Feljton

FELJTON - FALSIFIKOVANJE BALKANSKE PRIČE: Za vreme austrijske vlasti u Bosni je bili 87 odsto nepismenih

Dr Mile Bjelajac

06. 08. 2021. u 18:00

NOVI pristup "Balkanu" devedesetih godina, naročito interpretacije uloge srpskog faktora, ponovo nas je vratio u neka vremena kada se više raspravljalo o "krivici za rat" nego o istorijskom sledu stvari, dubokim korenima globalnih konfrontacija koje su se u jednom istorijskom momentu pretvorile u Veliki rat.

ФЕЉТОН - ФАЛСИФИКОВАЊЕ БАЛКАНСКЕ ПРИЧЕ: За време аустријске власти у Босни је били 87 одсто неписмених

Najpregnantniji izraz tog novog političkog prilagođavanja predstavlja govor američkog predsednika Klintona, u kome je njegov sastavljač napisao da su dva svetska rata započela na Balkanu. Ponovo se, na kraju XX veka, povampirila stara austrougarska floskula o "necivilizovanom" Balkanu, na kojem jedna "civilizovana" velika sila treba da zavede red. Ako stanje i nije bilo toliko "necivilizovano", trebalo ga je takvim predstaviti. Jednako tako obnovljene su sve predrasude rasističkih korena prema Balkanu, kultivisane u samoj Nemačkoj.

Različit nivo rasprava vođenih u svetu tokom 2012, povodom stote godišnjice balkanskih ratova, ukazao je i na moguće pravce rasprava povodom Prvog svetskog rata. Posebno je bilo prisutno jedno potpuno neistorično razumevanje nacionalizama, ideja slobode, ideja jednakosti krajem XIX i početkom XX veka. Odriče se legitimitet tradiciji borbe za slobodu, posebno kada se ta borba odvija na teritorijama od posebnog interesa za nekadašnje imperije.

MEĐU drastičnijim primerima bilo je pisanje profesora Timotija Snidera. Po njemu, osim nacionalizama koji su razorili Tursku, "postojali su elementi unutar srpske vlade koji su pokušavali da oduzmu deo teritorija od Austrije, kao što su prethodno uradili i sa Osmanlijama". Rusi i Srbi su krivi za mnoga zla koja civilizovani svet ne bi mogao počiniti. Kao i Kaplan, i on misli da su balkanski nacionalizmi uticali na modeliranje Hitlerovog mišljenja i programa. Namerno se previđa da je želja za slobodom, npr. u Bosni i Hercegovini, bila izražena ne samo tokom ustanka 1875-1878, već i kasnije, pod austrougarskom okupacijom, zaboravlja se ustanak iz 1882, u kome su zajedno učestvovali i Srbi i muslimani. Zaboravlja se da je Srbija do tada vodila lojalnu politiku prema Austrougarskoj.

Zaboravlja se i da je prvi veliki egzodus muslimana krenuo na istok upravo sa prostora BiH, sa teritorije na kojoj se uz borbu nametnula okupacija, a kasnije i puna vlast. Zaboravlja se ogorčenost srpskog i muslimanskog stanovništva povodom aneksije 1908. godine. Volšebno, egzodus sa Balkana "počinje" 1912, pa čak i "genocid". Današnje težnje za "humanim" formama globalizacije protežu se na oslikavanje nekadašnjih imperija kao tolerantnih verskih i multietničkih tvorevina.

U PROMOCIJI ovih pogleda navodi se da početak kraja multietničke Osmanske imperije pada u vreme rusko-turskog rata 1877/78. i Berlinskog kongresa 1878: "Uvođenjem unitarne nacionalne države kao novog organizacionog koncepta, Ugovor (1878 - prim. M. B.) je posejao seme budućih konflikata, od balkanskih ratova 1912-1913, Prvog svetskog rata, do današnjih građanskih ratova i etničkog čišćenja u bivšoj Jugoslaviji. Stepen turskog poraza i teritorijalni gubici koji su sledili pokazali su se fatalnima za projekat muslimanskih liberalnih reformi i modernizacije, koje je Osmansko carstvo započelo sredinom XIX veka." Insinuiraju se pogubni nacionalizmi malih balkanskih nacija i njihov patron na Istoku. Iza tih stavova i u njihovoj promociji vide se potpisi profesora sa univerziteta Juta, Indijana, Stanford. Ide se i dalje, ali ima i osporavanja, protivargumenata. O tome svedoče zbornici iz prethodnih godina, koji predstavljaju eho tih rasprava.

