ДВАДЕСЕТ и четири године су прошле као двадесет и четири дана. И како који дан одмиче све је теже и теже. Више немамо снаге ни да причамо, али морамо да причамо да се не заборави, сваке године ћемо да их посећујемо, да их обилазимо да покажемо да нису сами и да ћемо бити уз њих све док нас држи снага.
Pitam se zaŝto država na dan obležavanja , kad su se desili ti stravični zloćini , javno ne pozove ambasade tih nato država , pa bi se njihovim dolaskom ili odsustvom jasno videlo koliko nas vole.
Коментари (1)