FELJTON - VREĐANJA I KAMENOVANJE "RUSKIH" DEČJIH VRTIĆA: Lokalni Nemci su sovjetsku stranu sve češće optuživali za vandalizam

RAZGOVORU sa komandantom 3. udarne armije, general-pukovnikom Miđušinom u Magdeburgu prisustvovao je i politički oficir sovjetske udarne armije, koji je pokrenuo temu za čija sam razmatranja smatrao da više nisu na mestu: Oružane snage je trebalo da napuste Nemačku do kraja 1994. godine i već je postojalo dovoljno indicija da se ljudstvo, materijalna sredstva i članovi porodica premeštaju kući.

Foto: Iz knjige "Dosije Moskva"

Ali svakako, smatrao je politički oficir, Zapadna grupa trupa će se sada povući iz Nemačke samo ako „fašizam“ u ovoj zemlji ponovo ne digne glavu. Ne samo što je njegova zemlja strašno propatila u Drugom svetskom ratu, već bi ona i sada trebalo da budu sigurna da se tako nešto neće više nikada ponoviti. U suprotnom ona ne bi ni trebalo da se oseća obavezanom da se pridržava dogovorenih rokova. Sada je nešto bilo bačeno na sto, što je komandant isto tako brzo porekao, kao što je brzopleto bilo i izgovoreno.

Nekoliko dana kasnije i u Drezdenu sam stekao utisak da je situacija postala ozbiljna. Ovde je atmosfera u velikoj diskusiji sa predstavnicima 1. sovjetske gardijske tenkovske armije i njihovim bila manje diplomatska, naprotiv, bila je naglašeno otvorena i prijateljska. Tome je doprineo i komandant ovde stacionirane 7. tenkovske divizije Bundesvera, general-major Andreas Vitenberg sa svojom trupom. Velike zalihe Molotovljevih koktela pale su u ruke nemačkih vojnika dok su se u svoju kasarnu vraćali sa straže pored objekta koji su koristile sovjetske trupe. Bilo je nezamislivo šta bi se desilo da su kokteli bili upotrebljeni protiv vojnika pod komandom sovjetskog ili nemačkog komandanta! General Kološkin je već povukao svoje vojnike iz gradskog pejzaža Drezdena. Tamo su ih prethodno vređali na najgori mogući način. Kamenovali su dečje vrtiće koji su pripadali sovjetskim oružanim snagama. Ovde su se spremali veoma ozbiljni događaji.

ULAGALI smo sav svoj trud da događaji ne izmaknu kontroli. Ustanovljena je komisija za bezbednost, u koju je trebalo da uđu predstavnici sovjetskih i nemačkih oružanih snaga zajedno sa predstavnicima grada Drezdena. Ali, bilo je očigledno da ona neće mnogo uticati na razvoj događaja. Niko sa naše strane nije imao pojma ni koje će snage u sovjetskim oružanim snagama osvojiti premoć, ukoliko stav nemačkog građanina bude pružao ovaj ili onaj ili neki treći izgovor za agresivno ponašanje. Takvu igru sa mogućim događajima nikako nije igrala samo ruska strana.

Posle pokušaja državnog udara avgusta 1991. u Moskvi - Gorbačovu je za to vreme bilo onemogućeno da deluje iz kućnog pritvora - pojačali su se i kod nas glasovi koji su, protivno postojećim ugovorima, pozivali na prevremeno povlačenje sovjetskih oružanih snaga iz Nemačke, iako su se one ponašale striktno u skladu sa ugovorom i na zapadne provokacije reagovale izuzetno deeskalirajuće, kao što je to bio slučaj i u vojnom kompleksu u Altengrabovu za koji se smatralo da je skladište nuklearnog oružja. Za mene je sve ovo jasno pokazivalo koliko je bio tanak led između nas i koliko smo brzo mogli da ga probijemo, i pored očigledno prepoznatljive dobre volje koja se mogla primetiti na svim stranama. Morali bismo da led između nas učinimo neprobojnim.

Koliko će situacija na kraju biti stabilna videli smo tokom posete ministra odbrane Šapošnjikova vazduhoplovnoj bazi Malvinkel u predgrađu Magdeburga. Ovde smo imali priliku da budemo svedoci alarmnog starta sovjetskih lovaca presretača, ali i da utvrdimo da li će sve uspešno proteći na velikom banketu te večeri za koji nam je upućen poziv. Iz NATO smo poznavali uporedive slike banketa na kojima je uvek sve zavisilo od toga kako će se među sobom ophoditi - supruge. Hoće li raspoloženje biti opušteno ili će izostati ono što možemo nazvati „dobrim raspoloženjem“? U svakom slučaju, dame sovjetskih oficira sjajno su se razumele sa suprugama naših pripadnika Bundesvera, tako da nam je pao kamen sa srca.

U svakodnevnom kontaktu, obe strane su se jedna prema drugoj odnosile sve trezvenije i profesionalnije. Za neke je bila problematična sporost Savezne uprave za imovinu tokom predaje nekretnina koje su ranije koristile sovjetske oružane snage. Sovjetska strana bila je sve češće optuživana za vandalizam. Razgovaralo se i o šteti nanetoj životnoj sredini, kao i o sve većem broju vojnika koji dezertiraju iz jedinica i sa sobom odnose vrednu specijalnu opremu.

Međutim, ponekad nismo mogli da se ne začudimo: Sovjetska armija nije posedovala nikakvo iskustvo u odnosima sa javnošću ili sa parlamentarnom demokratijom. Zato je i čudilo sa kojom neverovatnom brzinom su bili u stanju da se prilagode pravilima za manevre ili za zaštitu životne sredine. Najbolji primer toga bio je zajednički Centar za bezbednost letova u glavnom sedištu u Vinsdorfu. Ipak, mi smo i dalje bili veoma zabrinuti jer su stvari bile nepredvidive. Zato smo stalno bili na oprezu. Dobar  primer bila je poseta sovjetskih generala i visokih oficira iz štaba u Vinsdofu Bonu, Nojsu, Diseldorfu i Menhengladbahu.

Taj događaj jasno je  pokazuju da je postojalo veliko interesovanje za simbolične poteze, mada je, nažalost, prostor za akciju bio veoma ograničen. Svaki projekat smo morali da koordinišemo sa Moskvom, ukoliko se odnosio na sovjetske borbene snage u Nemačkoj. S obzirom na važnost takvih stvari ni kod nas to ne bi bilo drugačije, ali Moskva je bila daleko i u ono vreme zauzeta razvojem drugih procesa. Imali smo podršku za oba događaja, kako bi uopšte mogli da se ostvare, jer su sredstva iz budžeta bila ograničena, tako da uopšte nisam želeo da izazivam otpor protiv ovih planova. Još prethodnih nedelja je nemačka kompanija „Tengelman“ naložila da kamioni, prepuni namirnica, jedan za drugim dopreme hranu u sovjetske kasarne, jer su vojnici i njihove porodice gladovali.

Ovu akciju pokrenuo je i Vili Šelen sa susednom kompanijom „Kajzers” iz Lidberga, članicom grupacije „Tengelman“. Osim toga, i direktor izdavača lista Neuss-Grevebroicher Zeitung  Alfons Kranc i Johanes Frelings, predsednik Saveza štedionica iz Karsta donirali su finansijska sredstva.

Odjek u novinskim izveštajima, a posebno ono što su radio i televizijske stanice o tome izveštavale, imalo je uticaja i izvan Perlebega. Ljudi širom zemlje pridruživali su se sličnim inicijativama. Stanovnici Sovjetskog Saveza i Nemačke izlazili su jedni drugima u susret. Stvari su bivale sve srdačnije, a to je bilo i te kako neophodno. Posle svih patnji miliona ljudi oba naroda u ovom veku koji se bližio svom kraju, nešto drugo trebalo je da odredi njihovu budućnost. 

SUTRA: KO JE IZ SENKE UPRAVLjAO UJEDINjENjEM DVE NEMAČKE

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije