Ćosić rečima seče kao mačem

S PISCEM Vremena smrti prvi put sam porazgovarao početkom 1979. godine u stanu Vidakovićevih, u Dečanskoj ulici, uskoro posle venčanja s Krinkom. Spominjem samo taj roman jer je upravo tada Ćosić ovo svoje epsko delo privodio ili je tek priveo kraju.

Svratio je Ćosić jedne večeri nakratko kod svog prijatelja Boška, neočekivano i u prolazu, a zadržao se mnogo duže nego što je nameravao kada je u meni sreo, za razgovor o tom velikom književnom poduhvatu, veoma zainteresovanog, pa i prilično obaveštenog sagovornika.

Kako sam i ja svojevremeno radio na knjizi izabranih tekstova svetskih romanopisaca o modernom romanu (Moderan roman, "Nolit", 1970) zanimala me je priča i ovog insajdera o njegovom romanesknom postupku, naročito kako je rešavao pitanje jezika svojih junaka. I to ne običnih vojnika, čiji je način govora i rečnik odlično poznavao, nego onih iz više vojničke klase. Priznao je Ćosić, bez ustručavanja, da mu je njihov jezik, kao piscu seljačkog porekla, predstavljao najveći problem. Spomenuo je i da su mu iz tih elitnih građanskih krugova, stizale najveće primedbe, uglavnom jezičke prirode.

- Kako? Jesu li vam pisali?

- Najviše usmeno. I ja sam se interesovao za njihovo mišljenje. I tokom pisanja. I zahvalan sam im za zamerke, čak i kad se nisam slagao. Pisac ne sme da ostane gluv za kritike.

REKAO mi je, u trenutku kada smo ostali sami, jer je domaćin otišao po neko posluženje, da je i on izbegavao susrete sa mnom zbog mog sukoba s njegovim prijateljem Vojislavom Đurićem, pa donekle i s Akademijom zbog kritičkih izdanja dela srpskih pisaca.

- Zar je profesor Đurić Akademija nauka i umetnosti, zajedno s onima koje je oko sebe okupio zbog kritičkih izdanja?

- Nije, naravno da nije Voja Akademija, ali to je protumačeno i kao udar i na srpsku kulturu, potiskivanu sve vreme od komunističkih vlasti.

- Pa za razliku od profesora i njegovih izabranika, od kojih neki nisu ni zaslužili da budu u tom njegovom timu, ja nisam nikad imao partijsku knjižicu. A i kao kritičar sam isticao vrednosti od komunista osporavanih srpskih pisaca. I nisu većina njih, nego sam ja bio potpisnik, čak i za razliku od vas, onog famoznog Predloga za razmišljanje, zvanično proglašenog za deklaraciju srpskog nacionalizma. A i vas više cenim kao pisca srpske, u zaborav odgurnute nacionalne, herojske epopeje tokom Prvog svetskog rata, nego dosta ideologizovanih Deoba. Mada su mi Deobe bliže po svom modernom romanesknom prosedeu.

- Vidim da ćemo nas dvojica moći o mnogo čemu da razgovaramo u budućnosti - nasmejavši se, rekao mi je Ćosić.

POMISLIO sam, ko bi rekao, da je ovaj nekadašnji partizanski komesar i posle rata visoki komunistički funkcioner, zadužen za ideološku propagandu, kasnije i dobitnih najuglednijih književnih nagrada, ovako prijatan, neuobražen, čak skroman sagovornik. A imao je odlučnosti i hrabrosti da se suprotstavi komunističkoj vrhušci, pa i samom Brozu, u vezi s kosovskim, pa i celim srpskim pitanjem.

Otkud u ovom omalenom čoveku, koji sedi tu naspram mene i mirno sluša i moje polemičke stavove, onako snažno uverenje da se ne pridruži brionskoj hajci svoje partije na Rankovića, i po njegovom ubeđenju zasnovanoj na lažima, a motivisanoj obračunom s takozvanim srpskim hegemonizmom? Zar nisam i ja tada, za razliku od njega i moga tasta (jedne od najvećih žrtava tog brionskog progona), poverovao da je reč o liberalizaciji jugoslovenskog društva! Mora da su i u Ćosiću živi geni junaka iz Vremena smrti.

VRATIO se, uto, i pridružio nam se Boško.

- Mi, Boško, o ratu, a ti zamalo da s porodicom stradaš u pravom nuklearnom talasu, koji zamalo nije zapljusnuo Kubu. Sve odlažeš da mi malo ispričaš kako je to izgledalo iz neposredne blizine.

- Bilo pa prošlo. Evo ti Krinke i Saleta, s njima popričaj kako Kuba izgleda danas. Oni su prošlog leta skoro mesec dana proveli na Kubi. Kuba je i dalje pravi magnet za slobodoumne ljude u Južnoj Americi. Krinka je čak u Havani intervjuisala i Markesa, pisca, kao i ti, velikog ugleda i značaja.

- Daleko sam ja, Boško, od Markesove svetske slave.

Bilo je još prilika da upoznam Dobričin karakter.

KADA se na udaru vojvođanskih vlasti našao pisac profesor Miroslav Egerić, Dobrica je u ime UKS i srpskog PEN-a napisao protestno pismo. Predrag Palavestra je kao predsednik PEN-a s naglašenim odobravanjem prihvatio Dobričinu odbranu našeg progonjenog kolege, a veoma se uzrujao kada sam ja ponudio svoj umesto Dobričinog teksta, pogotovo kada me je Dobrica zamolio da pročitam svoj predlog.

- Neću ni da slušam šta je Saša napisao!

- Polako, čemu ovakve reči! Daj mi pismo, Saša, da ga ja pročitam.

I šta je rekao posle čitanja veliki pisac? Proradila sujeta? Ne kod Dobrice!

- Nije trebalo da se uzdržavam, zbog Egerića, da im kažem ono što su mangupi zaslužili.

Svoje pismo je zgužvao i stavio u džep.

A ZNAO je Dobrica i da rečima seče kao mačem. I krajem šezdesetih na sednici CK Srbije, povodom stanja na Kosovu, i dvadeset godina kasnije kada je skupština književnika Srbije odlučila da prva ukine delegatski sistem. Zapravo, kada je Dobrica, kao glavni govornik, oštrije nego iko pre njega osudio brionski sistem vlasti, kako ga je nazvao. Ovog puta i pred piscima, među kojima je bila i Desanka Maksimović ali i pred bivšim partijskim drugovima, kao Oskarom Davičom. Sala Narodne biblioteke bila je ispunjena do poslednjeg mesta tog sunčanog jutra. U svom kratkom uvodnom izlaganju nazvao sam ga jutrom beogradskog proleća (prisećajući se onog praškog).

Pesnik Oskar Davičo među prvima se povodom Ćosićevog izlaganja javio za reč. Rekao je Davičo da je Dobrica Ćosić punih četvrt veka bio narodni poslanik i da je u Narodnoj skupštini govorio samo jednom. Zamolio je, prema Daviču, da se ne kvari župsko vino i ne meša sa vodom.

REKAO je Davičo, i mimo namere, da je Ćosić i ovog puta govorio o vinu. Ponovo o vinu. Kao i pre četvrt veka, kada je bio narodni poslanik. Kako bi drukčije jedan pisac govorio u narodnom domu? Ako se odlučio da govori samo jednom, onda je sigurno ispričao nešto što je imalo dublji smisao, sećajući se, kao što se i Davičo sada sećao, nečeg drugog i upućujući na nešto drugo.

Ne postoje dve priče o vinu. Postoji jedna. A u njoj jedan čovek pretvara vodu u vino. Ne da bi se oni pored njega napili, nego da tim čudom kaže istinu o sebi. In vino veritas.

A u epilogu svoje besede, koju je takođe prenela gotovo sva štampa, kada se upitao šta znači biti revolucionar danas i kada je odgovorio da za revolucionarno nadahnuće postoje danas bar isto tako jaki motivi kao što su postojali u vreme njegove mladosti, mogla se takođe naslutiti parabola. Misleći možda na istu priču o istom čoveku, kazao je Ćosić da ova nova revolucija mora biti bez kapi krvi. Kakva je to revolucija? Vreme je da se voda ponovo pretvori u vino.

PRIHVATLjIVO REŠENjE

DOBRICA Ćosić je i u Udruženju bio veoma aktivan. On je predložio da se održi sastanak srpskih i albanskih intelektualaca sa Kosova. Odlučio je da sam ne učestvuje jer je mislio da je prerano da izađe s predlogom šta bi moglo da bude pravično i možda za obe strane tada prihvatljivo rešenje.