TROJICA BUDUĆIH VOJVODA SEDE U ISTIM KLUPAMA: Budući vojvoda je ceo život podsvesno osećao da nad njim bdi lik njegove majke

ŽIVOTNI put vojvode Živojina Mišića umnogome je vremenski podudaran sa istorijskim razvitkom moderne srpske vojske, kada je ona počela svoj preobražaj od narodne vojske milicijskog tipa, kakvu je stvorio knez Mihailo, u savremenu armiju po evropskom uzoru upravo u vreme kada je mladi Mišić obukao kadetsku uniformu pitomca Artiljerijske škole.

ARTILjERCI U prvom redu je Stepa Stepanović, a u drugom redu Živojin Mišić, Foto "Vikipedija"

Mišić je, kao i većina srpskih oficira, poticao sa sela. Mišićevi preci doselili su se iz okoline Durmitora u Struganik, podno Maljena i Suvobora, početkom XIX veka. U to vreme prezivali su se Kaljević. Mišićev otac Radovan, uzeo je novo prezime po imenu svoga oca Miše Kaljevića i od tada njegova porodica i potomci nose prezime Mišić.

Živojinova majka Anđelija, ćerka Atanasija Damjanovića, rođena je oko 1815. u selu Koštunićima, podno Suvobora. Udala se u Struganik za starijeg sina Miše i Anice Kaljević, Radovana. Radovan i Anđelija izrodili su trinaestoro dece. Mlađi Radovanov brat, Radoslav, oženio se Đorđijom Urošević iz sela Brežđa. Oni su imali petoro dece.

Oba brata sa svojim brojnim porodicama i roditeljima živeli su u zadruzi. Zadruga Miše Kaljevića bila je dosta imućna, naročito u sitnoj i krupnoj stoci. Imali su preko 150 ovaca, oko 50 koza, šest do osam volova, nekoliko konja, veći broj svinja. Deo stoke držali su kod kolibe, u torovima, na Petkovači, pa su se jetrve, kao planinke, smenjivale kod kolibe, gde su sa mlađima, brinule o stoci i pripremale mrs za zimu.

Živojin se rodio 19. jula 1855. godine u Struganiku kao trinaesto dete u svojih roditelja. Do desete godine živeo je u zadruzi sa roditeljima. Kada je malo porastao, čuvao je stoku kao i ostala seoska deca. U ranom detinjstvu bio je slabašan i bolešljiv, pa je o njemu majka vodila najveću brigu. Živojin je bio njena maza, njeno mezimče. Stoga je kroz ceo život podsvesno osećao da nad njim bdi lik njegove majke. Živojin je ostao bez oca kada mu je bilo svega 11 godina. Posle muževljeve smrti, Anđelija je kao preduzimljiva i vredna domaćica stekla veliki ugled među svim ukućanima, pa je preuzela starešinstvo i upravljanje svim poslovima u zadruzi. Živojin je, ipak, još u najranijem detinjstvu iskusio sve tegobe života seoske dece koja su, kako je napisao u svojim "Uspomenama", već od šeste godine određivana za čuvare ovaca, koza, goveda i svinja, a malo stariji dečaci sa navršenih deset godina, već su postajali vodiči volova kod oranja i u drugim poljskim radovima. Od svih tih poslova koje je i on takođe obavljao, najteže mu je padalo čuvanje koza. Zadruga je uvek držala oko 50 koza, koje je Živojin, kad je porastao, napasao po obližnjim brdima, jarugama i vrtačama. „Ko nije čuvao koze, taj ne može zamisliti šta su to jadi i nevolje“, zapisao je. Zatim je naglasio: „Ne zna se šta je gore - biti čobanin koza ili vodič volova“. Te misli, koje je zabeležio u svojim "Uspomenama", izbile su na površinu kao najranije sećanje na tegobni život seoske dece, na samom kraju njegovog životnog puta. Ali i kasnije, njegov život nije prolazio bez jada i nevolja. Možda je srećna okolnost upravo u tome što se još od najranije mladosti navikao da se nosi sa svakojakim teškoćama i da ih stoički savlađuje.

SAM MIŠIĆ  je veoma slikovito ispričao kako mu život ni „posle uspešno izvršenog skoro četvorogodišnjeg praktičnog kursa čobanina i vodiča volova“, nije tekao bez problema. Naime, s obzirom na to da je bio nežnog zdravlja, njegovi roditelji su odlučili da ga upišu u osnovnu školu kada je napunio 10 godina. Ali njihovoj nameri isprečio se seoski kmet. U to vreme seoski kmetovi su bili predstavnici državne vlasti u selu i seljaci nisu mogli činiti ništa bez njegove prethodne saglasnosti, pa čak ni upisivati svoju decu u školu. Objašnjenje protivljenju struganičkog kmeta da se mali Živojin upiše u školu, verovatno je proisticalo iz njegove sujete, jer je, očigledno, na taj način želeo da demonstrira snagu svog autoriteta. Prema tada važećem zakonu o "Ustrojstvu osnovnih škola u knjaževstvu Srbiji“, koji je donesen 22. avgusta 1857. godine po starom kalendaru i koji je bio na snazi 20 godina, nisu postojale nikakve smetnje za upis mladog Živojina u školu, pošto je, prema tom „ustrojeniju“, za upis seoske dece u prvi razred osnovne škole ograničenje određeno od 7 do 12 godina starosti. Posle dugog ubeđivanja, kmet je pristao i Živojina su upisali u Ribničku školu 1/13. oktobra 1865. godine, čak i preko njegove volje, jer je škola bila internatskog tipa, tako da mu je teško padalo da se odvoji od roditelja i od kuće.

Pri kraju druge godine učenja, u leto 1867. godine, Živojinov brat Lazar, koji je iz Kragujevca sa svojim prijateljem doktorom Mitom Lomigorićem, došao u Struganik, ispisao ga je iz Ribničke škole i odveo u Kragujevac da tamo nastavi školovanje. Taj premeštaj još je teže pao mladom Mišiću nego odlazak u Ribničku školu. Iako je tada dobio prve nove „građene“ opanke, novo čisto i belo rublje, iako je bila pripremljena i osedlana kobila Singulja sa punim bisagama i utekijama, kojima je trebalo da otputuje u Kragujevac, Živojin je s bolom u duši dočekao trenutak polaska na daleki put.

U to vreme došlo je do naglog razvoja i otvaranja osnovnih i srednjih škola u većem broju gradova Srbije, jer je Vlada pridavala veliki značaj razvoju prosvetnih i kulturnih institucija. U Beogradu, Kragujevcu, Šapcu, Negotinu, Čačku, Užicu i nekim drugim varošima, radile su polugimnazije, a u Beogradu i potpuna gimnazija, trgovačka škola, bogoslovija i licej. Po završetku osnovne škole, već 1868. godine, Mišić se upisao u prvi razred kragujevačke gimnazije. Za vreme provedeno u Kragujevcu imao je odličan smeštaj u porodici Lomigorića, učenje mu je išlo dobro, ali je, ipak, zapamtio mnoge neprijatnosti zbog zadirkivanja vršnjaka na račun njegovog seljačkog odela, govora, hoda i držanja u igri.

NAJŽIVLjE mu je ostao u sećanju jedan debeljko, iz bogate kragujevačke varoške kuće, koji je od njega bio stariji, viši i jači, a koji ga je najviše podrugljivo peckao. Kada ga je jednog dana izdalo strpljenje, piše Mišić, jurnuo je na njega, podmetnuo mu nogu i debeljko se prućnuo u prašinu, pa mu je priskočio i „počeo da ga tuče onako po seljački“.

Ostali varoški dečaci pojurili su na njega, ali je on, hitar u opancima, umakao u svoj stan koji je bio blizu mesta tuče. Tako se okušao i shvatio da i sa jačim od sebe može da se bije i da pobeđuje veštim protivudarcima. Od tog vremena, uglavnom su ga varoška dečurlija ostavila na miru.

U Kragujevcu je završio prvi i drugi razred gimnazije, a potom je prešao u Beograd gde je završio treći, četvrti i peti razred, pa se ponovo vratio u Kragujevac, gde je završio šesti razred gimnazije. Za razliku od uspeha u prvih pet razreda gimnazije, koje je završio kao „trojkaš“ u šestom razredu imao je više petica nego četvorki i trojki, tako da je sa prosečnom ocenom iznad vrlo dobar, 1874. godine primljen u XI klasu Artiljerijske škole bez prijemnog ispita kao 21. u rangu od ukupno 26 primljenih kandidata.  Pošto su u toku školovanja dvojica kandidata, koji su dobili bolji rang od njega pri upisu u školu, napustila školu, Mišić je dobio 19. rang. Sa njim je u istu klasu primljen i Stepa Stepanović, koji je uspešno položio prijemni ispit i dobio 14. rang.

Sledeće godine primljena  je na školovanje XII klasa u kojoj je, pored ostalih, bio i Petar Bojović. Tako su se, u isto vreme, u školskim klupama Vojne akademije našla trojica budućih vojvoda. Odmah po stupanju u Artiljerijsku školu, svi kandidati su skinuli svoja građanska i seljačka odela i dobili pitomačke uniforme, koje su ih izjednačile po spoljnom izgledu, a koje su inače bile veoma atraktivne: crvene pantalone sa egalizirom na spoljnim šavovima nogavica, plavi gunj (koporan) sa dva reda po 12 sjanih dugmeta i svetlim naramenicama, čojane kape sa štitnicima i kožne cipele. 

DVA RAZREDA ZA GODINU

IZ OSNOVNE škole u Ribnici Živojin Mišić je prešao u  Kragujevac gde je stanovao i hranio se u kući doktora Lomigorića, prijatelja njegovog starijeg brata Lazara, gde je veoma toplo prihvaćen. Ali on je bio toliko stidljiv da za dugo vremena „nikoga nije mogao da pogleda u oči“. U treći razred upisao se kod katihete Jovana Markovića. Učenje mu je očigledno išlo dobro, jer je kod tog dobrog i blagorodnog katihete, kako ga je Mišić opisao, za jednu godinu završio treći i četvrti razred.

 SUTRA: NESVRŠENI PITOMAC PREKALjENI RATNIK 

Preporučujemo

Feljton

0 14

FELjTON - IDEOLOŠKO PODRIVANjE TEMELjA SRPSKE ISTORIJE: Istina o borbi za slobodu srpskog naroda nije iščupana iz korena narodnog pamćenja

23. 12. 2024. u 18:00

Feljton

0 3

FELjTON - VIZIONARSKE SLUTNjE O BUDUĆNOSTI SRBA: U balkanskim ratovima Živojin Mišić bio je desna ruka vojvode Radomira

22. 12. 2024. u 18:00

Feljton

0 9

FELjTON - ISPOVEST U OSTROGU O ATENTATU NA KRVNIKA: Grobna tišina bila je kulisa za ispovest koju je Blagoje počeo javno da otkriva

21. 12. 2024. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - DRŽAVNA UPRAVA POMOGLA POGLAVNIKU DA POBEGNE: Hrvatski firer je nestao u trenutku kada je trebalo da bude sproveden u pritvor

20. 12. 2024. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije