Čovek planira, a Bog se smeje

"JA sam sve svoje planove rasturio i u jedan jedini skupio, a to je, ako bog da, da kupim kuću", piše Laza Lazarević svom prijatelju iz Zagreba, filologu Vatroslavu Jagiću. Međutim, proći će jedanaest godina pre nego što će se Laza skućiti.

Razne su okolnosti ometale uglednog lekara i pisca da se svije pod svojim krovom. Ratovi, selidbe po zahtevu službe, završetak studija u Nemačkoj. A takođe i odlaganje ženidbe. Nekako, dok je bio samac, i nije mu toliko bilo o glavu da ima svoju kuću. Stanovao je kod sestre Milke, udate za druželjubivog Milorada Popovića Šapčanina. U njihovom salonu se okupljao umetnički krem Beograda s kraja HIH veka. Šapčanin je prilično doprineo tome da Laza Lazarević izraste u velikog pisca. U okrilju uticaja prijateljski mu naklonjenog zeta, člana Srpske kraljevske akademije i upravnika Narodnog pozorišta, Laza je sticao neophodna znanja za književni rad, pride i društvene veze. Zahvaljujući preporukama zeta, postaće akademik.

Otac Laze Lazarevića je umro kad je ovaj imao devet godina, dve godine kasnije umire i stric koji se brinuo o porodici. On ostaje jedino muško, okružen majkom i trima sestrama. Majka je preuzela ulogu glave porodice. Bila je hajduk-žena. Kuražila ga je da se bori u društvu i da se probija. Izgubio je državnu stipendiju pošto je učestvovao u demonstracijama protiv vlade. Sav slomljen se žali majci, a ona mu kuražno odgovara: "U jato, golube!"

I bio je u jatu varoškom.

PREKO dana rad u bolnici, a posle druženje u kafanama i u beogradskim salonima odvajali su Lazu od ideje da se skući, tako da tek ženidbom dobija odlučnost da se potkrovi. Kupio je kuću od Sofije L. Ivanović. Ali ni tada neće stvar ići brzo. Trebaće mu sedam godina po ženidbi da porodicu useli u kuću.

Oni koji poznaju zbivanja u tadanjoj čaršiji, rekli bi da je toliko dugo prošlo od ženidbe do kućenja jer se "loše" oženio. To izgleda nemoguće kada se zna da je "uzeo" ćerku predsednika vlade! Ipak, i to je moguće, retko, ali je moguće. Nikola Hristić je smatran poštenim političarem, koji je imao čiste ruke, što je dobro za javne poslove, ali loše za miraze njegovih šest kćeri.

Porodica Hristić je namerila da Poleksiju uda za pristalog mladoženju, Lazu K. Lazarevića. Tada, 1881. on je lekar Opšte državne bolnice, diplomac Berlinskog univerziteta. Lazi se pisanje nije ubrajalo u vrline. Na večeru u očev dom pozvao je ga je Kosta Hristić, pobratim s berlinskih studija. "U razdraganosti od razgovora i priča, Laza je poljubio crnpurastu Poleksiju, dok mu je ona pridržavala lampu, osvetljavajući izlaz iz kuće. Hristići su onda radosno počeli galamiti i čestitati mu veridbu".

NIJE bilo mršavijeg i bolešljivijeg čoveka u to doba u Beogradu koji je više poslova natovario na svoja nejaka pleća, pisali su tako o njemu. Hteo je da zaradi što više da bi porodična kuća bila topao, udoban dom. Proširenje i unutrašnje izmene u rasporedu prostorija Laza K. Lazarević poverava preduzimaču Jankoviću. Gori od želje da se poslovi što pre završe. U pismu ženi pita: "Pišeš mi za našu građevinu, ali to je meni sve malo. Ja bih hteo da znam kako svaka cigla izleda. Je li zid obijen, oluci promenjeni, terasa betonirana, vrata na čekaonici probijena, jesu li tapetari promenili kanape na žaluzinama, jeste li engleski prohod opravili..."

Kuća ima 500 kvadratnih metara: suteren, visoko prizemlje, potkrovlje. Dvorište se pružalo od Hilandarske do današnje Ulice despota Stefana. Kroz kolsku kapiju je ulazio lični fijaker. U dvorištu je izgrađena štala za konje i garaža. Takođe, za debelu granu lipe vezana je ljuljaška.

Devetog avgusta 1887. u listu "Videlo" izlazi lekarski oglas "Dr L. K. Lazarević sedi u Hilandarskoj ul. br. 7 (blizu 'Dva bela goluba') - kod kuće prima kao i do sad svaki dan od 12 do 1 sat".

U KUĆI Lazarevićevih, glava porodice je radila danonoćno. Stan je opremljen pažljivo biranim nameštajem koji je stigao iz Beča. Rađaju se deca: sinovi Milorad, Kuzman, Vladan i kćer Anđelija. Iako je primenio sve poznate metode lečenja nije mogao da izleči Kuzmana, koji umire u prvoj godini života, i Vladana, koji umire kada je imao dve godine.

Ali u toplom, dugo čekanom domu nije bilo idile. Poleksija se pokazala kao kaćiperka, imala je naviku "da se otresa", i bila je različita po karakteru od sentimentalnog Laze. A on je radio preko svoje mere da bi izdržavao skupo domaćinstvo. Hteo je ženi i deci da ugodi. Pored kočijaša, imao je i troje "mlađih" u posluzi. Karijera mu je strelovito napredovala, kao i tuberkuloza. Postao je lični lekar kralja Milana, sanitetski potpukovnik. Bio je šef Unutrašnjeg odeljenja Prve varoške bolnice. Medicina mu priznaje da je njegovo odeljenje bilo klinika, koja je imala laboratoriju među modernijima u Evropi. Primenjivao je elektroterapiju, "elektrisanje galvanskim baterijama pod kautelima". Metoda je služila za lečenje išijasa. Išao je daleko ispred svog vremena. Iznajmio je kuću Hadži Nikolića, preko puta Varoške bolnice, i u njoj je otvorio prvu kliniku za stare. To je bila prva gerontološka ustanova u Evropi. Zapanjujuća je njegova aktivnost u medicini, kao da je bio hidra. U arhivi beogradske neuropsihijatrije nađeno je pedeset istorija bolesti koje je on lično vodio dok je bio upravitelj Doktorove kule, prve srpske psihijatrije.

PSIHIJATRIJA je okupirala Lazu. Tajne ljudske duše su ga privlačile kao nepoznata zemlja avanturistu. Neki magnet ga je vukao da zaviri u šupljine mozga, tamo gde nijedan Srbin pre njega nije bio. I književno ime je postigao tim pronicanjem u kosti duše. A Poleksija mu nije bila pratilac ni podrška na putovanjima po neistraženoj zemlji nauke i književnosti.

U književnosti je bio otac psihološke priče. Sve što je napisao smatra se remek-delom. Kao i u medicini, i u književnosti je išao ispred svog vremena. I za života je bio poznat i nagrađivan kao pisac. Devet pripovedaka doneće mu više slave nego osamdeset naučnih radova. Samo za priču "On zna sve" dobiće Akademijinu nagradu u iznosu od basnoslovnih sto pedeset dukata.

Koliko god mu je u poslu išlo sve čega se dohvatio, u braku nikakvu sreću ni ljubav nije našao. Bio je to brak pun trzavica, svađa, porodičnog darmara. Šuraci i pet svastika držali su stranu Poleksiji, a Lazine sestre su govorile po boljim beogradskim i šabačkim kućama da im je "brat umro pljujući krv, ležeći nepresvučen i uz neizručenu pljuvaonicu". Eto, tako je san o toplom domu izvrnut na postavu. Čovek planira, a Bog se smeje.

Laza K. Lazarević je umro prerano, u četrdesetoj godini, izmučen bolešću za koju nije našao leka. Umro je 10. januara 1891. po novom kalendaru. Oči mu je sklopio varoški mrtvozornik Ljubomir Hristić. Ostavio je o tome belešku: "Zaustavile su se kazaljke u osam i tri četvrt uveče 29. dana u mesecu decembru..."

Poleksija je živela sedamdeset dve godine. Oboje ih je nadživela lipa koja je zasađena u krečani kada je udaran temelj njihove kuće.

SUTRA: BETA I RISTO VUKANOVIĆ