Feljton

FELJTON - PROROČANSTVO MAJKE DUŠANKE: Navijao za Zvezdu, ali me je trener Rajče ubedio da ću u Partizanu dobiti bolju priliku

Svetislav Pešić

14. 12. 2021. u 18:00

PRE no što sam došao u Partizan, samo dva puta sam bio u Beogradu. Prvi put sa mamom, tatom i bratom, kada smo bili u poseti stricu.

ФЕЉТОН - ПРОРОЧАНСТВО МАЈКЕ ДУШАНКЕ: Навијао за Звезду, али ме је тренер Рајче убедио да ћу у Партизану добити бољу прилику

Doček Nove godine sa ocem Sretenom, majkom Dušankom i bratom Predragom, Foto Iz privatne arhive Svetislava Pešića

Tada smo išli da vidimo Palatu "Albanija", u to vreme najvišu zgradu na Balkanu. Stajali smo ispred nje i, gledajući ka nebu, brojali spratove. Bio je to veliki doživljaj. Drugi put, igrali smo sa Železničarom iz Beograda, tadašnjom filijalom Partizana.

Za razliku od ovog modernog vremena, gde igrači imaju po nekoliko trenera u jednoj sezoni, ja sam imao četvoricu u celoj karijeri: Zvonimira Minčića, Branislava Rajačića, Ranka Žeravicu i Bogdana Tanjevića. Luka Stančić me je kratko trenirao, dok je Tanjević bio u vojsci.

Moj otac Sreten, zaljubljenik u fudbal, bio je član Radničkog. Kratko je igrao fudbal u tom klubu. Rastao sam u sportskom okruženju. Takva je bila Novosadska ulica, takvo je bilo moje društvo. Iz naše ulice je i porodica Paunović, iz koje je i jedan od najpoznatijih sportista iz tog kraja - Čika Paun. Moja orijentacija prema sportu nema korene u porodici, mada su me roditelji podržavali u tome. Tata i deda Svetislav bili su sportski tipovi u toj meri što su redovno išli na fudbalske utakmice Radničkog, a posle i na moje mečeve.

POPUT većine porodica posle Drugog svetskog rata, i naša je živela skromno. Moji su roditelji uvek uspevali da budemo, da tako kažem - natprosečno skromni. Brat i ja smo rasli okruženi ljubavlju u patrijarhalnoj atmosferi, u familiji punoj odanosti i solidarnosti. Stric nije imao decu pa smo i mi bili njegovi. Preko leta smo odlazili u Kraljevo kod maminih, kod ujaka i tetke. Oni su, zapravo, bili iz sela Vrba pored Kraljeva.

Otac Sreten je bio obućar i sarač, a mama Dušanka krojačica i domaćica. Za Uskrs smo brat i ja oblačili novu uniformu. Zahvaljujući mami, koja je to sama pravila, bili smo među najbolje obučenima u kraju. Šila je celoj našoj ulici garderobu i sve što je trebalo. Bratu i meni, pored ostalog, predivne somotske pantalone koje su bile u modi.

Moje su često bile blatnjave jer sam u njima branio, pa sam morao da ih perem na česmi.

Ili da primenjujem stari trik: kad povučem somot nagore, pantalone su čiste, kad ga spustim, onda se pojavi blato...

ŽARKO ZEČEVIĆ O KARIJU

NA JEDNOM treningu Partizana 1968. godine iznenada se pojavio jedan vragolasti igrač, moj vršnjak. Od prvog trenutka našli smo zajednički jezik i u igri i u privatnom životu. I, evo, naše druženje i prijateljstvo traje više od 50 godina. Kari je bio igrač reprezentativnog formata. Kao trener, ostvario se na najvišem nivou, sa izuzetnom košarkaškom inteligencijom. Ali, on je i van terena jedinstven, on zna da stvori atmosferu koja vodi do uspeha.

Njegova vizija toga na koji način pristupiti važnim utakmicama posebno je došla do izražaja na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu, u odlučujućim utakmicama, protiv Amerike i u finalu protiv Argentine, koje su nas dovele do titule svetskog prvaka .

Odlazak na more je bio luksuz. Prvi put sam video more "uživo" tek 1968. godine, kad sam s Partizanom igrao protiv Zadra.

MAMA je vodila računa o našem obrazovanju. Trudila se da nam na razne načine otvori nove vidike. Zorica Paunović, Čika Paunova supruga, davala nam je dopunsku nastavu.

Pošto su stanari Novosadske ulice bili kao jedna velika porodica, mame su često diskutovale o svojoj deci i o tome kako vide njihovu budućnost. Tih godina roditelji su upisivali decu na jezike, uglavnom na engleski i francuski, a mene je mama dala na - esperanto! Jednog dana, preda mnom su je pitale komšinice, koje su došle na kafu:
"Zašto, Dušanka, esperanto, a ne neki drugi jezik!?"

"Zato što je esperanto međunarodni jezik, a moj Sveta će da bude svetski čovek", odgovorila im je ležerno, kao da priča o nečemu što se podrazumeva.

To su, inače, bila moja prva znanja van "pirotskog jezika".

KAO prvaci Srbije, igrali smo oktobra 1967. u Pirotu na kvalifikacionom turniru za popunu Prve lige, tada najvišeg ranga u Jugoslaviji, čija reprezentacija je nekoliko meseci ranije postala viceprvak sveta u Montevideu, vođena selektorom Rankom Žeravicom. Pored toga što sam imao važnu ulogu u prvom timu, igrao sam te godine i za juniore Pirota, s kojima sam učestvovao na izuzetno jakom Juniorskom prvenstvu Srbije u Kraljevu. Domaća Sloga sa Ducijem Simonovićem, Partizan sa Džakulom i Latifićem, Crvena zvezda sa Slavnićem i Kapičićem... Igrači rođeni 1948. i 1949. Tada, sa 18 godina, video sam da pripadam grupi najtalentovanijih igrača Srbije na mojoj poziciji.

Bila je jaka konkurencija, što me je dodatno motivisalo: Pazman, Tanjević, Manović, Slavnić, Bizjak, kao i nešto mlađi Goran Rakočević i Srećko Jarić.

Čitav Pirot je živeo za te kvalifikacije. Svi su očekivali prvo mesto. Pored nas, učestvovali su i prvaci ostalih šest republika: Slovan iz Ljubljane, Mladost iz Zagreba sa Damirom Šolmanom, Mlada Bosna sa Davorinom Popovićem Pimpekom i Brunom Sočeom, mojim potonjim velikim prijateljem, zatim Mavrovo kao prvak Makedonije i Ivangrad iz Crne Gore. Tada su uz Prvu saveznu ligu Jugoslavije sa 12 klubova postojale i republičke lige, a već naredne sezone uvedene su dve druge lige, Istok i Zapad.

POSLEDNjEG dana izgubili smo odlučujuću utakmicu od Mlade Bosne, koja se sa Slovanom plasirala u Prvu ligu. To je za mene izgledalo kao kraj sveta... Na tom turniru Mirko Novosel je bio jedan od sudija, a prvi put se pojavljuju takozvani skauti (ne u današnjem smislu, već su to bili treneri prvoligaških klubova). Bruno Soče je bio najbolji strelac turnira, a mene su proglasili za najboljeg igrača, što je bilo presudno da me Branislav Rajačić Rajče pozove u omladinsku reprezentaciju Jugoslavije.

Mnogo godina kasnije, sudbina će opet spojiti Mladu Bosnu, Bruna i mene. U još jednom nezaboravnom okršaju...

Kad je propao san o Prvoj ligi, uprava je sledeće godine odlučila da Zoran Lazarević i ja, koji smo važili za najperspektivnije, možemo da nastavimo karijeru u većim klubovima.

Tako je Zoran završio u Crvenoj zvezdi, a ja u Partizanu, u koji je stigao i Bruno Soče, koji će postati moj veliki prijatelj. Navijao sam za Zvezdu, ali me je Rajče ubedio da ću dobiti bolju priliku u Partizanu.

PRVI dani u Beogradu za mene su bili veoma teški. Bilo je leto. Tek sam bio napunio devetnaest godina, grad prazan, novi saigrači, nov trener... A pritom moj pirotski jezik niko ne razume. Čim zaustim nešto da kažem, svi padnu u nesvest. Nije mi bilo prijatno.

Branio me je samo Žarko Zečević Zeka, s kojim sam tada započeo prijateljstvo koje i danas traje. U tim teškim trenucima bio je i moj "šofer", pošto je jedini imao automobil u tom timu Partizana - elegantni "tristać" .

Odmah sam osetio svu oštrinu treninga kod trenera Rajačića. Strogoća, krajnje profesionalan odnos. Nema opuštanja, kašnjenja, izgovora. Jednom zakasnim na trening, a Rajče me pita pred svima:

"Zašto kasniš?"

"Tramvaj je kasnio", kažem mu.

"Da li ti znaš da tramvaj počinje da radi u četiri ujutro!"

SUTRA: CELO PRVENSTVO NA "ŽERAVICI"

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
SUPERŠUT OTVARA VRATA HUMANOSTI – „POGLED SRCEM“ STIGAO I DO „ANĐELA“ IZ UŽICA

SUPERŠUT OTVARA VRATA HUMANOSTI – „POGLED SRCEM“ STIGAO I DO „ANĐELA“ IZ UŽICA