ПОНОСНО ДРЖИМО ПОПОВ НИВО: Лена и Лука, наследници "оца" професионалног бокса у Србији, Мирослава Поповића, наставили његов рад

ТАМО где је застао Мирослав Поповић, ходом настављају ћерка Лена и син Лука. Да професионални бокс у Србији држе на највишим стандардима, како због свог оца, тако и због себе самих, јер тај спорт виде као заједничку животну мисију. Чувени тренер, који је на ноге подигао небројано асова шампионског кова, преминуо је пре две године, а "Новости" су управо на годишњицу смрти разговарале са његовим наследницима о свему шта је он у аманет оставио борилачкој заједници, али и својој породици.

FOTO: M. Vukadinović

- Од када сам се родио, отац ме је водио са собом на тренинге, такмичења, припреме како репрезентације Југославије, тако и београдског Радничког. Проводио сам време са свима њима, гледао шта раде, па сам тако наследио љубав према боксу и до данас остао у овом спорту, ево већ 30 година - истиче на почетку разговора Лука, иначе главни менаџер и човек који се највише брине о професионалним боксерима.

Док нам поглед шета по малој канцеларији у склопу новобеоградске Хале спортова "Ранко Жеравица", где је тренутни дом Савеза, у очи упадају бројне дипломе, медаље, трофеји, похвалнице и захвалнице.

- Специфична особа је био, све што је радио у боксу гледао је да буде најбоље. Да његови боксери побеђују и узимају медаље. Једноставно, волео је да буде први у свему. Никако није могло да се деси да неко буде испред њега и то не само код нас, него и у иностранству - додаје Лука.

Лена, која је председница Савеза, сећајући се оца, најпре наглашава његову људску страну.

- Поред тога био је страшно шармантан, био је и човек кога су сви обожавали. Са једне стране је био сурови професионалац, а са друге стране један духовит човек којем су се врата свугде отварала. Имао је ту невероватну харизму и дан-данас је остао упамћен.

О томе сведоче и броја познанства са великим боксерским иконама попут Мухамеда Алија, Мајка Тајсона, Дон Кинга и Ивандера Холифилда, али и са светом изван ринга.

- Волео је да се дружи и са књижевницима, глумцима, стално су га препознавали на улици. Мени је најдража анегдота када смо срели Бору Тодоровића који му виче: "Попе, Попе, где си легендо?". Дружио се и са Драганом Николићем и Иваном Бекјаревим, који су често долазили на боксерске мечеве - напомиње Лена.

Константно је био "гладан" нових знања, ценио је школу и исто тражио од својих боксера.

- Улагао је у своје образовање и до тога му је посебно било стало. У педесетим годинама је докторирао у Софији на бугарском језику, код чувеног професора Емила Зечева, да би касније отишао на усавршавање у Русију да гледа како се тамошњи боксери спремају за велика такмичења, па потом исто то радио и у Америци. Узимао је понешто из оба света и тако је правио олимпијске и светске шампионе за Србију. Све је то нешто по чему се издвајао од других - истиче Лука.

FOTO: M. Vukadinović

За своју породицу је био спреман да "скине звезде са неба", јер му је она била нешто најважније и највредније у животу.

- Био је строг код куће, плашили смо се ми њега, ниси могао да радиш шта си хтео, али смо зато израсли у праве и поштене људе. Био је осетљивији на мене као и сваки отац на ћерку, али су се знала правила. Био је ауторитет и један класичан Црногорац који је био поносан на своје порекло. Васпитао нас је да будемо слободни људи, а слободан човек је онај који не зависи ни од кога и који ради оно што жели. Трудимо се да испоштујемо све чему нас је научио, али су, нажалост, дошла нека мало тежа времена у односу на време када је он радио - казује Лена.

У Мирослављево време је бокс мечу присуствовало неколико хиљада људи, пуниле су се хале, дворане, правили спектакли у "Хајату" и другим хотелима. Било је то место где идеш да видиш и будеш виђен.

- Проблем су данас финансије, професионални бокс није на буџету државе и ми опстајемо захваљујући нашим пријатељима који нам помажу у виду спонзорстава. Имамо толико могућности, али нас финансије ометају. И даље има талената у Србији, имамо три до четири имена који би могли да направе успех, али је потребно улагати у њих. Са друге стране у аматерском боксу не видим некога ко би скорије могао да буде озбиљан професионални боксер. Погрешно је да ово што се ради са ангажовањем бројних Руса да боксују под нашом заставом, јер на тај начин занемарујемо своју децу. Зато ми много више бораца узимамо из кик-бокса, него из аматерског - открива Лука.

Ипак, и поред тога, они не очајавају и не предају се, јер тако нешто није у породичном ДНК. И добро знају да ово не раде због новца, већ искрене љубави.

- Отац је нама дао нешто што не може да се купи новцем. Учио нас је да уживамо у животу, живимо га пуним плућима, да се не везујемо за материјално. Не познајем човека који је лепше проживео свој живот, радио баш оно што је желео и био толико добар у томе. То ми је била нека утеха када је преминуо, а огромна сатисфакција је то што је сахрањен у Алеји великана - закључује председница Савеза.

FOTO: M. Vukadinović

На сестрине речи се надовезује и Лука, који очеву заоставштину, такође, гледа кроз оне "неопипљиве" ствари, због којих вреди живети.

- Оно што мени много значи јесте то да сада када одем у Италију, Француску, Енглеску или Америку, сви ми прилазе и поздрављају због њега, често и испричају неку заједничку анегдоту. Због њега смо поштовани у Светској и Европској професионалној боксерској федерацији, а наш највећи понос је то што смо успели да одржимо његов ниво и храбро корачамо стазом којом нас је он упутио.

БОНУС САДРЖАЈ

Књига о нашем асу која је изазвала велику пажњу носи назив "Новак, париске приче". Прођите уз Новака све његове емотивне тренутке у упознајте га у једном потпуно другом светлу. На 320 страница, илустрованих до сада невиђеним фотографијама, представљен је живот славног тенисера.

Кликните ОВДЕ и поручите још данас ово ремек-дело које ће вас одвести на најславније тениске терене.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације