ПРЕВРТЉИВОСТ И ЛАЖИ ХРВАТСКИХ ПРВАКА: Међу виђеним Хрватима, у које Илија Гарашанин није имао пуно поверења био је и Људевит Гај

ЈЕДАН од разлога што је у хрватској историографији, генерално узето, али и српској и југословенској после Другог светског рата, на Гарашанина и његово Начертаније бачено толико дрвља и камења, и што се још увек баца, лежи и у околности да Гарашанин није узео у обзир поглавље у Заховом плану посвећено односима Србије и Хрватске - "Отношеније Србије према Хрватској". Он га је у свом спису, како се каже, "једноставно изоставио" и "место тога, тежиште својих предлога пренео само на рад у Босни и Херцеговини, Црној Гори и северној Албанији".

Фотографије: Архив Србије, Архив Војводине, Архив Београда, Архив Сану, Printscreen /РТС, Андре-Адолфе-Еугени Дисдери ( Кнез Михаило Обреновић), Народни музеј Србије, Музеј Аранђеловац

Василије Крестић, у вези с тим, пише: - Ако се пажљиво прочита, "Отношеније Србије према Хрватској", које је Гарашанин изоставио из Заховог "Плана", онда ће бити јасно да је Зах, супротно Гарашанину, имао једну, готово идеализовану, у сваком случају веома похвалну представу о Илирцима и њиховом предводнику Људевиту Гају. Мислимо да се није тешко сагласити са оценом да би се Гарашанин показао потпуно наивним да је, којим случајем, прихватио тврдњу добронамерног Заха о Гају када је написао: "Не илирско краљевство него управо србско царство у фамилији Карађорђевића намерава он, и на то је цело његово тражење управљено". Кад је такве небулозе трезвени и реални Гарашанин изоставио из Начертанија, њему се не би смело приписивати да је био противник југословенске политике а заступник великосрпских схватања."

Фотографије: Архив Србије, Архив Војводине, Архив Београда, Архив Сану, Printscreen /РТС, Андре-Адолфе-Еугени Дисдери ( Кнез Михаило Обреновић), Народни музеј Србије, Музеј Аранђеловац

Тако, уистину, стоји са питањем зашто је Гарашанин из Начертанија изоставио одељак о Хрватској. Међутим, речено не демантује једну другу чињеницу - да Гарашанин, и то због Аустрије, није био скоро нимало спреман да поклони пуну веру Хрватима, пре свега онима који су у Хрватској у његово време водили прву па и главну реч у политици, и с којима је он настојао да оствари споразум у циљу сједињења "југословенских племена" у "једну савезну државу" са два центра - у Београду и Загребу.

Фотографије: Архив Србије, Архив Војводине, Архив Београда, Архив Сану, Printscreen /РТС, Андре-Адолфе-Еугени Дисдери ( Кнез Михаило Обреновић), Народни музеј Србије, Музеј Аранђеловац

Међу виђеним Хрватима, у које Гарашанин није имао пуно поверења, налазили су се не само Људевит Гај, него и један Штросмајер и бан Јелачић. За Људевита Гаја, за кога је доказано да је примао новац и од Беча и од Београда (од самог Гарашанина, у два маха), Гарашанин ће рећи - да "лаже много" (у писму војводи Книћанину од 4. новембра 1852). О бану Јелачићу, како каже Драгољуб М. Павловић ("Србија и српски покрет у јужној Угарској 1848. и 1849") Гарашанин је "оштро судио". У писму војводи Книћанину (од 21. маја 1849) Гарашанин је о Јелачићу рекао и ово: "... Он мисли кад уме лепа слова говорити и некаква писма написати да је све испунио што је дужан, но данас се људи смеју шареним стварима и оћеду дела. За Бога! Та што се људи не окану лагати? Та боље нека кажу шта мисле и шта оћеду него што шепртљају кад ји свет сав познаје гди лажу..." У писму Стојану Симићу, од 27. августа 1848, Гарашанин се неће устручавати да бана Јелачића чак и директно назове лажовом: "Он просто лаже и сасвим у духу дворском ради. Многи сумњају овако о њему, но ја не само што сумњам, но чисто видим све његове... лагарије".

ТУРЦИ САМИ НЕ ДАЈУ НИШТА - ДОК ИМ НЕ ОТМЕШ

УПРКОС СВЕМУ, кад је избила револуција, 1848. године, Гарашанин се није двоумио да покуша, да, и са Гајем и са Јелачићем, нађе заједнички језик, у циљу заједничке акције Срба и Хрвата према Бечу и Будимпешти. Он је у Загреб упутио Матију Бана ради преговора са њима. На основу разговора Бана са Гајем и Јелачићем, хрватски историчар Фердо Шишић је закључио "да је управо политика српског министра Илије Гарашанина била онај крупни фактор, који је 1848. сложио Хрвате и Србе у заједнички фронт против Маџара и који је војвођанске Србе одвео с пута компромиса с Маџарима, а којим су они већ кренули средином марта. Иако је бан Јелачић, као царски генерал, у овом рату (1848-1849) био веран војник Хабзбуршке династије и огорчени противник Маџара, у којима је гледао разараче Аустријског царства, ипак ваља признати да је Јелачић тек под снажним утицајем поруке Илије Гарашанина стекао ону потребну смелост да у опонирању против маџарских аспирација пође до крајњих граница".

Фотографије: Архив Србије, Архив Војводине, Архив Београда, Архив Сану, Printscreen /РТС, Андре-Адолфе-Еугени Дисдери ( Кнез Михаило Обреновић), Народни музеј Србије, Музеј Аранђеловац

Осим тога, Фердо Шишић је сматрао да је и Јелачићев проглас "народу хрватскоме и српскоме у Троједној краљевини" од 26. априла 1848. године у којем се заложио за братство без разлике на вероисповест, настао под утицајем политичких ставова Илије Гарашанина.

Фотографије: Архив Србије, Архив Војводине, Архив Београда, Архив Сану, Printscreen /РТС, Андре-Адолфе-Еугени Дисдери ( Кнез Михаило Обреновић), Народни музеј Србије, Музеј Аранђеловац

...Кад је хук револуције прошао и кад су ране на свим странама већ добрим делом биле зарасле, Гарашанин се, у августу 1866. године, а у споразуму са кнезом Михаилом, обратио бискупу Јосипу Јурају Штросмајеру с предлогом - да се заједничким снагама "оснује једна југословенска држава независна и од Аустрије и од Турске". У години потом, 1867, дакле, он је у сарадњи са Антонијом Орешковићем саставио Програм југословенске политике, који је у ослободилачку акцију укључивао и Хрвате из редова Народне странке бискупа Штросмајера. Циљ овог Програма је био "ослобођење Христијана под јармом турским стењајући, за створити поље ради саједињења свију југословенских племена у једну савезну државу".

У ПРОГРАМУ ЈЕ ЈАСНО истакнуто, да "Београд и Загреб стоје на челу цјеломе покрету", да су "то управо два стожера на којима ће се југословенска ствар сва окретати" и да "између Београда и Загреба мора бити вјечито споразумљење".

Посебно, у Програму је наглашено да "народност хрватска и српска једно је, југословенска (славинска), вјера нема се ни најмање у народне ствари мјешати; држави је једини основ народност; вјера нас на троје дјели и раставља, зато нам и не може никада принципом за уједињење у једну државу бити, него народност пошто смо једне; у држави све су цркве једнаке..."

Од значаја је и онај пасус из Програма, у којем се каже, да "ослобођење пак свега Југословенства мора бити дјело свију подједнако племена југословенски. За то свако племе ту мора принети своје жертве и у крви и у новцу" - што ће и бити случај са Србима, али само са њима, кад је поведена одлучна битка за Југославију, 1914. године...
Гарашанинов програм из 1867. године, састављен у сарадњи са Антониом Орешковићем, у много чему се разликује од програма који је он сачинио 1848. године уз помоћ Константина Николајевића, дипломатског агента Србије у Цариграду. Према овом програму из 1848. године, решење српског и, наглашавамо, јужнословенског питања имало се постићи у две етапе: прво је требало решити српско и јужнословенско питање у Турској, па после тога приступити решењу јужнословенског питања у целини. Како су се Гарашанин и Николајевић изразили, при свему томе Срби су требало највише да се уздају "у се и у своје кљусе". По речима самог Гарашанина, Срби би требало да буду "начисто с тим, да Турци не дају сами ништа док им се не отме". А затим, да "дух народа српског и опомена његовог историческога права, некад сушчествовања, не може сносити и не приличи му чекати милости, који ће му други из свог великодушја делити. Србски народ мора себи улогу одредити по којој ће се управљати при променама које буду наступиле у Аустрији и Турској, да не би морао ћутати и очекивати милост од другога..."

ПРВА ЕТАПА КА УЈЕДИЊЕЊУ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

У СИТУАЦИЈИ У КОЈОЈ се Србија нашла 1848. године кад јој је запретила опасност да буде приграбљена од Аустрије и Гарашанин је закључио да је, кад већ другог излаза нема, по Србију боље да се нађе у крилу Турске, у чији је неминовни распад иначе чврсто веровао, него да буде присаједињена Бечу. По његовом упутству, Константин Николајевић је саставио опширан план о стварању "српског вицекраљевства" у границама Турског царства, и доставио га самом султану у Цариграду. Прва тачка тог плана гласила је: "Рестаурација српског вицекраљевства у оним границама, које је оно имало у половини 14. века, при крају Душанове владе, кад су га први пут Османлије почеле раскомадавати,тј. разумевајући у њему следујуће провинције данашње европејске Турске: Србију, Босну, Херцеговину, Албанију (Јужну и Стару Србију), Румелију (до реке Марице у дужини од њеног ушћа до Једрена, а од Једрена сувом границом до Бургаса на Црном мору) и Бугарску".

Фотографије: Архив Србије, Архив Војводине, Архив Београда, Архив Сану, Printscreen /РТС, Андре-Адолфе-Еугени Дисдери ( Кнез Михаило Обреновић), Народни музеј Србије, Музеј Аранђеловац

Полазећи од овог, следио би једини могући закључак, да је Гарашанин уистину био "духовни отац" Југославије...

Бавећи се питањем стварања Југославије, Васа Чубриловић је закључио, међутим, да је Гарашанин само један (можда родоначелник) од виђенијих српских политичара и државника који су, хтели не хтели, морали да дају српском питању југословенски карактер, тражећи неку основу, на којој би се изградила српско-хрватска заједница.

У СТВАРИ, КРОЗ ГАРАШАНИНА је проговорило уверење Срба, био би даљи ток мисли Васе Чубриловића, да се само једна велика и јака држава може одржати на Балкану, поред осталог и због околности да су се Срби почев од турске најезде тако измешали са Хрватима, да је немогућно решавати српско питање без засецања у хрватско. Тога је, посебно, био свестан Никола Пашић. И он ће, због тога, у својим размшиљањима и плановима увек поклањати велику пажњу Хрватима, односно питању стварања платформе за сарадњу између Срба и Хрвата. Основно за Пашића било је при том то (али не само за Пашића), да Србија буде центар заједничке српско-хрватске државе, и да и Хрвати дају одговарајући допринос стварању те државе - баш како је то пре њега истицао и Константин Николајевић... У писму Илији Гарашанину, 1848, Николајевић је тражио да Јужни Словени у Хабзбуршком царству "узму себи као главни задатак да аустријску монархију сасвим растроје а са развалинама тако расположити, потруде се, како ће само немачке провинције Германској конфедерацији или куд им драго припасти што се, међутим, само делимично десило, тако да је највећи терет стварања југословенске државе, кад су услови за то били сазрели, у Првом светском рату, пао на Србију и српски народ у целини...

Фотографије: Архив Србије, Архив Војводине, Архив Београда, Архив Сану, Printscreen /РТС, Андре-Адолфе-Еугени Дисдери ( Кнез Михаило Обреновић), Народни музеј Србије, Музеј Аранђеловац

Једна би исправка, ипак, била потребна, кад је реч о констатацији Васе Чубриловића, да је сваки озбиљнији политички човек у Србији, хтео не хтео, морао српском питању давати југословенски карактер. Било је, наиме, виђених политичких људи у Србији, у 19. веку, који нису као на нешто обавезно гледали на проширење Србије на јужнословенске земље Аустрије него су, пре свега, а понекад и искључиво рачунали на српске земље које су биле под Турском. Такав случај био је са Стефаном Стефановићем Тенком, председником Државног савета у Србији, и Јованом Мариновићем, министром у више наврата и председником владе.

СРБИ У СРБИЈИ БИЛИ СУ ДУХОВНО СПРЕМНИ ЗА ОБРАЧУН СА АУСТРИЈОМ

ПО ТЕНКИНОМ И МАРИНОВИЋЕВОМ плану, велика српска држава требало је да се протегне на део области европске Турске, а после поделе свих тих области између Србије, Бугарске и Трчке. По Тенкиној замисли, Србији је требало да припадне највећи део тих територија - Босна и Херцеговина, Црна тора, северна Албанија, Стара Србија и Јужна Србија са Епиром, један део Тракије и Солуна са Светом Гором. У ствари, цео овај план, који је био достављен руској влади у Петрограду, ишао је за обновом Душановог царства. Као и Мариновићев план, уосталом. Разлика је била само у томе што су Мариновићевим планом биле предвиђене две могућности - за случај да се Турска потпуно расточи и за случај да она продужи да постоји. Уколико би Турска потпуно потонула, Србија је имала да постане сасвим независна држава са покрајинама са којима је рачунао и Тенка, а са границама на југу до линије Битољ - Струмица. Уколико би Турска опстала, онда су границе Србије требало да се прошире на Босну и Херцеговину, на један део Албаније, Старе и Јужне Србије.

Фотографије: Архив Србије, Архив Војводине, Архив Београда, Архив Сану, Printscreen /РТС, Андре-Адолфе-Еугени Дисдери ( Кнез Михаило Обреновић), Народни музеј Србије, Музеј Аранђеловац

Што се тиче Николе Пашића, који је успео да снове најзначајнијих српских политичара преточи у стварност, у првом реду планове и "сање" једног Илије Гарашанина, има доказа да је он интензивно размишљао о стварању "југословенског царства " и пре него што је дошао у прилику да одређује правац спољне политике Србије. Нема доказа, међутим, како се то тврдило, а и даље тврди, између осталог и у српској историографији, да се он оријентисао на југословенску политику само зато што је на тај начин, као и Гарашанин, желео да осигура превласт Србије и Српства на Балкану.

Пашић је, то ваља и истаћи и подвући, био први српски државник коме је било дато да службено, и свом народу и целом свету, обзнани, да је циљ српске политике да оствари ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. Било је то 7. децембра 1914. године... Тог дана увече, при титравој светлости једне славске свеће, он је пред Народном скупштином у Нишу прочитао толико чувену и толико знамениту декларацију српске владе,у којој су јасно назначени ратни циљеви Србије: разбијање Аустроугарске и "ослобођење и уједињење све наше неослобођене браће Срба, Хрвата и Словенаца" .

Фотографије: Архив Србије, Архив Војводине, Архив Београда, Архив Сану, Printscreen /РТС, Андре-Адолфе-Еугени Дисдери ( Кнез Михаило Обреновић), Народни музеј Србије, Музеј Аранђеловац

ТАЈ "НИШКИ НАЦИОНАЛНИ ПРОГРАМ", у суштини је био исти као онај о којем је кнез Михаило Обреновић говорио Лајошу Кошуту у Лондону, 1859. године. Став кнеза Михаила је био: а) да је Аустрија главни непријатељ не само Србије и њене слободе, већ и свих других малих народа на југоистоку; и б) да мали народи, ако хоће да извојују своју слободу, и одбране се од Аустрије, али и Русије, које рефлектују да буду наследнице Турске, морају да се удруже, морају да се слију "у једну такву компактну масу, која би њихово државно биће могла самосталним животом запајати".

Кнез Михаило је још рекао Лајошу Кошуту, Срби су - а никако Хрвати - били позвани да "језгро будуће такве консолидације образују. Хрвати су на периферији, ми смо у средини круга"!

...Кад је Пашић прочитао декларацију владе, која ће ући у историју под називом Нишка декларација, она је одмах, и без иједног гласа против, била усвојена. То се могло догодити тако пре свега због тога што је та декларација била пун израз тежњи и расположења целокупног народа у Краљевини Србији. Срби у Србији су се, нема збора, дуго, врло дуго духовно спремали за обрачун са Аустријом, као некад са Турском. Највиђенији државници Србије, најпознатији научници, најистакнутији јавни и културни прегаоци, сви су они прижељкивали и желели управо то што је влада Николе Пашића себи поставила за ратни циљ у Нишу. Што та хтења, ипак нису раније ударана на велика звона, што се то дуго прикривало и избегавало да износи на јавност, сасвим је разумљиво. Аустроугарска је била велика и моћна сила, а Србија, деценијама сва у превирању и консолидовању, била је принуђена да се, никад не заборављајући на свој крајњи циљ, и савија и повија...

Године 1914. кад је Аустроугарска већ била исукала свој мач, и Србија ушла у борбу на живот и смрт с њом, места за уздржаност, која је била главна особина Николе Пашића као државника, више није било. Изишло се, дакле, на среду, са својим захтевима и програмом, мада се могло знати, и знало се да то неће бити у свему по вољи великим силама, с којима се Србија нашла у истом ланцу - Великој Британији, Француској и Русији.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације