БЕЗ КУЋЕ ОСТАО ТРИ ПУТА ЗА ОСАМ ГОДИНА: Никола из Задра, после готово 30 година, стамбено збринут у Нишу

КУЋУ су ми први пут спалили у Врани код Задра 1991. године. Без игде ичега, са двоје деце, док је супруга са трећим била далеко од нас, кренуо сам у избеглиштво и привремено се скућио у Бенковцу.

Фото Ј. Ћосин

Августа 1995. "Олуја" нам је по други пут спалила огњиште, а по доласку у Србију усмерени смо у Приштину, где нас је убрзо сачекало све то исто. Бомба је пала на нашу бараку и трећи пут смо остали само у чизмама. Мир смо коначно нашли у Нишу, али смо успут изгубили много.

Овако за "Новости" говори Никола Пуповац, који је са супругом и троје деце дошао у Ниш пре 22 године, бежећи од зла рата најпре у Задру, а потом у "Олуји" и НАТО агресији.

- Три ране, свака једнако боли - искрен је Никола док разговарамо крај Нишке тврђаве, симбола града у којем је недавно, 22 године после доласка, коначно добио свој дом.

Сваког августа, како каже, тешко му је на души.

- Кад смо избегли из Задра, са још око 90 српских породица привремено смо били смештени у селу Лисичић код Бенковца. Радио сам при војсци. Ноћ пред "Олују", око седам часова почели су нас бомбардовати, прилично јако. Већ током ноћи села су устала, људи су кренули на пут тракторима, колима, ко је како могао. Негде иза пола ноћи моји из команде су ми рекли да узмемо документацију и да до зоре идемо и ми - сећа се Пуповац.

У први мах, каже, сви су веровали да је селидба привремена:

- Породицу сам сустигао тек десетак километара од села. Видео сам брата у камиону, позади је била моја породица. Са собом су понели само нешто хране и ћебад. Успут смо чекали и по неколико дана. Жене плачу, деца гладна, колона је на два места бомбардована, мртвих на све стране, сахрањују их поред пута. Када смо стигли до Раче, нису нас хтели пустити даље, кажу сви војно способни треба да се врате. Како децу саму да пошаљем у Србију, а да се вратим у рат, упитао сам их. Кроз неколико дана све су нас пустили и више се нисмо вратили.

Не заборавља да су страхоте кренуле много раније.

- До 1990. живело се нормално. Тада сам имао већ троје деце: ћерка 13 година, син 11 и најмлађи три године. Жена ми је родом из Македоније, али је средином 1991. отишла код својих са најмлађим сином. Двоје моје старије деце из брака са првом, покојном женом остало је са мном. Требало је да се супруга врати крајем августа, али...

После "Олује", Никола је са децом распоређен у прихватни центар "Боро и Рамиз" у Приштини. Тада је после пет година видео супругу и најмлађег сина који су све време били у Скопљу.

- Нисам знао одакле да кренем када смо стигли у Приштину. Гледам ово двоје деце, смеју се, живи су и здрави и онда кажем себи: "Мораш да их изведеш на прави пут". Дошла је и супруга са најмлађим сином. Нисам знао ни како изгледа мали. Имао је већ осам година. Кад су стигли, он је потрчао у загрљај брату - с болом у гласу прича Никола.

НИШ Зграда у којој је Пуповац добио стан, Фото Танјуг

Приштину је, каже, много заволео, иако је у том граду живео само четири године. Када су се сирене огласиле и на КиМ, каже, пало му је теже него када је морао да напусти Крајину.

- Неколико месеци смо били у хали "Боро и Рамиз", па смо се преселили у бараке РТС. Када је почела агресија, бараку су погодили. У тренутку је опет све нестало. Тако да ми је од 1991. до 1999. дом три пута изгорео до темеља и три пута сам остао само у војничким чизмама. Не жалим ни за чим материјалним. Све се то може вратити, али жал за завичајем заувек остаје - говори нам Никола.

ПОРУЧЕНО МУ ДА У ЗАВИЧАЈ НЕ ДОЛАЗИ

НИКАДА после рата нисам отишао у завичај, а волео бих да одем, желим. Али, поручено ми је да не долазим, да нећу добро проћи, а никоме ружну реч рекао нисам, иако је можда некада требало. Поједине сам чак и спасао, где сам год могао помогао сам. Али, свако своју истину има, ја своју, мој комшија Хрват своју. Његова и моја се не би слагале - каже Никола Пуповац.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације