НАЈСКРИВЕНИЈЕ СРПСКО ПЛЕМЕ: Знате ли ко су Мијаци и где живе?

НАЈСКРИВЕНИЈЕ су српско племе. Сточари, веома вешти и вредни грађевинари, дуборесци и фрескописци. Задржали су јединствене обичаје и дијалекат који потиче још из доба Немањића. Од њих сам "слушао о Косовском завету и њиховом историјском сећању". Међу њима је и даље "живо сећање на 'цара' Лазара и још се певају песме у којима се слави ово доба српске историје".

Фото: Архива/М. Стојковић

 Причају да је њихов војвода Дамјан 1389. са својом војском пошао у Бој на Косово са јужне стране и иза леђа Турака се прикључио саставу српске војске под командом кнеза Лазара. Међу њима постоји и живо сећање о зидању српског манастира Хиландара на Светој Гори, јер су га и њихови вешти мајстори градили...

Све ово о Мијацима пише Јован Цвијић у својој чувеној антропогеографској студији "Балканско полуострво и јужнословенске земље" наводећи и да они живе у области Мале реке, леве Радикине притоке у селима: Галичник, Лазаропоље, Тресоноче, Селце, Росока, Сушица, Гаре и Осој, а има их још и око манастира Свети Јован Бигорски.

- Ово су све неприступачна и скривена села, а тек 1914. Срби су подигли пут поред реке Радике. Мијаци су врло интелигентни, ведри, бистри, присебни. Умеју да господаре собом - закључује Јован Цвијић.

Фото: Архива/М. Стојковић

О Мијацима на северозападу Северне Македоније, који су се готово до краја Другог светског рата изјашњавали као Срби, данас се у нашој земљи врло мало зна. А, изнедрили су много знаменитих Срба, међу њима: главар Ђурчин Кокале, национални радник и добротвор Голуб Јанић, четнички војвода Доксим Михаиловић, иконописац Димитар Крстевић, један од најзначајнијих градитеља цркава на Балкану Андреја Дамјановић, просветни и национални радник Деспот Баџовић, архитекта и градоначелник Скопља Јосиф Михаиловић, етнограф, филолог, драмски писац и публициста Тома Смиљанић Брадина...

- Не зна се тачно како су Мијаци добили име - каже за "Новости" Милош Стојковић, мастер историчар из Ниша. - Према једном предању, тако се зову јер су увек били чисти, умијени. Друго предање, које би могло бити најтачније, каже да се овако зову јер личну заменицу "ми" изговарају "мије". Према трећем тумачењу, назив им долази од "ми јаки", односно "ми смо јаки".

Од времена досељавања Словена на Балканско полуострво, како каже наш саговорник, назире се да су Мијаци били ратничко племе и да су се бавили сточарством. Изгледа да се још нису били утврдили са својим сталним насељем, јер постоје трагови да су становали на планини Јабланици, на Голом Брду, па чак у Буљчици и код Елбасана.

Фото: Википедија

- После доласка Турака, Мијаци су по свему судећи дуго остали самостални, скривени у шумама и планинама - додаје Стојковић. - Постоји предање да су се побунили против Турака и развили свој косовски барјак. Када је турска војска пошла на њих, увидела је да их је тешко покорити, јер је непроходан крај. Онда је и сам султан дошао до места Царевац, где је чесма Царев студенец, па кад је видео огромне шуме, позвао је мијачке прваке на веру и дао им слободу, али да не нападају османлијску војску. Ради осигурања наредио је да их опколе са свих страна турским насељеницима или потурчењацима. Због тога је Коџаџик код Дебра насељен колонистима из Мале Азије. Друго предање каже да су Мијаци, вративши се из Косовског боја, завили свој барјак и сакрили га код села Сушице, па су га развијали кад им је било потребно.

Крајем 18. века, објашњава наш саговорник, са јачањем вароши Дебра, где су се настанили многи Арнаути бегови и спахије, одметници султанови или његови штићеници, Мијаци су приморани да се поново повлаче на исток.

Фото: Приватна архива

- Тада је настало расељавање читавих мијачких села, али се целина ипак одржала. Због турског зулума многи су били принуђени да се раселе, неки да се потурче. Сматра се да је већину оних који су прешли у ислам потурчио Синан-паша из Призрена, можда исти онај који је потурчио Призренску Гору - наглашава Стојковић.

Од средине 19. века наступа боље време за Мијаке, каже наш саговорник и додаје:

- У селима где су били у већини хришћани, Мијаци су повратили своје потурчењаке у стару веру. Такође, покушавају да надокнаде оно што су у људству раније изгубили, тако што су многе своје овчаре и слуге из околних крајева задржали и оженили их. Крајем века, услед пропасти сточарства, почињу појединачне селидбе Мијака, који су као печалбари одлазили да зарађују, да би касније почели да одводе и своје породице тамо где су зарађивали. Има их у Тетову, Скопљу, Кичеву, Гостивару, Велесу, Прилепу, Битољу, Куманову, Гњилану, Јагодини, Београду, Солуну, Серу, Водену, Софији, Старој Загори, Лом Паланци, Видину, Варни, Букурешту, Турну Северину, Молдавији, па чак и у Украјини. Они се чак и у новој средини дуго одупиру и не асимилирају се лако.

Фото: Википедија

Од турског ропства Мијаке је ослободила српска војска на Аранђеловдан 1912. Дочекана је војска по селима са великим одушевљењем, а многи Мијаци су се одмах придружили војсци и помагали да се заврши ослобођење Старе Србије од Турака. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације