FELJTON - PISAC KOJI JE SPAJAO ISTOK I ZAPAD: Jedno Miroslav Krleža nije dao izjavu o Andrićevoj nagradi

BIO je četvrtak, 26. oktobra 1961. godine. Tačno u 13 sati Ander Esterling, sekretar Švedske kraljevske akademije, u Starom gradu u Stohkholmu, otvorio je škripuća vrata i prekinuo graju predstavnika medija pristiglih iz svih krajeva, sveta, koji su se okupili na ceremonijalu praktikovanom prethodnih decenija, na kome se saopštava ime književnika koji ulazi u besmrtnike, ko će se naći na listi dobitnika Nobelove nagrade.

Uručenje Nobelove nagrade, Foto Zadužbina Ive Andrića

Bio je kratak - Ivo Andrić , Jugoslavija, za roman na "Drini Ćuprija". Samo sat docnije u Beogradu, na prvom spratu zgrade u ulici Proleterskih brigada 2a (današnji Andrićev venac 8), u stanu laureata, obreo se otpravnik poslova švedske ambasade u Beogradu, Rene Balding, i na srpskom jeziku rekao: "Imam osobitu čast da po nalogu Švedske akademije nauka saopštim da je danas dodeljena Nobelova nagrada za literaturu vama, kao priznanje za epsku snagu s kojom ste prikazali sudbine i istoriju ljudi vašeg naroda. Radujem se što je to baš meni palo u dužnost da vam saopštim ovo veliko priznanje."

SVOJIM karakterističnim unjkavim, ali smirenim glasom pisac je odgovorio:

"Najiskrenije vam kažem, nisam ovo očekivao. Mnogo sam iznenađen, ali, naravno, i veoma obradovan. Hteo sam da dođem na ručak, ali sam zbunjen ovolikom svečanošću. Molim vas da ovo ne shvatite kao neku posebnu izjavu. Želim samo, gospodine Balding, da vam kažem da dodeljivanje Nobelove nagrade za moj literarni rad smatram kao izuzetno priznanje za celokupnu književnost moje zemlje."

Nevelik stan je već bio prepun domaćih i stranih novinara. Telefon nije prestajao da zvoni. Zovu novinari iz Beča, Stokholma, Rima, Pariza i traže intervjue... Kada je vest saopštena Andrić je bio u svojoj svakodnevnoj šetnji po Kalemegdanu. Nije ni slutio da je Švedska akademija nauka upravo saopštila, da je Nobelovu nagradu za književnost za tu 1961. godinu, dodelila njemu. Saznao je na domak stana prilikom povratka, u običajno vreme pred ručak. Presreli su ga novinar i foto-reporter "Politike" Blagoje Ilić i Stevan Kragujević i čestitali mu.

Ubrzo je zakazana konferencija za štampu u Udruženju književnika.

SVEDOČI Matija Bećković: "Bio sam tog dana na ulici kada se pročula vest da je Andrić dobio Nobelovu nagradu i svi smo pohitali ka Francuskoj 7. Sjatili su se tamo pisci i domaći i strani novinari. Jedini koji nije bio uzbuđen bio je Ivo Andrić. Svi smo to shvatili kao priznanje svima nama, a Andrić je u svom starom mantilu i sa već izanđalom tašnom govorio kako bi želeo da sve to što pre prođe da bi se vratio za svoj pisaći sto...

Možda je bio malo uplašen... Znao kakvu će zavist izazvati lovor koji je stavljen na njegovu glavu jer su državni favoriti za to priznanje bili neki drugi pisci. Milovan Đilas je tada bio u zatvoru i on se plašio da će ga strani novinari pitati za njega.

Predrag Palavestra mi je ispričao da ga je Andrić zamolio da u slučaju da se to desi on uskoči sa nekim drugim pitanjem pa će odgovoriti njemu, a zaboraviti na prethodno pitanje."

A NOVOPEČENI nobelovac o razgovoru sa novinarima je rekao: "Sva pitanja koja mi danas postavljaju mogla bi se svesti na tri glavne grupe: šta osećam? šta mislim? šta nameravam?" Pravdajući se se umorom konferenciju je završio rečima: "Vrata moje kuće širom su otvorena svima koji žele informacije."

Sutradan su sve jugoslovenske novine na naslovnim stranama objavile biografiju pisca, reportažu iz njegovog stana sa adresom, prve reakcije i kraći intervju. Piščevu pristojnost "da su vrata njegove kuće širom otvrena" mnogi su bukvalno shvatali. Znani i neznani danima su opsedali stan i dovodili suprugu Milicu Babić i njenu majku u nezavidan položaj.

Za obaveštenije poznavaoce književnih prilika odluka Švedske akdemije nije bila iznenađenje, iako je konkurencija bila paklena. Pored pisca "Na Drini ćuprija" kandidati su bili Amerikanac Džon Štajnbek, Italijan Alberto Moravia i Englezi Graham Grin i Laurens Darel. Neki mesec ranije pariski "Le Figaro" je pisao da je od pedesetorice predloženih za najprestižniju svetsku literarnu nagradu najozbiljniji pretendent Ivo Andrić.

USLEDILE su reakcije književnika. Gustav Krklec izjavljuje da se i kladio s Andrićem još prije dvije godine da će postati nobelovac. Milan Bogdanović se hvali da ga je upravo on predložio za nagradu, dok Dobrica Ćosić, kaže: "Jedan Jugoslaven vidio se iz tolikih daljina, kroz mnoge i svakojake pomrčine..." Oskar Davičo kratko komentariše: "Jako sam sretan što je jedan Jugoslaven dobio nagradu koja se smatra da ima svetski autoritet. Za nas je Andrić nezavisno od te nagrade i priznanja bio i ostao veliki jugoslavenski pisac." Vjekoslav Kaleb se jada nad činjenicom "da je sramota za nekog što nas tek sad otkrivaju".

Jedino nije bilo izjave Miroslava Krleže - ni taj ni idućih dana.

Nobelovu nagradu Ivo Andrić primiće 45 dana kasnije, 10. decembra, u Stokholmu, u Koncert holu, monumentalnom zdanju sagrađenom 1926. godine, u prisustvu švedskog suverena Gustava VI, njegove porodice, premijera Erlandera i ostalih najviših švedskih zvaničnika i akademika. Andrić se našao na mestu gde su pre njega stajali Henrik Sjenkijevič, Rabindranat Tagore, Anatol Frans, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Tomas Eliot, Ernest Hemingvej, Alber Kami...

POSLE dodele nagrada, u gradskoj kući je započela svečana večera, na kojoj se profesor Geran Lilnestrand obratio našem piscu: "Doktore Andriću, kao hroničar i novelist vi ste nam ispričali o vašim sugrađanima, njihovom životu i patnjama, njihovim nesrećama i naporima u miru, kao i u ratu. Vi ste se lično borili za njihovu slobodu i prava da žive na svoj sopstveni način. Baš kao što most preko Drine spaja Istok i Zapad, tako i vaše delo povezuje, kombinujući kulturu vaše zemlje sa kulturama drugih naroda, sa ukusom velikog diplomate i, takođe, velikog pisca."

U zdravici domaćinima naš nobelovac je izgovorio: "Svako priča svoju priču po svojoj unutrašnjoj potrebi, po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti i shvatanja i snazi svojih izražajnih mogućnosti. Svak nosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča. Ali, dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni otrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je moguće više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha."

SUTRA: KO JE STARIJI TITO ILI ANDRIĆ

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije