ВИЛЕ У МАТАРУШКОЈ БАЊИ У РАТУ ПРЕТВОРЕНЕ У ИЗБЕГЛИЧКЕ ДОМОВЕ: Уточиште за 3.500 малишана

ЈОШ почетком 20. века, позната по лековитој води превасходно за лечење стерилитета, као својеврсни центар за опоравак и окрепљење али и туристичко место, Матарушка Бања код Краљева је у Другом светском рату постала једно од најзначајнијих хуманитарних уточишта у Србији за збрињавање избеглица.

Г.Шљивић

Бежећи од фашистичког терора, у окупирану Србију долазили су таласи избеглица из свих крајева разорене Краљевине Југославије што је наметнуло и нужност њиховог организованог збрињавања. У ту сврху су матарушке виле и пансиони - "Краљево", "Столови", "Даница", "Живковић", "Хелвеција", "Буњак", "Ибар", "Карајовић", "Жича", као и Жандармеријски потпуно или делимично претворени у Српске избегличке домове за збрињавање деце (СИД), омогућивши да безмало 3.500 малишана, иако у тешким условима, преживи ратне године и дочека слободу.

- Тако је 1941. основан Комесаријат за избеглице и пресељенике под чијим поровитељством у Матарушкој Бањи годину дана касније почињу са радом СИД за збрињавање деце. Од свог оснивања, 3. јуна 1942, па све до ослобођења Матарушке Бање 29. новембра 1944, током две и по године кроз бањске домове је прошло 3.445 деце, од којих је "само" 56 њих преминуло. Међу штићеницима или питомцима домова било је и ратне сирочади, али су многе малишане доводили родитељи јер у избеглиштву нису могли да их прехране и да се адекватно брину о њима - каже др Љубинка Шкодрић, виши научни сарадник Института за савремену историју у Београду.

Уочи почетка рада домова, тадашњи комесар за избеглице Тома Максимовић је одредио да се у Матарушкој Бањи "сместе на првом месту деца која су без родитеља, а која се налазе дуж Дрине, на другом месту изгладнела деца из Београда". У првом транспорту малишана пристиглих у Матарушку Бању била су и четири брата Урош, Ђорђе, Милован и Милорад Ћебић (Ћебо) из Бранковића чијег су оца Ранислава убили Немци, док је мајка Коса са њиховом сестром смештена у дом у Кладњу.

- За ратне околности и опште сиромаштво били су то бар пристојни услови, али како је време пролазило глад је била све већа. Храна је увек прво послуживана деци, а онда намештеницима, и у почетку је било сасвим довољно да нас засити. Како је у домове пристизао све већи број штићеника порције су се, међутим, смањивале, а већ зимски месеци донели су скудицу - присећа се Милорад Ћебић (94) из Београда.

Према Милорадовим речима, иако су се здравствени радници трудили да одвајају болесну децу од здраве, и у опоравилишту у Студеници, епидемије су се брзо шириле. Тако је његов брат Милован оболео од заушки и преминуо у болници у оближњем Краљеву.

- Тада је у Матарушку Бању дошла наша мајка и није хтела да оде без нас. Спавала је буквално на степеништу управне зграде све док јој нису дозволили да нас изведе. Тако смо Ђорђе, Урош и ја заједно са њом отишли из Дома у Мокру Гору - додаје Ћебић.

Тада деветогодишњак Драган Жигић је у Дому у Матарушкој Бањи провео годину дана, од 1943. до 1944., након што су усташе његову породицу протерале из села Дијелка код Вировитице. Заједно са њим ту су збринута и његова браћа Јован (12) и Милан (8), док су старија браћа упућена на занат у Београд.

- Са братом Миланом смештен сам у исту собу у Дому "Краљево" где је домаћин био Момчило Белић, пореклом из Лике. Њега сам запамтио по строгости, а васпитачицу Зорку Јанићијевић по доброти - прича Драган Жигић (89) из Зрењанина.

Уз васпитни рад са децом, организована је и каква-таква школска настава у складу са могућностима и ратним околностима, а посебан акценат био је на учењу конкретних заната, али и кућних послова.

- Да није било тих домова ко зна како би већина избегличке деце завршила - сетно наглашава Жигић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације