Политика

"ГОРЕЛО ЈЕ КОСОВО ПОЉЕ, А МЕНИ ЈЕ ГОРЕЛА ДУША": Потресна исповест Драгане која је током погрома била сама у стану са три малолетне ћерке

Дејана Калинић

17. 03. 2024. у 09:23

ЗА Драгану Станојевић која је 17. марта 2004. године са три ћерке од две, осам и 12 година била у Косову Пољу, сећања на тај датум никада неће избледети, а дим од паљевина и страх, како тврди, осећа и дан данас.

ГОРЕЛО ЈЕ КОСОВО ПОЉЕ, А МЕНИ ЈЕ ГОРЕЛА ДУША: Потресна исповест Драгане која је током погрома била сама у стану са три малолетне ћерке

Станојевић тврди да би волела да заборави датум и дан погрома, јер је за њега вежу јако болна сећања, али свесна је, каже, да се заборавити не сме.

- Горело је Косово Поље, гореле су куће наших комшија, а мени је горела душа. Горела ми је душа због осећаја безпомоћности, због спознаје да, нажалост, права и правде нема - истиче Станојевић за Косово онлајн.

Она је тог дана била сама у стану са три ћерке.

- Дим од паљевина и гарежи још увек осећам, и сваког 17. марта и сваког дана. 20 година је прошло од тог дана, а сећања су, на моју жалост, још увек подједнако жива. Тих дана, када обележавамо тај датум, често чујем речи 'погром' и 'прогон', а мени су у глави речи мојих кћерки 'мама, гори наша школа, где ћемо сада у школу?' и 'тата, где си сада да нас видиш, нас ће овде да убију'. Наиме, моје девојчице су три месеца пре тог догађаја изгубиле оца, а ја супруга. Отац је ипак неко ко је заштитиник и неко на кога оне можда више рачунају, него на мајку као заштитника - прича Станојевић.

Све очи су тог дана биле упрте, како прича Станојевић, у међународне представнике који су на Космету били задужени за очување безбедности, међутим, од њих је дошло, како истиче, и највеће разочарење.

- Трачак наде је био долазак једног оклопног возила Кфора, али то је било уједно и највеће разочарање, јер су од нас тражили да за пет минута изађемо из својих станова и да нас отпрате до Угљара, а где после, то нам нису рекли. Нисмо изашли, провели смо једну бесану ноћ, ноћ у којој су се чули пуцњи, падање крова и урлици одушевљења наших комшија Албанаца када би која кућа пала, срушила се и изгореле. Ја сам покривала деци главу да то не чују, плакале су две старије, а најмлађа је плакала због њих. То никада нећу заборавити - истиче Станојевић.

Сутрадан је одлучено да жене и деца напусте зграду.

- Ми смо недељу дана били код мојих родитеља и поново се вратили у Косово Поље и тамо били до 2007. године када смо, нажалост, морали да напустимо Косово Поље, јер смо били подстанари, а газда је продао стан. То је био још један трауматичан дан за мене и за моју децу, јер смо морали да одемо из места, где сам ја била најсрећнија и провела најлепши део своје младости, а оне место где су рођене - прича Станојевић.

Тврди да би волела да се такви дани нигде, никоме и никада не понове.

- Често чујем од својих колега када кажу био је то сасвим обичан дан, за нас Србе са Косова и Метохије више нема обичног дана, од 1999. године, а можда и пре тога. Тако се ја сећам тог 17. марта и волела бих да се то нигде, никада и никоме не понови - истиче она.

Иако сада живе у Грачаници, Драганина најстарија кћерка је постала професор у школи за којом је некада плакала док је горела, а то им, истиче Станојевић, даје наду за останком и опстанком.

(Косово онлине)

БОНУС ВИДЕО: ЕКСКЛУЗИВНО: Погледајте трејлер за филм "Жетва"