FELJTON - JOŽE SMOLE REŠAVA ENIGMU: Novosti nisu imale sreće sa sovjetskim maršalima

NI danas, posle toliko godina, ne mogu da objasnim svoju reakciju. Slika mi je stalno pred očima i nikad je neću zaboraviti.

Naslovna strana "Novosti" - 8. maj 1972. godine / Foto arhiva "Novosti"

U Nikezićevom kabinetu držim slušalicu, ćutim, s druge strane žice Boško Stanišić ponavlja da je Smole bio izričit u zahtevu da objašnjenje bude do 13 časova na Brozovom stolu.

Stanišić je, očigledno, već bio preživeo šok i pribrano je rekao da ne spuštam slušalicu, a on će sa drugog telefona da objasni nemogućnost da se u tom roku ma šta uradi. Iz današnje perspektive, ti minuti verovatno liče na one kada osuđenik na smrt streljanjem očekuje pucanj. Dobili smo produžetak do 18 časova.

U redakciji su me dočekali najbliži saradnici. A Slobodan Glumac, tada direktor "Borbe", odmah mi je, da me ohrabri,rekao: "Baš nemamo sreće s tim sovjetskim maršalima. Ja sam stradao zbog Vorošilova, a ti ćeš, po svoj prilici, zbog Žukova!"

U SOBIČKU gde je tada bila kancelarija glavnog urednika "Novosti" prihvatili smo se posla. Svako je pisao svoju verziju objašnjenja. Pored Glumca, Stanišića i mene, još Duško Đurić i Jug Grizelj. Nedostajao je samo Mihajlo Marić, koji je iz Moskve doneo intervju sa maršalom Žukovom. On je imao slobodan dan i nije bio kod kuće.

Svi smo imali istu dilemu: kako napisati objašnjenje ako ne znaš zbog čega ga "gospodar" traži? Svaka verzija je bila ili preduga ili nejasna. Da li pisati kako smo uopšte došli do intervjua ili šta je u njemu bilo sporno? Ili svesti samo na objašnjenje zbog čega ga nismo objavili. Misija je nemoguća.

A intervju je, inače, prošao put o kojem bi i roman mogao da se napiše. Kada je već bilo prošlo 16 časova, bez ikakve nade da ću išta smisliti zamolio sam sve da idu kući i ostave me samog. Zašto? Sinula mi je ideja: napiši nekoliko rečenica bez detalja, sa nekom porukom koja može da bude opravdanje, jer, ako ništa drugo, bar ćeš dobiti na vremenu da nekako saznaš - a zašto je Broz uopšte načinio taj presedan pa zatražio da mu lično glavni urednik za samo trideset minuta objasni zašto nije objavio intervju sa ražalovanim sovjetskim maršalom?

Šta sam napisao? Logika je nametala misao - mora da postoji nešto krupno što ga je navelo da tako postupi, jer ni pre (ni posle) to se nije događalo ni sa jednim medijem u ondašnjoj Jugoslaviji!

DAKLE, razmišljao sam kako da u nekoliko redova ubedljivo objasnim da je Marić, pisac intervjua, tekst dobio kada je avion već bio na pisti i trebalo da poleti za Beograd. U zatvorenom kovertu. Žukova nije ni video ni čuo!

Šta bi uopšte značilo da ponovim Marićevu priču po povratku u Beograd, kada je rekao:

"Ušao je čovek u avion, koji je već bio na pisti spreman da poleti, sa velikom kovertom, glasno uzviknuo moje ime i - pružio mi koverat. Rekao mi je da je to intervju sa maršalom Žukovom." Neozbiljno i za prepričavanje, a kamoli za izjavu predsedniku države.

Odlučio sam se za ono što je izgledalo samoubilački, ali je jedino imalo nekakvu šansu da i "Novosti" i ja izvučemo živu glavu.Naređaj samo dve činjenice i objasni šta te je motivisalo da taj intervju takav kakav je ne objaviš.

A to je: Prvo - u Žukovljevom intervjuu, u poslednjem i spornom delu, stajala je tvrdnja da je Staljin rekao Čerčilu da mu je Broz "zabio nož u leđa" Drugim zasedanjem AVNOJ-a u Jajcu 1943. godine. A naša istorija je već bila verifikovala da je to, zapravo, rekao Čerčil žaleći se Staljinu.

I DRUGO, sovjetska ambasada nije htela ni da čuje da posreduje u autorizaciji intervjua, pošto bismo izostavili samo taj poslednji deo. Posebno sam, naravno, potencirao da nas je upravo on, Broz, učio da nismo "zemlja soclagera", već samostalni i da našim novinama niko ne može da diriguje ni pitanja ni odgovore pa da ih objavimo po tuđem diktatu.

Jer, i to je bilo istina. Kao i što je provereno da je Marić, posle sedam dana čekanja u Moskvi, ne videvši Žukova, na pisti pred poletanje dobio zatvoreni koverat sa intervjuom za celu stranu Borbe, a ne "Novosti", koje su pola formata "Borbe"? Ili da šansu tražim u činjenici da mi je sovjetski ambasador zalupio slušalicu kada je zapovedničkim glasom rekao - intervju možete objaviti samo u celini, ne dolazi u obzir nikakvo skraćenje!

Na kraju sam sve to izostavio i naglasio: "Vi ste nas učili da i mala zemlja ima pravo da se bori za svoj integritet a ne da sluša jače i veće, a pogotovo kada je reč o istorijskim istinama. Nas su učili da je o 'nožu u leđa" govorio Čerčil, a ne Staljin." I tako -napisao sam, potpisao, a Manojlo Vukotić, tada urednik beogradske rubrike, na vreme je odneo koverat sa izjavom u Užičku 15.

OSTALO je da čekam "presudu"! Dokle? Dani su prolazili a nikakva reakcija nije stizala.

Dakle, živi smo - i "Novosti" i ja.

Ali zašto? Kako? Otkud sve to? E, to se moglo saznati jedino od Smolea. On nam je kolega.

Dobar znalac. Bio je i glavni urednik u Borbi. Jedini problem je bio - kako doći do njega.

I, na jednom prijemu Smole mi je sam ispripovedao priču koja sledi.

Pred 20. oktobar, Dan oslobođenja Beograda, tadašnji sovjetski ambasador tražio je hitan prijem kod Broza. Pretpostavljalo se da donosi neku neprijatnu poruku od Brežnjeva. I, pre nego što je objasnio zašto dolazi, ambasador je, kao slučajno, kazao da su u Moskvi iznenađeni što jedan beogradski dnevnik nije hteo da objavi intervju sa maršalom Žukovom.

Broz ga je pitao kome je intervju dat. I ambasador je rekao - "Večernjim novostima". A onda su prešli na temu zbog koje je ambasador i zatražio prijem. Na rastanku, ambasador je opet, kao usput, rekao Brozu: "Šteta što je razgovor sa pilotom koji vas je na kraju rata vozio od Krajove do Moskve mnogo skraćen, a toliko je lepog rekao o vama!" Broz je ponovo pitao: "A ko je to objavio?" Ambasador je ponovo rekao - "Večernje novosti".

Tek tada sam shvatio suštinu. Ambasador se svetio meni, nije njemu žao što nije objavljen intervju sa Žukovom. Previše je to neugodnih saopštenja za jedan prijem, čak i da je bilo obično ćaskanje, a ne uručenje neprijatnog demarša zbog nečeg drugog iz Moskve! I obe opaske baš na račun našeg lista?! Vrlo dobro smišljeno!

Prema Smoleovom svedočenju, kada je ambasador otišao, Broz je, crven u licu, samo rekao: "Hoću izjavu do 13 časova", i ne pogledavši koliko je sati u tom trenutku.

Smole je od nas tražio objašnjenje samo za Žukova. Nije pominjao pilota.

Epilog: Posle popodnevnog odmora predsednik je pažljivo pročitao onih tridesetak kucanih redova moje izjave i ništa nije rekao, osim: "Stavi to u arhivu."

SUTRA: AMBASADOR ZALUPIO SLUŠALICU

Preporučujemo

Feljton

0 0

FELjTON - NEPREDVIDLjIVA VOLjA GOSPODARA: Novine su vremenom "krale svoju slobodu i demokratiju"

21. 10. 2021. u 18:00

Feljton

0 6

FELjTON - NAČINjANjE TITOVOG AUTORITETA: Sofija Loren na Brionima poklonila bika Josipu Brozu

20. 10. 2021. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - SEKRETAR PARTIJE HAPSI DOPISNIKA: Nema tiraža ako se stalno ne traga za nečim novim

19. 10. 2021. u 18:00

Feljton

0 10

FELjTON - TITO IZVODI TENKOVE U PRIŠTINI: Vesti iz Prištine zbunila odgovorne ljude u Srbiji

18. 10. 2021. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije