ЖЕЛИМ ДА БУДЕМ ПРЕДСЕДНИК НАШЕГ САВЕЗА: Легендарни пливач Милорад Чавић у САД гради тренерску каријеру и жели да се врати у Србију

СЛАВА је пролазна. То је Милорад Чавић схватио још као пливач, две године после 2008, у којој га је нација доживела као спортског хероја, као човека који је имао храбрости да на Европском првенству у Ајндховену, 19. марта, после освојеног злата на 50 метара лептир изађе у мајици са натписом "Косово је Србије" и који је неколико месеци касније на Олимпијским играма у Пекингу у финалу на 100 метара лептир доживео једну од највећих спортских неправди на свету, када је штоперица доделила злато Мајклу Фелпсу, а не њему.

Фото: И.Маринковић

У то време није ни слутио да ће морати на Вишем суду да доказује да је у Пливачком савезу Србије, месец дана по освајању олимпијског сребра, потписао пријаву за национално признање, које се загубила на путу до Министарства омладине и спорта. Пре четири године доживео је шок када су му у МОС рекли да немају пријаву, због чега је морао да пресавије табак и тужи трофејну организацију. То је за њега болан потез, али другог избора није имао.

- Ја сам и на рочишту нагласио да немам ништа лично против садашњег председника Бориса Дропца, већ да је проблем однос са организацијом. А морали су да признају да су изгубили папире и да се осећа њихов велики страх како ће то да плате када имају мали буџет. Осетио сам и да су коначно били коректни према мени. Мени је најважније да постоји поштовање, да можемо да се гледамо у очи, да кажемо оно што јесте. Ово није моја кривица, хајде да пређемо преко овога, да кажемо то што јесте, да пронађемо неки модел, да то регулишемо, да се договоримо. Али и да ме укључе поново у овај систем, где бих био део екипе која ће да спасе наше пливање - истиче у разговору за "Новости" Милорад Чавић.

Легендарни пливач је недавно због првог рочишта са Пливачким савезом Србије био у Београду. Пријали су му разговори са пријатељима, као и кратак сусрет са првим човекома Савеза, који је најавио да се неће поново кандидовати за председника трофејне организације, која годинама има проблеме са финансијама.

- На челу Савеза не мора да буде неко из света пливања, већ неко ко зна да организује људе, како бисмо пребродили тешке дане који долазе. Волео бих да сам ја тај човек. Али, то сада није могуће, јер Сијетл, због мог сина и посла, не могу да напустим преко ноћи. Али, јесте ми жеља да једног дана водим Савез. Сада бих могао да наредних година долазим неколико пута током сезоне како бих држао радионице, предавања. То свих ових година није било могуће, јер ме, једноставно, нису звали - наглашава Чавић.

Подсећа Чавић да је сукоб са Савезом почео још када су га 2008. водили покојни председник Душан Димитријевић и секретар Саша Мирчетић. Односи се нису поправљали ни када су долазила нова руководства...

- У неком моменту Пливачки савез Србије ме је блокирао на друштвеним мрежама. Због тога нисам био у могућности да пратим све наше пливаче, осим оних које су Велимир Стјепановић и бивши пливачи промовисали на својим профилима. Нисам био у прилици да их упознам. Велика је дисконекција између моје и данашње генерације. Ја сам сваке године био овде преко целог лета, била су првенства, али ме никад нису звали да дођем. Једино су ме се сетили Крагујевчани, прошле године су сазнали преко друштвених мрежа да сам у граду. Позвали су ме, за два дана сам се организовао и одржао радионицу. Ништа нисам тражио, као што не бих ни Савезу - каже Чавић.

У Крагујевцу је Милорад крајем 2012. основао своју Академију, која је трајала две године...

- То је моја животна школа. Колико год сам тамо лоше прошао, на наки начин сам прешао преко тога и даље тамо долазим када сам у Србији. Када сам у Крагујевцу отварао школу пливања имао сам визију да радим са децом, а када је почела Академија са радом схватио сам да најмање времена проводим у базену, већ на састанцима са разним људима, због термина. Ипак, то је било велико искуство за мене - каже Чавић.

Још тада је схватио да је популарност пролазна...

- Човека слава зна да промени. Колико сам се ја променио не знам. Мења се однос људи према том човеку. И то се осети. Сећам се у оно време колико сам био славан, колико су ме подржавали. Две године касније, после операције кичме, нико ми се није јавио. И то ми је велико искуство. Када ми се то десило могао сам да се посветим људима који су увек били уз мене и био је то благослов да поново могу да се фокусирам на каријеру. Јер, у време велике славе човек пролази кроз ту маглу и не види да су ту људи који гледају неке интересе. А мој једини интерес је био да се бавим пливањем. Временом сам схватио колико ми то није важно, да не желим да будем јавна личност по завршетку каријере. Брзо сам осетио потребу да нађем свој мир, да одем из земље и да се концетришем на оно што ја волим, да се бавим спортом - прича Чавић.

И тај мир нашао је у Америци. Најпре је постао помоћни тренер на Универзитету Луизијана, у Батон Ружу, потом је четири године радио у Кинг акватик клубу у Сијетлу, да би после короне одлучио да отвори своју школу.

- То ми је била једна од најважнијих одлука у животу, да радим сам. Изградио сам свој бизнис, данас живим од тога, држим часове, радионице пливачима по целој Америци. Као представник АСКЕ, Америчке асоцијације тренера, обучавам и тренере, не само у САД, него и у иностранству. Радим по методологији АСКЕ, али уносим и нешто своје - каже Чавић.

Зато и не чуди што је за време суђења, које је одржано у београдском Вишем суду, нагласио да је тешко што га сви зову осим из Пливачког савеза Србије.

- Дуго нисам овде да бих знао како функционише, како раде наши тренери. Европски тренери су више посвећени науци, методологији, они све планирају унапред, а немају оно што се форсира у САД, а то је препознавање ситуације. Ми можемо да планирамо, а ако негде успет видимо да тај план не иде, треба да мењамо план и програм. Ја сам завршио школу за лајфкоуча како бих научио нешто ново, као и како да приступам људима. Амерички приступ је да се иде у том правцу, да ми више не гурамо на силу своју методологију, већ да и деца имају веће учешће избора. Ми тренери их питамо шта они мисле како треба да се уради, усмеравамо их, покушавамо да на други начин пронађемо решење како бисмо из њих извукли максимум. Данашња деца су свеснија, гледају на друштвеним мрежама шта раде други пливачи на тренинзима, долазе на тренинг и питају чему рад служи. Највеће питање је како да доведемо некога до те тачке да он нешто жели да уради сам, а да то не уради на силу. То је приступ који је будућност и за Европу - објашњава Чавић.

Легендарни пливач истиче да је за децу веома важно да разговарају са олимпијским шампионима, великанима...

- Знам колико је мени значило, колико је утицало на моју каријеру што сам 1994, као десетогодишњак на базену на којем сам тренирао у Америци, имао прилику да разговарам са Паблом Моралесом, олимпијским шампионом на 100 м лептир из 1984. године. Он је испричао причу која је оставила утисак на мене, што памтим читав живот. Када сам радио за Луизијану стејт срео сам на неком такмичењу Пабла, тада првог тренера Универзитета Небраска, и испричао му како сам се осећао када сам га први пут упознао. На мене је утисак оставио и олимпијски шампион Мајкл Клим из Аустралије. Дуго сам његово најбоље време имао као пин за моју дебитну картицу. Мени је много значило то што сам могао да се рукујем са њим. Такве прилике немају наши млади пливачи. А из Савеза су могли да ме позову, како бих разговарао са децом, да она виде како сада изгледам. Нису ме звали да виде какве су ми планови, да ли бих био заинтересован да држим неки камп, радионицу, мени није био важан новац. И сада сам им након суђења дао до знања да хоћу нешто да урадим следећег лета, па је на њима да то изведу - истиче Чавић.

Милорад наглашава да су њему најважнији пливачи у Србији, да жели што пре да напредују.

- Ово нема везе са Савезом, битна су деца с којом сам седео пре разговора са вама на базену "11. април". Модел мог пословања је да сваког месеца зовем велике тренере, некадашње олимпијске шампионе, освајаче медаља. Доводим тренере да би радили са мојим клијентима. Занимљиво је да су они прави тренери и да са пливачима деле своје знање. Ипак, видео сам да им недостаје способност да то пренесу једноставним речима. А пошто се искључиво бавим тиме, оно што преносе мојим клијентима, ја им објашњавам на начин који је њима разумљив. Они говоре на високом нивоу, а мој таленат је да умем да објасним на прост начин како би клијенти то схватили и боље запамтили. А то би могло да значи много нашем спорту, и да српским пливачима користи - наглашава Чавић.

Нисам за политичара

МИЛОРАД Чавић је завршио политичку економију на Универзитету Беркли. Ипак, одлучио се по завршетку каријере, 2012. да уплива у тренерске воде.

- Као дете сам сањао да ћу једног дана бити дипломата. А онда сам овде схватио да то није за мене. Поштујем спортисте који су ушли у политичке воде, али то нисам ја, то није моја личност, ја волим да радим са децом. То ме испуњава. Док сам био у Србији схватио сам да су моје страсти пливање и спорт, не могу да радим нешто друго - каже Чавић.

Базени су жила куцавица

НАШОЈ легенди одговара то што у Америци води миран живот, без медијске помпе.

- Прија ми, али ми је у исто време жао што нисам овде. Моја жеља је да се вратим. И полако градим модел пословања, како бих могао да наставим да радим преко интернета и да у разним градовима држим радионице. Волео бих да радим као тренер у Србији, али да не зависим од клуба због плате. Најгора ствар која би могла да се деси, као што се сада дешава у неким срединама, да изгубимо термине на пливалишту. Имамо тај проблем са базенима. Може да дође највећи стручњак на свету, али ми без базена не можемо да постигнемо резултат. Ми смо као спорт у опасности да изгубимо садашњи статус. Можда мора да дође веома талентовани Лука Митровић из САД или неки други пливач Вељиног или мог ранга из иностранства да да направи нешто велико како бисмо могли да вратимо статус, што би помогло да направимо пливаче као што су Нађа Хигл или данас млади Урош Живановић - каже Чавић.

Радили против мене

СЛАВНОМ пливачу 2012. нико није организовао званичан опроштај од богате каријере.

- Мене су Бањалучани испратили на Бањалука опену. Не замерам Савезу, мени је то неважно. Али, лепо је то што су се прошле године сетили Чабе Силађија, организовали му опроштај и на тај начин га испоштовали. То је велики доказ да годинама мене Савез није поштовао, да је годинама била тензија, да су они радили против мене, а не са мном. А то је велики пропуст, жалосна прича. Ипак, охрабрује сусрет после рочишта са председником Савеза Борисом Дропцем - примећује Чавић.

Важно је бити срећан

ТРОФЕЈНИ пливач сматра да није страшно када се пливач из једног града пресели у други.

- Понекад ваља променити не само тренера, него и средину. То јесте мање-више исти систем, али се у другој средини мало другачије размишља о томе. Много је важно бити срећан, него квалитетније радити. Сећам се, тај осећај среће доноси услове да би човек могао да извуче више из себе. Ако је спортиста због нечега несрећан, ако се лошије осећа, није важно да ли квалитетније тренира. Понекад би човек требало да буде окружен људима који га подржавају, воле, а то је родбина. Тај осећај задовољства, среће је много важнији од самог квалитета рада - објашњава Чавић.

Моји успеси су брзо заборављени

КАДА је одлучио да уместо за САД, где је рођен, у Анхајму, у Калифорнији, да плива за Србију, уздигао је базични спорт до неслућених висина. Најпре је на себе скренуо пажњу обарањем светског рекорда на 100 м делфин на ЕП у малим базенима 2003. у Даблину. Био је краљ малих базена све до 2008, када је у Ријеци са два злата ставио тачку.

У великом базену експлодирао је 2008, када је у Ајндховену освојио злато на 50 м лептир и сребрно на 100 м лептир на Олимпијским играма у Пекингу. Годину дана касније, на СП у Риму био је светски шампион на 50 м лептир и вицешампион на дупло дужој деоници када је у финалу изгубио од Фелпса. Чавић је 2010. оперисао кичму, оправак је дуго трајао. На ЕП 2012. освојио је злато на 100 м лептир, да би на Играма 2012. у Лондону био четврти на 100 м лептир...

- Осећам да се брзо заборавља то шта сам ја учинио за наше пливање, да не бисмо били у првој категорији спортова да се нисам појавио са 16 година - горко примећује Чавић.

Тренеров папир се није изгубио

ЈЕДАН од сведока на другом рочишту биће Петар Поповић, Чавићев тренер у Србији, који је на основу Милорадових резултата добио национално признање. Подсетимо, Чавић је по старој уредби требало да прима признање од 35. године, коју је напунио 31. маја 2019. По новој, та граница је померена на 40 година.

- Није ме изненадило то што су у Пливачком савезу могли да изгубе папир, али јесте изненађујуће да је прошла пријава за мог тренера, док моја није. Да ли је то због сукоба које смо имали, ја то не могу да знам, али тај папир је изгубљен. И потписан је - подвлачи Чавић.

БОНУС САДРЖАЈ

Књига о нашем асу која је изазвала велику пажњу носи назив "Новак, париске приче". Прођите уз Новака све његове емотивне тренутке у упознајте га у једном потпуно другом светлу. На 320 страница, илустрованих до сада невиђеним фотографијама, представљен је живот славног тенисера.

Кликните ОВДЕ и поручите још данас ово ремек-дело које ће вас одвести на најславније тениске терене.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације