ТРЕНЕР ИЗ ВРАЊА СВОЈОМ ОБЈАВОМ ПОКРЕНУО ВАЖНУ ТЕМУ: "Ово је Михајло и он, за разлику од друге деце..."

Тренер из Врања Јоца Ристић својом објавом на друштвеним мрежама, причом о дечаку Михајлу, покренуо је лавину коментара, мада су углавном сви сагласни да је прича о малом Михајлу, чији је он тренер, прича која најбоље ислуструје садашњицу.

FOTO: Privatna arhiva

Уз фотографију малог Михајла овај цењени тренер је објаснио како данашња деца гледају на обавезе, али и без много околишања полазећи од себе окривио родитеље због тога.

Фото: Фацебоок/Јоца Ристић

14.45 село Златокоп на неколико километара од Врања. Наш полазник школе фудбала Михајло Анђелковић, 12 година, чека аутобус како би дошао на тренинг који почиње у 15 и 30. Отац и мајка су на послу, Михајло другог избора нема, често када је лепо време долази бициклом на тренинг.

Ако узмемо у обзир да ће му се тренинг завршити око 17 сати, док сачека опет бус он ће бити код куће негде са првим мраком. Љубав, воља, жеља, одрицање!!!

Све оно што фали садашњим генерацијама.

За разлику од дечака његовог узраста који живе у граду на 500 метара или километар од стадиона и којима треба 15 до 20 минута лаганог хода да дођу на тренинг, а које родитељи довозе и одвозе са тренинга или ако нису у могућности деца долазе таксијем, а исти тај такси их чека и после тренинга.

За то време, док чекају децу, родитељи се максимално потруде да процене и оцене рад тренера који у већини случајева није по њиховом укусу и који не задовољава њихове високе критеријуме.

Један мој колега, иначе професионални фудбалски тренер, једном приликом у нашем неформалном разговору је рекао: "Србија је земља у којој има шест милиона тренера, шест милиона лекара, шест милиона политичара..." Сви знамо све и сви се у све разумемо.

У времену модерне цивилазације и високе технологије потпуно смо изгубили перцепцију за правим и истинским вредностима.

Сигурно је да је Михајло пробудио у мени лавину емоција које смо изгубили искључиво нашом кривицом. Онда када смо сами спремали ствари за тренинг, када смо играли у поцепаним копачкама, када смо играли и са бушним лоптама и све то истински волели.

Ми родитељи смо главни кривци за све лоше што нам се дешава из превелике љубави према деци, спремни смо на све, само не да деци будемо узор, ауторитет или модел понашања.

А ко ће ако не ми? Која је улога родитеља?

Од куће све полази и долази. Основно васпитање, култура, радне навике. Деца су слика и прилика својих родитеља. Личе на своје родитеље и носе њихове карактерне црте.

А какав је генерал таква је и војска, какав отац такав и син, и тако је било у нашој  традицији деценијама уназад.

Деца су толико заштићена да у оваквом систему одрастања, где им је све дозвољено, где знају своја права, где их родитељи штите и онда када су крива, не да се неће формирати као ментално и физички здраве личности, него ће их родитељи носити на леђима и финансијски издржавати док су живи.

А шта после?

Не разликује се Михајло много од других дечака са села (част изузецима и из града) што путује и даје свој максимум на сваком тренингу и утакмици. На крају крајева не мора ни да буде добар фудбалер, оно што је сигурно биће добар и одговоран човек. Јер ако он са 12 година има ту одговорност према обавезама, ту храброст и љубав да све преузме на себе, сигурно да ће са 27 или 30 година бити потпуно спреман за живот, за себе и своју породицу. Сума сумарум, када будемо средили свој микро свет, моћи ћемо да сређујемо и макро свет. А до тада гледаћемо старе фотографије, када смо пикали лопту у школском дворишту , грудвали се на улици, делили окрајак од хлеба, скупљали сличице, гледали цртане филмове и волели једни друге.

А мало нам за срећу треба...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације