FELJTON - HAPŠENJA REPUBLIKANACA I ZABRANE NJIHOVIH NOVINA: Zlatni vek ne treba tražiti za nama nego pred nama – poručivala je srpska omladina

GUBITAK državne službe nije pokolebao Vladimira Jovanovića u proklamovanju republikanskih ideja – otišao je u Švajcarsku, gde je u „republikanskom duhu“ neko vreme izdavao list koji se isprva zvao Sloboda, a kasnije Srpska sloboda, koji je bio zabranjen za Srbiju.

Vladimir Jovanović, prvi republikanac u Srbiji , Foto "Vikipedija"

Pored Vladimira Jovanovića, kneževske vlasti u Srbiji su pozvale na odgovornost zbog navodnog propagiranja republikanskih ideja i njegove prijatelje Stojana Veljkovića, Jevrema Grujića, Milovana Jankovića i Stojana Boškovića, te ih kaznile.

Nikola Stanarević Vladimira Jovanovića vidi kao prvog srpskog republikanca, i ne bez razloga navodi ga prvog među političarima koji su još šezdesetih godina počeli da se zalažu za uspostavu republike.  Ova njegova aktivnost, međutim, bila je prisutna u naznakama i posredno. Prema njegovom sopstvenom sećanju, u sukob sa vlastima, koje su pretežno bile sastavljene od konzervativaca, bivših privrženika Karađorđevića, došao je kada se primio uredništva u listu Narodna skupština.  Prema Jovanovićevom sećanju, Državni savet i popečiteljstvo prosvete smesta su reagovali i novine su zabranili pre nego što je i objavljen prvi broj. Trojica urednika su uhapšena iako su imali dozvolu za izdavanje ovih novina. Proveli su devet dana u pritvoru, iako je prema zakonu bilo dozvoljeno zadržavanje u trajanju od svega jednog dana. Na "pedeset četiri tabaka" policija je sastavila optužnicu protiv urednikâ za "buntovništvo i veleizdaju".  Prema zatočenicima vlasti su se ponašale "svirepo i tirjanski kao da bi bili u divljoj Hotentotskoj a ne u ustavnoj Srbiji".  Uprkos pritisaka, sud ih je kasnije proglasio za nevine. Početkom 1864. Jovanović je otpušten iz državne službe i morao je napustiti Srbiju zbog govora koji je želeo da održi na sednici Društva srpske slovesnosti.  Bilo je to vreme nakon što je društvo odlučilo da u svoje članstvo primi Garibaldija i Hercenovog sina. Upravo nakon sukoba na sednici, o kojoj je ranije bilo reči, knez Mihailo je odlučio da ukine društvo.  

ISTE godine, jedan drugi liberal, Milovan Janković, bio je uhapšen uz optužbu da je učestvovao u planiranju bune „kojoj je bilo celj da se proglasi respublika  u  Serbiji“.

Reč je bila o Majstorovićevoj zaveri u kojoj je, za razliku od drugih učesnika, Janković predlagao da u Srbiji bude uspostavljena republika.  Svedočenje jednog od zaverenika je, međutim, palo na sudu. Janković je oslobođen, a čak i oni zaverenici koji su osuđeni, oslobođeni su od strane Velikog suda. Članovi najvišeg suda u kneževini, među kojima je bio i Jevrem Grujić, tada su i sami, upravo zbog ove presude, optuženi, usled čega su konačno osuđeni na zatvorske kazne.

U emigraciji u Švajcarskoj, na stranicama novina „Sloboda“, Jovanović je, kako je tvrdio, bez pritiska i bilo kakvog računa, formulisao pogled ka obliku vladavine i društvenom uređenju: "...ja sam svoje politične težnje presudno sveo na patriotsko  izmirenje   sviju   politi čkih   protivnika i  na  bratsko   ujedinjenje   sviju   sinova   Serbskih u celosti obšte slobode i napretka“.

Te težnje ostale su do danas i vazda će biti moje na polju politične radnje... Ja sam imao neposrednih odnošaja sa knezom Mihailom, koi svedoče da mu do poslednjeg časa nisam prestao biti ličnim prijateljem. Žertvovao sam sve svoje za izvršenje zaključenja sv. andrejske skupštine, od 1858, među kojima na prvom mestu beše: da se utvrdi ustavna monarhija pod dinastijom Obrenovića."  Ipak, upravo u to vreme Jovanović je poručivao i da je narodni suverenitet nadmoćan nad monarhovom vlašću. Parafraza Rusoa koju je izrekao delovala bi prevratnički čak i izrečena pola veka kasnije: „Srpski je narod toliko krepak, da neće dati da ga gazi jedan knez, koji tek dokle je narodu volja to ime nosi.“

PIŠUĆI o ideologiji „Ujedinjene omladine srpske“, republikanac Jovan Skerlić početkom 20. veka nema sumnje: „Omladina prati ideje republikanske“ – tvrdi Skerlić na jednom mestu.  „U dušama svojim, omladinski vođi bili su ideološki republikanci“ – nešto je umereniji na sledećoj stranici.  „Republikansko nadahnuće nalazi se vrlo često u književnosti omladine“, dodaje na trećem mestu. 

Autori su saglasni da pre toga u Srbiji niko nije otvoreno tražio uspostavu republike.

Razlozi su bili brojni, većina njih važila je i za praktično sve države Evrope, sa izuzetkom Švajcarske, a najznačajniji su bili strah od državne vlasti koja je oko ovog pitanja bila izuzetno osetljiva i brutalna, kao i činjenica da ovakav zahtev nije mogao naći odziv u narodu – posebno s obzirom na činjenicu da su srpske dinastije bile viđene kao oslobodilačke i narodne.  Socijalna priroda srpskog društva, činjenica da ono nije bilo raslojeno, da je u velikoj meri bilo integrisano, kao i da se vladari imovinski nisu razlikovali od ostalih stanovnika zemlje u meri u kojoj je to bio slučaj u ostalim državama kontinenta, činili su da monarhijski oblik vladavine ne bude suprotstavljen snažnom egalitarizmu koji je preovladavao. Ovaj stav delili su i srpski liberali, a kasnije i radikali. Njega je, kako primećuje Branko Bešlin, desetak godina kasnije u jednom tekstu lucidno sažeo Svetozar Miletić: „Nema sumnje, da je republikanski oblik države onaj, koji odgovara čistom pojmu države i društva, pravu, dostojanstvu, i interesu naroda... No s jedne strane za ostvarenje i utvrđenje republike ištu se i neki uslovi, koji još nema u svakom narodu... pa stoga mogu i Srbi pričekati, da republiku u Evropi drugi veći, napredniji i pribraniji narodi odomaće, a oni da se zadovolje ne samo širenjem prosvete, nego i oplemenjenjem srca i čvršćenjem karaktera, i da uslove tome spremaju tako, da mogu dostojno pružiti ruku drugim narodima, kad se ovi stave u kolo drugi ’narodni država’. Kad bi pak to za najbližu i neposrednu cel istakli, ne samo da bi izazvali reakciju vladajući knezova, nego i predrasudu velikog dela naroda. To od ’ujedinjenja narodne snage za zajedničku cel’ ne bi moglo ni govora biti.“

ELODIJA Loton, prva žena koja je napisala jednu istoriju Srbije, imala je sličan utisak. "Začin republikanizma po prvi put se tada u Srbiji pomešao sa starim ambicijama", zaključila je u svojoj „Istoriji moderne Srbije“, dodajući daje to u istoriji već toliko "prinčeva koštalo njihovih prestola".

U časopisu Vila 1866. godine objavljeno je i sledeće razmišljanje omladine koje će, neznajući za njega, suštinski prepričati jedan reformski srpski političar krajem 20. veka:

„Slavna prošlost srpska! To je bilo vreme kada su sinovi oslepljivali oceve, da bi što pre došli na upražnjeni presto... doba staleške nejednakosti... čupanje jezika jereticima i spaljivanje veštica... Zlatni vek ne treba tražiti za nama nego pred nama.“

Nezadovoljni liberali

LIBERALI su listom bili kritični prema knezu Mihailu. Nezadovoljstvo je naročito izazivala njegova oprezna i umerena spoljna politika. Dobijanje gradova 1867. nije dovelo do promene ove politike, niti je umanjilo nezadovoljstvo liberala. Tekovine Svetoandrejske skupštine, kad je reč o zakonodavnoj vlasti, ukinute su već 1861. godine. Početna nadanja u uvođenje ustavnih sloboda razvejane su do 1865. potpunim poništavanjem samostalnosti činovnika. Sledeće godine značajno je povećan nadzor vlade nad opštinama. Slično je bilo i sa slobodom štampe.

SUTRA: SIMBOLIČNA REVOLUCIJA POD KROVOM SABORNE CRKVE

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije