НЕЋЕ МОЋИ: Прича о две седнице

У истом дану, у два града одржане су две повезане, а опет сасвим супротстављене седнице, две седнице које много тога спаја, а још више раздв

Фото З. Јовановић

БИЛА су то најбоља времена, била су то најгора времена, било је то време мудрости, било је то време лудости, била је то епоха вере, била је то епоха неверице, било је то доба Светлости, било је то доба Таме, било је то пролеће пуно наде, била је то зима пуна очаја, имали смо све пред собом, пред нама није било ничега, сви смо ишли директно у Рај, сви смо ишли директно на другу страну - прва је реченица најпродаванијег романа у историји, "Приче о два града" Чарлса Дикенса.

Дешавања од прошлог четвртка су ме некако подсетила на њу, да најбоље описује оно што се тог дана, скоро истовремено, дешавало у Стразбуру и у Њујорку. Тог дана имали смо, с једне стране, хитну седницу Савета безбедности УН сазвану на захтев Србије због ситуације на Косову и Метохији и, са друге стране, седницу Европског парламента на којој је усвајана резолуција о Србији сачињена на захтев прозападне опозиције. С једне стране борбу за спас косовских Срба из страшног стања у којем се налазе и с друге борбу за потпуно одрицање од њих и Косова и Метохије. ШТА је било у Њујорку?

Седница је сазвана уз тешку муку, насупрот државама спонзорима косовске сецесије којима је изношење српског разапињања пред светску јавност у највишем телу светске организације толико сметало да су, када су схватили да је одржавање седнице неизбежно, учинили све у својој моћи да она буде затворена и да српски вапај за правдом буде ограничен на простор између четири зида здања на Ист Риверу. Она је била можда мали, али свакако значајан корак у враћању питања Косова и Метохије у УН, право место за решавање проблема, за разлику од Брисела где је пресељено 2010. Рекло би се, време наде, у тренутку када су сва друга средства у дипломатској сфери потрошена, иако је ситуација очајна. СА ДРУГЕ стране имамо и море резолуција Европског парламента од којих је ова последња још једна кап. За организовање ове резолуције није било потребно много борбе и напора, она није била неизвесна, нити је било ко покушао да је склони од очију јавности. То је већ довољно речито само за себе - нико од оних који се залажу за независност "Косова" није се противио овоме, напротив то је сасвим у њиховој режији. Ево једног малог аргумента из уста саме опозиције - годинама причају о свом разочарању у Европску унију јер не мари за демократију у Србији јер им је стало само до тога да им Вучић испоручи признање независног "Косова". Је л' тако? Тако је.

И ми сада треба да помислимо да је Брисел доживео "прелом мозга" и одједном почео да мари за демократију у Србији упркос свему другом? Поента ове "европске" резолуције није брига за добробит грађана Србије него опет подјармљивање њихове земље и, наравно, Косово и Метохија. То почиње већ у тачки 4 овог документа где се тражи "међународна истрага избора". Да ли би им такав захтев пао на памет када су у питању, на пример, спорни избори у САД, и зашто не би. А имали смо и у прошлости захтеве за истрагама на нашој територији, на шта су већ многи подсетили, па нам је јасно шта то значи. Суштинска разлика са захтевом из 1914. је што тада нико из Београда није подржавао, а камоли тражио такву истрагу. УОЧЉИВО је и то што поред разних замерки на изборни процес које су европски парламентарци имали нема оне о спречавању Срба да гласају на Косову и Метохији. То никоме од спонзора (мислим и на домаће и на стране) ове резолуције није пало на памет, нису у томе видели никакав проблем, а да оспоравање избора са излазношћу од три посто и не помињемо. Боли прозападну опозицију то што су Срби из Републике Српске долазили да гласају, али их не боли што су и Срби са Косова и Метохије били приморани на то. Њихова подршка захтеву ЕП за "ревизију средстава" која је ЕУ определила за Србију је тек посебна прича. Највећи бисер ове резолуције је, ипак, позивање ЕУ у тачки 28 да буде "посредник у унутрашњем дијалогу власти и опозиције у Србији како би се превазишла политичка поларизација".

Прво, предложити (али и прижељкивати) тако нешто после искуства са њиховим посредовањем у вези са Косовом и Метохијом је посебна срамота. Друго, они из Брисела треба да нам уређују "унутрашњи дијалог"? И треће, како то тачно мисле да ураде? Као, на пример, у Немачкој где естаблишмент лупа главу покушавајући да смисли начин да забрани другу најјачу странку у земљи? КРЕМ на торти дешавања у Стразбуру (и Бриселу) ипак је био панел под називом "Србија на раскрсници" организован на маргини седнице Европског парламента, на којем су учествовали представници прозападне опозиције Мариника Тепић, Павле Грбовић, Радомир Лазовић и Небојша Зеленовић. Ту је, поред открића да евентуално замрзавање фондова за Србију није усмерено против грађана Србије (ваљда ће то погодити грађане Холандије, или Чешке) домаћица наших опозиционара, Виола фон Крамон, одбила да се говори о дијалогу Београда и Приштине, јер су тема скупа "унутрашња" (домаћа) питања Србије, а питање "Косова" то није. Горенаведени опозиционари су то прећутали. За то време, Марија Захарова позива патриотске снаге у Србији да се уједине. Заиста је "Србија на раскрсници", може да се иде директно у рај, а и директно на другу страну

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације