FELJTON - TITOVA VLADA KREDITIMA NAPLATILA RATNU ŠTETU: Novac podeljen „bratski” republikama, a žrtve bile pretežno srpske

U OKVIRU sporazuma koji su 1973. godine postigli predsednik Josip Broz Tito i kancelar Bili Brant treba ukazati na jedan važan detalj.

Foto: Printskrin Jutjub/N

Nemački pregovarači su uslovili davanje ovog kredita od 700 miliona DM, kao i ranije već odobrenog kredita od 300 miliona DM, što znači ukupno 1 mlijarde DM, izjavom jugoslovenske vlade da se time kompenzira obeštećenje jugoslovenskih žrtava nacističkih progona .

U skladu sa tim, na sednici Odbora za spoljnu politiku SIV-a Skupštine SFRJ, održane 25. 12. 1974. (dokument SIV-a br. 1207/74), usvojen je tekst izjave (Aide memoirea) od 26. 11. 1973, čiji je tekst prihvaćen Odlukom br. 184 sednice SIV-a od 21. 11. 1973, a koja glasi: „Vlada SFRJ u principu prihvata predlog vlade SR Nemačke  da se iznosom od ukupno milijardu DEM kredita u vidu pomoći u kapitalu ( Kapitalhilfe) kompenzira obeštećenje jugoslovenskih žrtava nacističkog progona. Vlada SFRJ je prilikom donošenja ove odluke pošla od poverenja stvorenog kroz razvijenu i plodnu saradnju između SFRJ i SRN i od interesa dveju zemalja da se odnosi i ubuduće uspešno i svestrano unapređuju, a što je, nesumnjivo, doprinos i široj međunarodnoj saradnji. Vlada SFRJ podrazumeva da će pomenuti kredit u vidu pomoći u kapitalu biti dat pod najpovoljnijim uslovima koji se daju za kredite ovakve vrste, ova sredstva ne mogu biti vezana za bilo koje projekte”.

Aide memoire koji je u vezi sa ovim kreditom Vlada SFRJ predala vladi SRN preko ambasade u Bonu nije objavljen zajedno sa Sporazumom u „Službenom listu” SFRJ, niti je sa njim zajedno ratifikovan, kako je to trebalo da bude, prema Zakonu o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora. Međutim, sa stanovišta međunarodnog prava, ovaj Aide memoire je pravno valjan, jer nemačka strana, kojoj je on upućen, ne mora da utvrđuje da li je ovlašćeni diplomatski predstavnik koji je dao izjavu ili uručio tekst Aide memoire dobio za to ovlašćenje svog nadleženog organa . Skoro dve decenije jugoslovenska javnost nije bila upoznata sa postojanjem ove izjave jugoslovenske vlade iz 1973, kojom su nemački pregovarači uslovili ovaj kredit, čak je i u informaciji Saveznog sekretarijata za inostrane poslove (SSIP) iz januara 1990. godine, njeno postojanje prećutano.

SREDSTVA  u visini od 700 miliona DM dobijena na osnovu Sporazuma od 10.12.1974, prema odluci SIV  iskorišćena su za izgradnju 380 kilovatnog - kružnog dalekovoda oko SFRJ. Dodeljena su namenska sredstva za taj objekat bankama u Sarajevu, Titogradu, Zagrebu, Skoplju, Ljubljani, Beogradu i Novom Sadu. Deo ovih sredstava dodeljen je republičkim sekretarijatima za finansije za Fond solidarnosti, deo je korišćen za nabavke robe iz inostranstva, a deo za održavanje likvidnosti u plaćanjima prema inostranstvu i za povećanje deviznih rezervi. Znači, dobijeni novac na ime obeštećenja žrtava podeljen je „bratski” republikama, a žrtve su bile pretežno srpske, s tim da neposredno oštećenim pojedincima, za čiji račun je i dobijen ovaj kredit, nije plaćen nijedan dinar. Inače, u jugoslovenskoj štampi često se spominje veza između trošenja ovog kredita i NE „Krško”, što jeste bio predmet razgovora 1972. ali se od toga odustalo.

Pravno stanje stvari jeste činjenica da se vlada SFR Jugoslavije  prema vladi SR Nemačke  izričito odrekla daljih potraživanja samo za neke žrtve nacističkih progona, samo za ubijene žrtve, mada su za vreme vođenja pregovora o obeštećenju žrtava postojali dobri izgledi da Jugoslavija za broj od 950.000 ubijenih žrtava, koliko je utvrđeno na pregovorima, dobije po 2.200 DM po svakoj žrtvi (na bazi onoga što je SR Nemačka  dogovorila sa Francuskom, gde je Francuska za 180.000 žrtava nacističkog terora dobila 400 miliona DM ili 2.200 DM za jednu žrtvu), što je ukupno preko 2.090 miliona DM, a umesto toga, dobijen je samo kredit od 1 milijarde DM, koji se morao vratiti.

PREMA internim informacijama pozicija jugoslovenske strane na pregovorima u Bonu 8-11. 10. 1972. oko prvog kredita od 300 miliona DM bila je da se traži ukupno preko 2 milijarde DM, ali da se na kraju pristane (zbog finansijske krize u zemlji) i na sumu od 1 milijarde DM . Međutim, navodno je Budimir Lončar, kasnije ambasador SFRJ u Bonu i savezni sekretar za inostrane poslove, saopštio (u vreme pauze u privatnom razgovoru) jednom članu nemačke delegacije ovu našu poziciju, tako da nemačka delegacija nije pristala na sumu veću od 1 milijarde DM.

Čak i posle raspada Jugoslavije, prema Bečkoj konvenciji o sukcesiji država u odnosu na ugovore i Bečkoj konvenciji o sukcesiji država u oblasti državne imovine, arhiva i dugova, te mišljenja tzv. Badinterove komisije iz decembra 1991. Srbija ima pravo na reparacije u iznosu koji bi se dogovorio sa zemljama naslednicama SFRJ, kao što je to bilo u pregovorima o sukcesiji.

Inače, prema Sporazumu o sukcesiji Srbiji bi eventualno moglo da pripadne 35,8% reparacionih potraživanja, s obzirom na proporcije po kojima je deljena aktiva/imovina bivše SFRJ među zemljama sukcesorima, kada je tadašnjoj SRJ pripalo 38%, a nakon umanjenja za udeo Crne Gore u SRJ, po utvrđenoj proporciji (Srbija 94,12%: Crna Gora 5,88%) koja je primenjena na aktivu/ imovinu nakon razdruživanja ove državne zajednice 2006. (Zakon o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije, 2002).

SA DRUGE strane, smatra se da Nemačka nema pravo na protiv zahtev za naknadu za rad nemačkih ratnih zarobljenika posle rata, niti za imovinu Folksdojčera, jer su oni onda bili domaći (jugoslovenski) državljani i prema njima su preduzimane iste mere kao što su činile sve druge države prema Nemcima koji su učestvovali ili pomagali naciste . Informacije radi, Radna grupa za dokumentaciju (Herbert Prokle, Georg Vildman, Karl Veber i Hans Zonlajtner), Društva za srpsko- nemačku saradnju (?) u publikaciji „Genocid nad nemačkom manjinom u Jugoslaviji” iz 2004. precizirala je zahtev za obeštećenje za konfiskovanu imovinu nemačke manjine u Jugoslaviji od 100 milijardi nemačkih maraka (1990) čiji su obveznici, po njihovom mišljenju, sve države naslednice bivše SFRJ uživaoci te imovine (Srbija i Crna Gora, Hrvatska, Slovenija i BiH).

Što se tiče aktuelizovanja pitanja isplate reparacije realni izgledi da se u tome napravi neki pomak praktično ne postoje, imajući u vidu protek vremena, loše vođene pregovore kada je još bilo moguće nešto učiniti, izjavu jugoslovenskih vlasti iz 1973, raspad Jugoslavije koja je bila nosilac potraživanja, te da sporazum Nemačke i velikih sila (tzv. Sporazum 4 + 2) iz 1990. nije tretirao ovo pitanje, ali i, najvažnije, sadašnju poziciju Nemačke kao velike sile u Evropi. Uostalom, to najbolje potvrđuje neuspešan pokušaj Grčke (članice EU i NATO) da aktuelizuje pitanje reparacija. Tu ne pomaže ni retroaktivno poništenje odluka o praštanju ratne štete (Deklaracija Narodne skupštine Republike Srbije iz 1991).

Na kraju, možda je i jedan od razloga za toliko angažovanje Nemačke na razbijanju Jugoslavije bio da se pitanje reparacija definitivno skine sa denevnog reda.

SUTRA: VELIKE SILE DUGO PAMTE

Preporučujemo

Feljton

0 6

FELjTON - BESPOŠTEDNA PLjAČKA PRIRODNIH BOGATSTAVA: Plansko uništavanje i ekonomsko izrabljivanje počelo odmah po vojnoj okupaciji

11. 04. 2023. u 18:00

Feljton

0 2

FELjTON - TRI DECENIJE ATENTATA, KIDNAPOVANjA I PLjAČKI: Nemačka služba usmeravala ustašku emigraciju na rasturanje Jugoslavije

04. 04. 2023. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - SVET SE UBRZANO MENjA I PRETVARA U VELIKI HAOS: Raspadom SSSR, Jugoslavije i Čehoslovačke stvorene 22 nezvisne države

23. 03. 2023. u 18:00

Feljton

1 2

FELjTON - ŠTETA I REPARACIJE IZ PRVOG SVETSKOG RATA: Kraljevina Srbija izgubila je 28 odsto stanovništva

10. 04. 2023. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije