen, veoma vredan pažnje, pokušaj.

PETA knjiga njegovih Hronika, je najosporavanija i koja zapravo predstavlja njegove memoare i koja po mišljenju više novovekovnih istoričara, pre svega  arhimandrita i osnivača srpske kritičke istorijske škole Ilariona Ruvarca (1832 - 1905), sadrži toliko netačnih  podataka da se, kad je o tome reč,  ne može govoriti o nehatu pisca već daleko pre o nameri.To se može ispravno razumeti samo ukoliko se ima u vidu da je knjigu pisao čovek koji je pokušavao da izađe iz zatvora. Tim svojim pokušajem, koji možemo smatrati pre oblikom književnog dodvoravanja vlastima na način koji bi mogao biti od koristi za one koji su ga zatočili  nego što ga možemo smatrati spisateljskim pokušajem obmane svoga naroda, Đorđe Branković se donekle približio Makijaveliju koji je takođe u zatočeništvu pisao svog "Vladaoca" kao knjigu koja je pre upućena onome koji ga je zatočio nego široj čitalačkoj publici, i koji isto kao i Đorđe Branković nije uspeo perom postići slobodu. I jedan i drugi su , iako su za sobom ostavili vredna dela koja su itekako mogla biti od nemale političke koristi onima koji su odlučivali o njihovoj slobodi, ostavili svoje kosti u zatvoru.

RAZLIKA između Makijavelija i Brankovića je pre svega u tome što je prvi pisao knjigu koja je prvenstveno trebalo da posluži vladaru kao uput za vladanje, dok je Branković pisao knjigu koja je ipak prvenstveno trebala da posluži srpskom narodu kao uporište njegovog zahteva za samostalnom i slobodnom državom, a tek onda i samom autoru kao uporište za dobijanje srpskog trona. Prvi je pisac u svojoj knjizi razlagao umeće vladanja, drugi pak razloge za vladanje relativno samostalnom državom.

Sličnost je ne samo u njihovoj konačnoj sudbini već i u sudbini njihovih knjiga koje su, kao i njihovi autori,  bile ocenjene pogrdanim rečima. Makijeveli je nazvan "učiteljem zla" i ostao zadugo sinonim zagovaranja nemoralnih postupaka u politici, a Đorđe Branković je krajem 19. veka ocenjen kao "probisvet, laža i varalica, jednom reči: švindler u velikom stilu... švindler prema kom su svikolici naši današnji švindleri i s ove i s one strane Save i Dunava pravi fušeri". Tim rečima se u svom delu "Odlomci o grofu Đorđu Brankoviću i Arseniju Crnojeviću patrijarhu" Ilarion Ruvarac  ne samo nepovratno ogrešio o Đorđa Brankovića, već je počinio još jednu "ozbiljnu grešku" budući da je odbacivanjem postojanja državotvornih nastojanja i oslobodilačke ideje u delu Đorđa Brankovića, kao i kod Save Tekelije, "zadao toj ideji veliki udarac"  učinivši je problematičnom kroz omalovažavanje ličnosti njenih pronosilaca i realizatora.

DANAS  možemo reći da je grof Đorđe Branković,  od Srpskog sabora formalno priznati a od Beča projektovani a nepriznati srpski despot,  zacelo bio prvi istaknuti predstavnik srpskog roda na tlu Austrijskog carstva koji se javno usudio da pred cara iznese zahtev za formiranjem novovekovne srpske svetovne države, makar ona na početku bila i u sastavu austrijskog carstva, i koji je pokušao da to ostvari, a u tome zamalo i uspeo. Ujedno  je i prvi naš plemić koji je na tlu Ugarske izabran slobodnom voljom srpskog naroda za vladara. U vihoru jednog od velikih austrijsko-turskih ratova "branio je ne samo pravnu i istorijsku zasnovanost svog zahteva da predvodi srpski narod u borbi za oslobođenje i obnovu državotvornosti, već je branio i na istorijskim osnovama zasnovan legitimitet srpskih nacionalnih i političkih zahteva"  u Austrijskom carstvu svoga vremena. Ne treba zaboraviti da njegovo zatočeništvo počinje pred početak Velike seobe Srba, a da je on čak i kao zatočenik bio dragocen savetodavac episkopu Isaiji Đakoviću koji je od strane srpskog crkvenog sabora održanog u Beogradu pred početak seoba bio zadužen da ispred srpskog naroda i pravoslavne crkve pregovara sa carem. Katolički kler koji je bio glavni savetodavac austrijskog cara u pregovorima sa Srbima je dobro zapamtio episkopa Isaiju kao tvrdog pregovarača koji je s velikim uspehom zastupao srpske zahteve i sasvim je moguće da je Isaija Đaković zbog takvog držanja i otrovan nekoliko godina kasnije u Beču.

Episkop Isaija je naime uspeo da radikalno promeni prvu ponuđenu verziju Privilegija u kojoj se one nisu odnosile na Srbe u Hrvatskoj i Ugarskoj, kao ni na Srbe starosedeoce. Nema sumnje da su mu u tom rvanju sa bečkim dvorom Brankovićevi saveti bili od ogromne koristi .

SUDBINE ZATOČENIKA

NA PRIMER sudbina grofa Đorđa Brankovića i Nikole Makijavelija, italijanskog političkog filozofa iz vremena renesanse, se baš kao i u Sokratovom ili u mnogim drugim slučajevima zatočeništva intelektualaca, mislilaca  i narodnih tribuna, potvrdilo pravilo da vlasti uvek mnogo više drže do svoje sigurnosti koju uzdrmava slobodna misao, nego do mudrih misli i napisanih dela koja nude oni koji su zatočeni ne zbog svoje izuzetne sposobnosti da politički misle i delaju, već zato što to čine u neskladu sa interesima vlasti.

 SUTRA: OČUVANjE SLAVNE PROŠLOSTI KOJU JE TKALA LOZA NEMANjIĆA 

Preporučujemo

Društvo

0 1

FELjTON - STRAH BEČKOG DVORA OD OBNOVE SRPSKE DRŽAVE: Čuveni raskoli među Srbima nisu mimoišli ni ovu epizodu njihove istorije

15. 08. 2024. u 18:00

Feljton

0 6

FELjTON - BEČKE SPLETKE O POREKLU SRPSKIH DRŽAVOTVORACA: O caru Jovanu Nenadu Crnom srpski narod vekovima stvarao i održavao mitove

14. 08. 2024. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - SRPSKI CAR ZAŠTITNIK SVIH SELjAKA I UBOGIH SIROMAHA: Jovan Nenad predvideo buduću Vojvodinu kao sastavni deo nove srpske države

13. 08. 2024. u 18:00

Feljton

0 3

FELjTON - DRŽAVOTVORNI PLANOVI STAROG SRPSKOG PLEMSTVA: Austrijski vladar Ferdinand se Jovanu Nenadu pismeno obraćao kao caru

12. 08. 2024. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije