FELJTON - PUKOTINE U DRŽAVNOJ ZGRADI POSLE TITA: Državni brod bez kormilara, stremio je ka podvodnim stenama na kojima će se razbiti

Dejan Medaković

12. 07. 2023. u 18:00

POSLE Titove smrti narastala je neka svečana tišina u sveopštem iščekivanju da se dogodi nešto krupno i sudbonosno.

ФЕЉТОН - ПУКОТИНЕ У ДРЖАВНОЈ ЗГРАДИ ПОСЛЕ ТИТА: Државни брод без кормилара, стремио је ка подводним стенама  на којима ће се разбити

Dobrivoje Vidić, Foto "Vikipedija"

Tiho i potmulo svakodnevno su se susretale, a zatim i sukobljavale, dve struje. Najpre su se oglasili oni koji su priželjkivali da se novonasta- lo stanje ne promeni. Javnosti su nametali uverenje da je pokojnikovo delo tako veliko i čvrsto, dovoljno moćno i vešto sliveno da pretraje u svom nepromenjenom obliku. S druge strane, sve glasnije su nastupali oni koji su odjednom posumnjali u sve primljene zavete, najpre svoje, a zatim i tuđe. Svakodnevni, obični život sve smelije je jurišao na uporno branjenu svečanu fasadu jugoslovenske države. Bilo je samo pitanje vremena kada će se potvrditi zlokobno predviđanje, pa i iskustvo istorije, da jake ličnosti ili ne mogu, ili ne žele, da svoje delo jednom povere snažnim naslednicima, posebno onima koji su kadri da prevaziđu pokojnika. Očigledno je da su predugo živeli u krugu dvorskih laskavaca koji su svakodnevno uveravali moćnika da je već za života sebi i svojem delu obezbedio večnost. Dugo ponavljana izreka francuskog kralja Luja XIV, „Après moi, le déluge” ( Posle mene potop ),  samoljubiva i cinična, pokazala se i kao neko tačno predskazanje. Ali, i to nas uči istorija, događaji su obično išli dru- gim pravcem.

Brzo su se ukazale pukotine u državnoj zgradi, a jedinstvo, tako neophodno za njen opstanak, iščezlo iz glava sviklih na pokornost i nesamostalnost, neotporno povlađivanje i slepu poslušnost. Onoga časa kada je nestao onaj koji je jedini imao neograničeno pravo da poseže za javnim dobrima i da ih ćudljivo udeljuje svojim miljenicima, velikom brzinom uvećavao se broj onih koji su sebe smatrali legitimno posvećenim. Bile su to zloupotrebe koje nisu mogle da se prikriju kao mali porodični nestašluci za koje se posle traže reči razumevanja i praštanja. U takvom ozakonjenom rasulu nezadrživo se rastakala preostala snaga ugrožene jugoslovenske zajednice, a naš državni brod bez kormilara, sa osam međusobno suprotstavljenih kapetana, punim jedrima je stremio ka podvodnim stenama na kojima će se konačno razbiti. Tek je brodolom otkrio svu nemoć sistema da nesreću zaustavi i blagovremeno izbegne.

U NAŠEM slomu brzo su isplivale i sve naše civilizacijske razlike koje su, razume se usled prinude, potisnute u balkanske tmine gde je njihova opaka ćud preobražena u podnošljive privide. Ispostavilo se, nažalost opet brzo, da nam je i nacionalna svest građena i potekla sa raznih istočnika, a pred tim otkrićem posustale su i one duhovne snage koje su bile prvopozvane i dužne da sa svima nezadovoljnicima započnu dogovaranje.

Pojavile su se i ekonomske razlike, bez sumnje najlakše i najpodatnije za razne zloupotrebe. U takvim prilikama neminovno su stradale naše intelektualne i duhovne vrednosti. Decenijama habane nisu bile kadre da bitno utiču i oplemene našu političku misao.

Ali, slušajući pouke iz prošlosti, ja sam sebe zavaravao verovanjem da će svi ti procesi deoba, u kojima nastaju nova carstva i još moćnije diktature, nas mimoići. Verovao sam, eto, da smo mi tako mali i pri- rodno upućeni na susedsku ljubav. Tako sam verovao da se i sve strahote Drugog svetskog rata, u kojem su najviše i u genocidu stradali Srbi, možda mogu prevazići mudrim saznanjem da je naš zajednički život istorijska neminovnost i da je za sve nas najpametnije da se ne razbežimo po svetu kao rakova deca. Desilo se drugačije i ja se neizbežno moram sećati svih onih članova moje porodice koji su me opominjali da se čuvam preteranih zanosa, da kritički mislim i da razumno rasporedim sve svoje sanjarije. Nisam im verovao i dugo sam se opirao da priznam svoj poraz. Jer, gotovo svakodnevno doživljavao sam razna razočaranja i neočekivana otpadništva. Gubio se razum, javni moral, sistem vrednosti, iščezavali su oni koji su možda mogli da pomognu da u našem narodu ipak pobede one duhovne snage koje su ga učvršćivale i hrabrile u raznim iskušenjima njegove burne istorije.

U VIŠEDECENIJSKOM silovanju svesti mi smo se morali navići na laž i podvalu da je naša istorija kraća nego što jeste. Otrpeli smo i takvu obmanu kao što je tvrđenje Dobrivoja Vidića koji je imao smelosti da predsedniku Titu u lice kaže da je srpski narod od doseljenja na Balkan, tek danas, zahvaljujući njemu, prvi put slobodan. Od takvih i sličnih izjava moguće je sačiniti čitavu zbirku antologijskog karaktera. Bila bi ona i najrečitije svedočanstvo o dubini opšteg pada i rastrojstva jednog naroda. Pred tom surovom činjenicom čovek mora da zanemi, da se skruši nad našom bedom i da sa preostalim umnim snagama pokuša da nadvlada i potisne svoje očajanje.

U epohi protureformacije pojavljuju se ilustrovani priručnici koji su prikazivali načine i oruđa torture. Uzimajući u ruke knjigu „Trattato degli instrumenti di martiro”  (Rasprava o instrumentima za mučenje), mučitelji ljudskoga roda nisu morali da se zamaraju izmišljanjem mnogih oruđa za svoj uzvišeni posao.

Takav koristan udžbenik nije stvorilo naše vreme. Ako se nešto izmenilo, nepromenjena je ostala jedino ljudska patnja. Razni politički sistemi, i na raznim stranama sveta, ozbiljno su se potrudili da taj ljudski bol uguše tišinom, da krici patnje ne dopru do otupele savesti čovečanstva. Sećam se sa kakvim je očajanjem moj teča Ognjeslav Aranicki govorio za vreme okupacije o hipokriziji sveta, o lažima koje su ovladale i premrežile ljudske nade.

SEĆAM  se i mog rođaka dr Mirka Došena, nekadašnjeg narodnog poslanika, rečitog i kočopernog koji dosledno, do kraja života, nije hteo da prizna novonastalo stanje u Jugoslaviji. Sa džepovima punim biltena koje je pokupio u Američkoj čitaonici, on bi mi prilikom svakog susreta, kao vatreni propovednik neke borbene sekte, na ulici tumačio stavove Voltera Lipmana. Slepo je verovao u zapadnu demokratiju, bio je odan domaćoj dinastiji i zaboravljao je mnoge činjenice koje su govorile o sebičnim i bezobzirnim težnjama politike velikih i moćnih. Tužno mi je bilo kada je, zanet u te svoje idilične slike sveta, sa misionarskim žarom, ublažavao belosvetsku koristoljubivost, bezdušno žrtvovanje vernih saveznika. U ime svoje vere, odbijao je posle rata svako zaposlenje.

„Izbegavam kolaboraciju sa komunistima, jer želim da čista obraza stanem pred Njegovo veličanstvo kada se monarhija bude vratila u ovu zemlju. Čuvaj se da ne preteraš u toj tvojoj kolaboraciji, kada ovi odu a naši dođu, ispitivaće se ponašanje svih ljudi”, opominjao me je kao  ovlašćeni zastupnik jednog drugačijeg sveta i njegove pravde. Nije taj moj rođak ni primetio kako se svakodnevno smanjuje broj onih koji su želeli da ga čuju i da se dive njegovoj obaveštenosti i oštroumnom predviđanju budućih interesa zapadnih demokratija.

Očuvanje vlasti

NAČELO  očuvanja vlasti po svaku cenu čvrsto je ujedinilo osrednju a tako nedarovitu većinu, koja se fanatično ušančila u odbrani nečasno prigrabljenih povlastica.

Razvlačenje javnih dobara, bez nadzora i stida, ozvaničeno je kao nagrada za poslušnost.

U takvim opštim prilikama znatno je porasla moć raznih inostranih tvoraca zla, svih onih koji su brže od nas shvatili našu pri- jemčivost za promene. Uostalom, i u svetu su već posle Staljinove smrti zavađeni dijadosi ostrašćeno hrlili ka neminovnoj deobi svoga carstva.

SUTRA: ŽIVOT I PRIKLjUČENIJA JUNAKA NAŠE DUHOVNOSTI

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Komentari (0)

ODRŽIVA ARHITEKTURA: Važnost energetske efikasnosti