Jednako je i u onom delu literature koja izlazi povodom stote godišnjice izbijanja Prvog svetskog rata, kada je posredi predstavljanje Austrougarske. U želji da se istakne srpski nacionalizam kao destabilizujući faktor koji je provocirao Austrougarsku da konačno reaguje, stara Monarhija se prikazuje kao "faktor stabilnosti" i "civilizacijskog prosperiteta".

RADI promovisanja takve "idealne slike" Monarhije, svesno se izbegava komparativna analiza. Na jednoj strani, osuđuje se Srbija koja se suočava sa "etnički složenom realnošću" posle balkanskih ratova i koja zadobijene teritorije tretira "kao kolonije", koja je tamo počinila zločine, dok su na drugoj, austrougarskoj strani, samo "red i zakon", "pravna država", "savršena administracija", putna mreža koja povezuje sve delove zemlje, država "koja zapanjuje posetioce svojom pravičnošću", "javno obrazovanje", "socijalna i higijenska zaštita", gde je vladao "duh međusobnog respektovanja i duh tolerancije između različitih etničkih i verskih zajednica". Politika je išla za "postepenošću i trajnošću". Ide se toliko daleko da se potpuno izbegava termin "kolonijalna politika", ili još preciznije: "imperijalizam". Srbi u Bosni i Hercegovini, po takvim interpretacijama, nisu imali nijedan racionalan razlog da budu nezadovoljni.

VRHUNAC svakako predstavljaju apoteoze Monarhije za politiku o Bosni, tvrdnjama "da se do 1914, Bosna i Hercegovina razvila do nivoa koji je uporediv sa ostatkom dvojne Monarhije". Dakle, jedino je jedan "iracionalni nacionalizam" to mogao da osporava. U jednom skorašnjem intervjuu, austrijski istoričar Manfred Rauhenštajner reći će: "U biti, Austrougarska (a Jugoslavija? - op. M. B.) je bila smetnja svakoj nacionalističkoj državi. Međutim, Slovenci i Hrvati su drugačije od Srba doživljavali Austrougarsku. Čak i u Bosni i Hercegovini su, manje-više, prihvatili Austrougarsku. Mnogi koji gledaju iz 2014. kažu da je austrougarski višenacionalni okvir (a jugoslovenski? - op. M. B.) mogao da preživi." Ostavlja se po strani jedno od klasičnih dela istoričara Robina Okija, koji je vreme austrougarske uprave stavio u bolji kontekst - ondašnji imperijalizam.

U MONARHIJI, dakle, nije bilo antisemitizma, prozelitizma, denacionalizacije (intenzivne mađarizacije i ponemčivanja), nije bilo sukoba dveju polovina Monarhije do ivice prekida, pa i rata, nije bilo hrvatsko-mađarskih, češko-nemačkih, mađarsko-rumunskih, mađarsko-slovačkih, italijansko-austrijskih sukoba, nije bilo otpora uvođenju vojne obaveze na okupiranom području, na kraju perioda nije bilo 87 odsto nepismenih u BiH, nije bilo okamenjenih feudalnih odnosa iz turskog vremena, protiv čega su dizani ustanci i pobune (1910), ali u isto vreme jeste bilo pet puta više policijskih stanica i postojao je uvećan broj vojnih garnizona i vojnika. Nije bilo bednih, prljavih i zaostalih krajeva, u čijim je garnizonima oficirima ostajalo, prema rečima istoričara Ištvana Deaka, samo da "piju i ostanu pijani".

VREME NACIONALNIH POBUNA

ISTORIČAR Miloš Ković podseća da je balkanska priča bila potpuno u duhu onog vremena. Protiv Otomanskog carstva ustaju ne samo na Balkanu nego i u svim drugim krajevima. Bilo je to vreme nacionalnih pobuna. U Evropi bujaju pokreti brojnih manjinskih nacija. Od Katalonije, Irske, Finske, među Poljacima, Litvancima, Estoncima, Rumunima, Italijanima, pod imperijama. Odvajaju se Norvežani od Šveda. Na sve strane niču zaverenička društva i padaju glave kraljeva, kraljica, predsednika, guvernera, gubernatora, premijera. Pobeda Japana podigla je samosvest u Aziji. To je vreme masovnih štrajkova u svim zemljama.

SUTRA: BEČ ODBIJA DIPLOMATSKO REŠENjE