FELJTON - SPASILAC BEOGRADA IZ PENSILVANIJE: Mnogi Amerikanci su ostavili svoje kosti na srpskom tlu

Радоје Радојевић

12. 04. 2022. u 18:00

VELIKE pobede Srpske vojske, pustošenje i nadljudsko trpljenje kroz koje je prolazio srpski narod u egzilu u Grčkoj, epidemija zaraznih bolesti koja je bacila stanovništvo u strašnu pometnju - sve to vešto i efektno predstavljeno i objašnjeno američkoj javnosti, učinilo je da mnogo Amerikanaca među elitom i u političkim krugovima gledaju na srpsku naciju sa poštovanjem i divljenjem.

ФЕЉТОН - СПАСИЛАЦ БЕОГРАДА ИЗ ПЕНСИЛВАНИЈЕ: Многи Американци су оставили своје кости на српском тлу

Emili Luiza Simonds, Foto Vikipedija

Spremno su otvorili svoja srca i novčanike, velikodušno dajući priloge. Mnogi od onih koji su prethodno učili medicinu suspendovali su svoj rad i otputovali za Srbiju kako bi pružili pomoć iz prve ruke, a neki se nikad nisu vratili, ostavivši svoje kosti na srpskom tlu. Tokom Prvog svetskog rata, Srpski potporni komitet Amerike i druge humanitarne organizacije kontinuirano su organizovali kampanje za podršku i prikupile pomoć za srpsku državu i narod u vrednosti od više miliona dolara.

Pošto Sjedinjene Države nisu bile zvanično u ratu, svu tu pomoć trebalo je doturati preko američkog Crvenog krsta i ona je imala karakter milosrdnog dara. Posledično, do uključivanja Sjedinjenih Država u rat, Srbija nije primala direktnu državnu finansijsku pomoć; indirektno, međutim, ona je primila deo američkih fondova iz zajmova datih zemljama saveznicama koje su zauzvrat povukle sredstva iz Sjedinjenih Država u formi zajmova. To se promenilo ulaskom SAD u rat i osnivanjem Vrhovnog saveta za snabdevanje i humanitarnu pomoć 1918. godine. Preko tog komiteta, SAD su dale tri milijarde dolara saveznicima u Evropi, a nešto od tog novca je prosleđeno Srbiji.

AMERIKANACA koji su u različitim svojstvima bili na službi u Srbiji tokom Prvog svetskog rata bilo je suviše mnogo a da bi bili pomenuti u ovom feljtonu. Neke od njih čitalac će sresti preko doživljaja opisanih njihovim sopstvenim rečima u nastavcima koja slede. Bio bi propust, međutim, ako ne bismo posebno osvetlili bar neke od najistaknutijih pojedinaca i veličanstven posao koji su obavili. Ti plemeniti ljudi i žene - lekari, medicinske sestre, pomoćno osoblje, nosači nosila, vozači sanitetskih kola i raznosači pomoći - prešli su trećinu obima planete Zemlje do nepoznate im zemlje, da bi nahranili i odenuli, ponegovali do ozdravljenja ranjenike, obolele od zaraznih bolesti, i da bi, opšte uzev, pomogli da se ublaži bol i patnja muškaraca i žena od njihovog, ljudskog roda, kada su bili u času najveće potrebe, pri čemu su često dovodili u opasnost sopstveno zdravlje i bezbednost.

EMILI Luiza Simonds je bila jedna od prvih dobrovoljaca koji su pošli u Srbiju. Godine 1914, ona i njena prijateljica Flora Sends su u Londonu prisustvovale jednom od predavanja Mejbel Gordon Danlop o očajničkoj potrebi Srbije za radnicima prve pomoći i medicinskim sestrama. Potresene onim što su čule, obe su se odmah upisale za radnu turu u srpskom Crvenom krstu. Izrečeno njenim rečima: "Kao Britanka, nisam mogla pripadati Američkom Crvenom krstu, a kao američka školovana sestra nisam mogla pripadati Britanskom Crvenom krstu." Već u septembru iste godine, one su se našle na brodu, uputivši se u Srbiju. Ona (E. L. Simonds) je negovala ranjene u Kragujevcu, preživela tifus u Valjevu gde je, zbog manjka lekara, čak izvela neke hirurške intervencije.

Godine 1915, pretrpela je muke srpskog egzodusa preko albanskih i crnogorskih planina i po dolasku do jadranske obale bila vraćena u domovinu. Vratila se u Sjedinjene Države gde se otisnula na turneju predavanja promovišući srpsku stvar i prikupljajući donacije i potrepštine za srpske izbeglice. Vratila se na Krf i učestvovala u evakuaciji srpskih bolesnika i ranjenika do srpske bolnice na Korzici, te srpske dece na jug Francuske.

Kada je Srpska vojska premeštena sa Krfa na Balkanski front, ona je krenula za njima i odigrala veliku ulogu u osnivanju utočišta za srpsku decu i srpske izbeglice u Makedoniji. U Ameriku se vratila 1921. godine.

PRVA medicinska misija američkog Crvenog krsta otišla je za Srbiju u septembru 1914. godine. Misijom je rukovodio dr Edvard V. Rajan, rodom iz Pensilvanije, i činila su je još dva druga lekara i dvanaest licenciranih sestara. Dve sestre iz ovog kontingenta, Meri E. Gledvin i Agnes Gardner, kao što će to biti i sam dr Rajan, postali su pouzdani zastupnici srpske stvari kada su se vratili u SAD. Po dolasku u Beograd, Vlada Srbije je dr Rajanu poverila rukovođenje Vojnom bolnicom. Kada su Austrougari bombardovali Beograd, u jesen 1914, i kada je veći deo visokih srpskih vlasti pobegao iz grada, dr Rajan je postao upravnik ukupnog bolničkog kompleksa Beograda. On je smesta razvio ogromnu američku zastavu preko bolničkih krovova i odvratio Austrijance od granatiranja tih zgrada isticanjem zastave jedne neutralne zemlje. Tako je spasao hiljade života rekonvalescenata negovanih u tom trenutku u bolničkim zgradama. Kada su Austrougari zauzeli grad u decembru 1914, pomogao je da se zaštite Srbi od vojničkih zločina tako što ih je sakrio u objektima Crvenog krsta, a njega lično Austrijanci su uhapsili i kasnije pustili na slobodu. Za Srbe, dr Rajan je postao "spasilac Beograda". Kasnije, u martu 1915, organizovao je glavne srpske bolnice za borbu protiv tifusa koji je kosio hiljade ljudi. Austrijanci su ponovo zatvorili dr Rajana u oktobru 1916, te je morao da napusti Srbiju.

GODINE 1915, kada je u svetu nastala uzbuna zbog vesti da je epidemija trbušnog tifusa, pegavca i povratne groznice zahvatila sveukupno stanovništvo Srbije, Rokfelerova fondacija je odlučila da tu pošalje svoju Komisiju za ratnu humanitarnu pomoć kako bi procenila situaciju. Nalazi Komisije su poslužili da se potvrde njihovi najcrnji strahovi i prizna pretnja zdravlju ne samo srpskog naroda nego i čitavog sveta ukoliko se dozvoli da izmakne kontroli. Odlučeno je da se u Srbiju pošalje jedna sanitarna komisija pod pokroviteljstvom američkog Crvenog krsta koja bi se pobrinula za taj problem, a Vlada Srbije je garantovala nepokolebljivu podršku i davanje ovlašćenja Komisiji da uvede snažne mere kako bi se borila s epidemijom. S tim u skladu, konstituisana je Komisija pod vođstvom dr Ričarda P. Stronga, profesora tropskih bolesti na Harvardskom medicinskom fakultetu i verovatno najvećeg eksperta za kugu u SAD.

DOPRINOS POBEDI NAD TIFUSOM

AMERIČKI Crveni krst je u Srbiju dostavio ogromne količine potrepština, naročito onih za dezinfekciju - sumpora, gvozdenih posuda, "holandskih pekača" (kotlića sa dobro prianjajućim poklopcem), alkohola, mnogo tona papira kako bi se začepili objekti pri nadimljavanju, četaka za krečenje, brašna za testo, tableta bihlorida, formalina, sapuna, kada za kupanje, petroleja, živine masti, kalijum-permanganata itd. Ishod toga napora je bila pobeda nad tifusom do kasnog proleća 1915. godine, dok je do avgusta Sanitarna komisija bila u poziciji da objavi da prema izveštajima više nema nijednog slučaja tifusa. Međutim, taj uspeh je bio naplaćen ljudskom tragedijom: dvojica lekara uključenih u borbu protiv pošasti, dr Ernest Magruder iz Vašingtona i dr Džems F.

Doneli iz Bruklina zarazila su se tifusom i postali žrtve te zle kobi.

SUTRA: Nesebična i humana dela

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

OVO SE DESILO PRVI PUT U ISTORIJI: Srpski košarkaši u Partizanu bez poena u večitom derbiju