ФЕЉТОН - РУС ОСВЕТЉАВА ИСТОРИЈУ СТАРИХ СРПСКИХ ВЛАДАРА: Степан Куљбакин је проучаво структуру језика Мирослављевог и Вукановог јеванђеља

ГЕОРГИЈЕ Александрович Острогорски (1902-1976) византолог, професор историје на Филозофском факултету једно је од највећих имена српске и светске византологије.

Александар Островски је постао академик 1946. године, Фото Архив САНУ

Аутор је „Историје Византије”, која је изашла на немачком језику и имала неколико српских издања. Написао је бројне радове који осветљавају историју Србије, српских владара у време Византије, манастира на Светој Гори. Дела су му преведена на више светских језика и сматра се једним од највећих византолога у свету. Главни амфитеатар на Филозофском факултету у Београду и данас носи име овог великог научника.

Његова књига „Аутократор и самодржац” у издању Српске краљевске академије, једно је од најбољих дела за историју владалачке литературе Византије и Јужних Словена.

Острогорски је оснивач  Византолошког института САНУ 1948. године, када је одржан први послератни међународни конгрес византолошких студија. Како наводе у Византолошком институту, рад ове установе почива на тимском ангажовању сарадника и колега из сродних научних дисциплина на различитим пројектима. Институт је дао значајан допринос развоју светске византологије, а посебно византијско-српских односа, традиције и идентитета.

Значајан део активности односи се на књижевност и уметност у време Византије. У континуитету ради од оснивања до данас и представља јединствену научну установу на простору бивше Југославије. Београд је био домаћин три међународна конгреса византолога: 1927, 1961. и 2016.  

ИНСТИТУТ има богату сарадњу са више сродних научних установа из више земаља, Бугарске, Мађарске, Француске, Грчке, Румуније, Русије, Аустрије. Излагања са скупова објављују се у Зборнику радова Византолошког института - ЗРВИ, једном од најцитиранијих извора у свету у овој области, чиме се сврстава у један од водећих светских часописа. При институту функционише и Српски комитет за византологију, на чијем је челу академик Љубомир Максимовић.

Острогорски је Институтом руководио све до смрти 1976. године. Био је члан десетак академија наука широм света. „Историју Византије“, своје централно дело, написао је између 1932. и 1936, више пута је допуњавао, али је централни концепт остао исти. То је синтеза хиљадугодишње историје Византије. За Србију су посебно важни делови о средњовековној српској држави, законодавству цара Душана Силног, Хиландару и последицама распада Византије. Библиотека Византолошког института једна је од највећих у Европи, а професор Острогорски је заслужан што је српска византологија добила место у свету које јој припада.

СТЕПАН Михаилович Куљбакин (1873–1941) филолог и слависта, члан САНУ, један је од највећих српских аутора  старословенског и српског језика. Рођен је у Грузији у Тифлису (данас Тбилиси), где је завршио гимназију. Док је био професор на Универзитету у Харкову, предавао је старословенски и српски језик и изучавао славистику. Избегао је у Краљевину СХС, где најпре предаје славистику у Скопљу, а од 1924. године и на Универзитету у Београду. Значајнија дела су „Белешке о правопису и језику“, „Вуканова јеванђеља“, „Српски језик, кратка фонетика и морфологија“, „Хрестоматија српског језика“, „Кратка српска граматика за Русе“. Истраживао је језичку структуру Мирослављевог и Вукановог јеванђеља. Члан Српске краљевске академије наука постао је 1927. године, а у приступној беседи говорио је о речнику старословенског језика.

Још као студент Универзитета у Одеси боравио је у Београду 1902. и 1903. године у оквиру једног путовања по славистичким центрима. Докторирао је на Универзитету у Петрограду на теми рукописа „Охридских апосотола Ћирила и Методија” и постао редовни професор Универзитета у Харкову. Аутор је радова из бугарског, пољског и чешког језика и упоредне граматике словенских језика.

Докторирао је у Петрограду 1908. године, пре доласка унашу земљу био је професор у Харкову и Одеси. Иначе највећи број професора који су оставили неизбрисив траг у српској науции просвети, стигао је из Одесе, Харкова, Херсона, делова царске Русије који су после Октобарске револуције припали Совјетској народној републици Украјини, која је, пре тога, кратко време била протекторат Немачке.

НА КУЋИ  у Милешевској улици на Врачару стоји избледела спомен-плоча на којој пише да је ту од 1924. до 1941. године живео др Степан Куљбакин, редовни професор Београдског универзитета, на Катедри за словенску филологију и општу лингвистику.

„Политика“ у броју од 11. фебруара 1927. године пише да је „Степан Куљбакин, највећи познавалац старословенског језика” постао члан Српске краљевске академије наука. Посебно се истиче његово истраживање језика Вукановог и Мирослављевог јеванђеља, као и акцената словенских језика, посебно украјинског и малоруског. Проучавао је чешки и пољски језик. Куљбакин је своју пријемну беседу одржао под насловом „О старословенском језику с лексичке стране”. Он је у тој беседи указао на то да огромну већину старословенских речи Ћирила и Методија, представљају речи које су заједничка својина свих словенских народа, и да су још у деветом и десетом веку биле познате свим Словенима. То нам објашњава зашто је књижевни језик Ћирила и Методија једнако добро примљен и код Чеха, Мораваца и код јужних и источних Словена. У закључку беседе, Куљбакин наводи да је српскохрватски језик по речнику, заједно са словеначким, као једна језичка целина, у најближој вези са старословенским језиком Ћирила и Методија.

ВЛАДИМИР Димитријевич Ласкарев (1868-1954) геолог и минеролог, професор Београдског универзитета и члан САНУ пре доласка у Београд био је професор на универзитетима у Петрограду и Одеси и Харкову. Рат га је затекао на месту професора геологије и палеонтологије на Универзитету у Одеси и Харкову. У Београд је дошао 1920. године и до краја живота предавао је исту групу предмета. Посебно је значајан његов рад на изради Детаљне геолошке карте Београда са окружењем и обрада и систематизација терцијерне фосилне сисарске фауне Србије и Југославије. За дописног члана Академије изабран је 1932, а за редовног 1947. године. Био је управник Геолошког института САНУ. Са професором Ђорђем Злоковићем 1920. године је обишао високе лесне одсеке на Дунаву код Земуна и сачинио стручну анализу „О лесу у београдској околини”. Касније је више пута све до педесетих година прошлог века, истраживао иста подручја са колегама и студентима геологије.

Колико је дело професора Ласкарева значајно може се видети у књизи коју је поводом 150 година од његовог рођења издало Одељење за математику, физику и геолошке науке САНУ 2019. године, под уредништвом академика Видојка Јовића, Милана Судара и др Мери Ганић.

Тим поводом био је организован и научни скуп у Српској академији наука. У књизи се наводи да је професор Ласкаров заслужан за детаљне геолошке карте околине Београда, да се бавио биографијом неогених бескичмењака Србије и Македоније, тектоником Букуље, Црног Врха, Фрушке горе, Пожешке горе. Увео је у геолошки речних неке термине који су данас предмет нових истраживања. По њему су наши палеонтолози назвали неке фосилне родове и врсте. У светску геолошку науку ушао је оригиналном идејом о великом унутрашњем неогеном мору јужне Европе које је обухватало појас од Швајцарске до Каспијског језера, којем је дао назив Паратетис. Сарађивао је са водећим геолошким институтима у Европи. За нас је посебно важна његова геолошка истраживања околине Београда, сублимирана у раду „Из геолошких екскурзија у околини Београда”. Сарађивао је са нашим великим научником, једно време ректором Универзитета у Београду, Јованом Цвијићем. Сахрањен је на руском делу Новог гробља у Београду.

ЧЛАН СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ

ПОРОДИЦА Георгија Острогорског је из Петрограда избегла у Финску. Неколико година провео је на Хајделбергу где је докторирао, а у Бриселу је био шеф културно-историјског одељења Источно-европског института. У Београд долази после Другог конгреса византолога, где је примећен као веома млад и даровит истраживач и позван да пређе у нашу земљу. Радио је као професор на Филозофском факултету од 1933. За дописног члана САНУ изабран је 1946, а за редовног 1948. године.

 СУТРА:РУСИ ОТКРИВАЈУ СРПСКО ПРАВО ИЗ ДОБА НЕМАЊИЋА

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - КУЛТ СЕЋАЊА НА ЦАРСКЕ РУСЕ И ЦРВЕНОАРМЕЈЦЕ: Харковски девојачки институт је у Нови Бечеј дошао са 114 ученица и 30 професора

08. 03. 2024. у 18:00

Фељтон

0 6

ФЕЉТОН - ТРАДИЦИЈА РУСКИХ КАДЕТА НАСТАЉЕНА У БЕЛОЈ ЦРКВИ: Женски институт је радио под покровитељством краљице Марије Карађорђевић

07. 03. 2024. у 18:00

Фељтон

0 14

ФЕЉТОН - БЕЛА ЦРКВА ПОСТАЈЕ ПРАВИ РУСКИ ГРАДИЋ: У Панчеву, у Руској болници, 10. маја 1931. рођена позната српска сликарка Оља Ивањицки

06. 03. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације