VELIKE sile i Srbi susretali su se na srpskim etničkim prostorima koji su se, tokom dugih i burnih vekova, iznenađujuće malo menjali.
Михајло Војислављевић није тражио римску круну. Ту лаж посејао је Ф. Рачки погрешним преводом једног писма папе Гргура VII, а открио К. Јиречек ("Историја Срба", 1911, превод 1990, стр. 122, и нап. 4). Рачки је, наиме, прво у својим "Documenta...,," (1877, бр. 158, стр. 211), из збирке писама Гргура VII , држећи се Фарлатија, Мансија и Јаффеа, издвојио једно којим Михајло Војислављевић, титулишући себе као "Rex Sclavorum, Serborum", тражи од папе да у католичко-црквеном спору Србији-Далмацији подржи дубровачког архиепископа - што је Рачки протумачио као Михајлов захтев за признање краљевског достојанстваје. Михајло „краљ српски“, у византијским изворима је „принц српски“, кога је, као и Бодина, Павле Ритер Витезовић у својој „Оживљеној Хрватској“ (Croatia Rediviva, 1701), прогласио „хрватским краљем“.
Komentari (1)