ГОДИНЕ СУ САМО БРОЈ, ИГРАЋУ ДО 40: Легендарни одбојкаш Драган Станковић недавно са Моденом освојио Куп ЦЕВ

ДРАГАН Станковић не помишља да "повуче ручну". Некадашњи капитен одбојкаша Србије блиста и у 37. години. Прекаљени блокер је недавно са Моденом освојио Куп ЦЕВ и тако комплетирао збирку трофеја, јер се својевремено са Лубеом радовао два пута европској титули и Купу изазивача.

Драган Станковић фото: Н.Параушић

- Нема тајне зашто дуго трајем - прича у телефонском разговору за "Спортски додатак" Драган Станковић. - Још имам жељу да се такмичим, надмећем, да играм и још се осећам физички добро да могу да испуним све захтеве који се од мене очекују. Једно плус друго на крају ме доведе у ситуацију да се борим за један трофеј, као што је Куп ЦЕВ. И сада могу да кажем да сам комплетирао све европске трофеје, јер имам и Лигу шампиона и Куп изазивача, и са репрезентацијом злато из Беча 2011.

Легендарна "седмица" не планира када ће да "окачи" патике о клин:

- Пре једно десет година, када сам размишљао докле бих играо, себи сам задавао циљ до 35. Међутим, када сам одувао 35. свећицу, поставио сам циљ до 40. Сада планирам још две-три сезоне, после ћемо видети. У ствари, све зависи од тога како се будем осећао, док будем имао ону жељу и могућности да играм, играћу. Не оптерећујем се превише тиме.

Већ 13 година игра у једној од најјачих лига на свету, италијанској. Објашњава и како успева да се надмеће са играчима који су и 15 година млађи од њега:

- Сада више радим на физичкој припреми, што пре почетка сезоне, што у току сезоне. Сада могу да ослушнем своје тело како се не бих повредио. Научио сам да то осећам, да препознам, научио сам стил рада и играње у Италији, тако да још издржавам све напоре. Иако сам у 37. успевам да одиграм ритам среда-недеља, тако да што се тога тиче нема проблема.

На "Чизми" је направио велику каријеру, нарочито у Лубеу, где је био капитен и љубимац навијача:

- Сигурно није лако, нарочито у Италији, да се остане толико дуго, а да би се у томе остало мора да се има континуитет. Ја сам имао тај континуитет, без обзира на околности. И као што сам рекао, не оптерећујем се превише тиме, дајем све од себе сваког дана, што на тренингу, што на утакмици, некад је то довољно, некад није, на мени је да играм, да дајем све од себе, а тренер је тај који ће да одлучи да ли ћу играти или нећу.

Популарни Гаги је поникао у Тимоку из Зајечара. Потом је играо за Црвену звезду, Будванску ривијеру, одакле се отиснуо у Лубе. У Италији је носио и дрес Пјаћенце и од 2020. Модене.

- Нема сваки играч могућност да из малог клуба пређе одмах у велики, да да свој максимум. Увек је потребан тај неки пут, да се из дана у дан, из годину у годину постављају мало виши циљеви и да једноставно играч сам види да ли је спреман или није за неке ствари. Ја сам из Зајечара дошао у Звезду. Већ у Звезди сам почео да играм у репрезентацији, тако да сам већ могао да видим високо професионални ниво и знао сам шта може да ме очекује, тако да смо још у црвено-белом дресу имао неке смернице како и шта треба, тако да ми је то сигурно помогло да спреман дођем у велики клуб као што је Лубе - прича Станковић.

Лубе је годинама био српски клуб, у њему су славу стицали Ковач, Брђовић, Миљковић, Герић, Подрашчанин, Старовић, Станковић...

- Када су Миљковић и Герић са Лубеом освојили скудето, циљ ми је био да дођем у тај клуб. Тада нисам ни слутио да ћу за три-четири године обући њихов дрес и носити га 10 година, бити капитен. Срећан сам због тога - признаје Станковић.

Некада је у Италији играло више Срба, сада је књига спала на неколико имена...

- Не знам како бих објаснио. Једноставно, било је играча који су дуго играли, па су отишли у Кину, Јапан, Пољску, могу да кажем да се као квалитет пољска лига примиче италијанској, што се види по Лиги шампиона и европским куповима. Улаже се доста и у Турској. Свако има свој циљ, неки свој пут, неке своје жеље, тако да зависи од самог играча. Нисам тај тип који воли да се сели често. Више волим да будем у једном месту, да направим неку причу у једном клубу или неколико него да се селим из године у годину, због финасија.

Ипак, то није једини проблем што се тиче српских играча. Годинама је све мање талената, све је теже направити јаку конкуренцију у репрезентацији.

- Сазнао сам да је последњих година мала база дечака, више је заступљеност девојчица. Могуће и да је успех женске репрезентације утиче на то да је женска одбојка популарнија од мушке. И када сам почињао одбојка није била толико популарна, више фудбал и кошарка. Ја сам због успеха репрезентације у Сиднеју почео да тренирам одбојку. Сигурно је потребно да се деси неки бум, неколико година успеха репрезентација да би то било као некада.

Приметно је да се од 2017. године повлаче велики играчи, а да немају права замене...

- Тако се испоставило. После мене дошао Крсмановић, и Околић је ту био. Једноставно, такав је период. Мала база играча, мањи избор него раније... То не значи да ће одбојка да нестане. Нормално је да се осети смена генерација, да се осети разлика, али ако постоји жеља, постоји и могућност да ће се одбојка вратити у сам врх - сматра Станковић.

Некад су мале средине стварале талентоване играче...

- Када сам почињао у Зајечару одбојка није била толико популарна, али су постојала два организована клуба која су стварно на све могуће начине тражили могућност да се деца такмиче. Сада је то све мање и мање, не знам за остале градове и места. Све потиче из мањих клубова, јер ту се на крају крајева праве играчи за Нови Сад, Београд, Краљево, Крагујевац ... То је нешто на чему би морало да се поради. Сигурно да није лако, али је битно за одбојку у будућности.

Станковић признаје да је Италија доста утицала на њега као одбојкаша, али и као човека:

- Имао сам прилику да упознам доста тога, што начин рада у Италији, што њену културу, шта је све потребно, колико одрицања и финансијских средстава да би један клуб функционисао и био конкуренатан за највеће трофеје. Дугогодишње играње у Лубеу, где смо освојили много тога, мене је изградило и као личност и као човека. Увек сам био више за то да будем у једном месту, да правим историју, нешто што ће остати иза мене, тако да сам стекао доста пријатеља и познаника. Сада сам четврту годину ван Ћивитанове, али сам и даље са свима добар. Научио сам и доста о томе како функционише један клуб, што ће ми помоћи за неки рад после моје каријере.

Модена је после освајања Купа ЦЕВ неочекивано испала у четвртфиналу плеј-офа, а тренер Ђани је отишао са клупе:

- Лига је пре неколико година била лига од четир-пет екипа, који су између себе одлучивали о прве четири позиције, о Купу, Суперкупу, првенству, где је против осталих било довољно играти и са промењеном поставом. Међутим, последњих неколико година се та разлика између прве четири екипе и осталих свела практично на нулу, доста се улаже у сваку екипу. Ове године је кулминирало, да се првих осам равноправно бори за финале. Ми смо завршили трећи, испали од шесте Пјаћенце, која је заиста имала и има одличну екипу. Перуђа која је изгубила само бод на крају је испала од осме екипе, Милана, што говори о томе да данас у италијанској лиги мора да се игра од дана до дана, мислити само на прву наредну утакмицу. Нема лаких противника, нема могућност да се у секунди одмори глава, да се размишља да ћемо добити лагано. То је добро за спорт, за екипе, за публику, али сигурно за нас играче није лако.

Ипак, то је помогло Италијанима, с којима смо у групи на ЕП, да створе моћну селекцију, која је у овом тренутку европски и светски првак.

- Направили су смену генерацију, која се није осетила. Чак су освојили европско и светско првенство. Имају добре младе играче и имају још добрих младих одбојкаша који тек треба да дођу. Италија је после периода где није била на самом врху, сада дошла у ситуацију да би требало да доминира. Радили су добро, стрпљиво, сачекали и види се резултат. Самим тим у две године од момака који нису играли ни у домаћем првенству створили су шампионе - каже Станковић.

Париз, последња шанса генерације

ТРОФЕЈНИ блокер је свестан да репрезентација Србија мора све да учини да се пласира на Олимпијске игре.

- То ће бити главни циљ репрезентације, с обзиром на то да на последње две Олимпијаде нисмо учествовали. Мислим да је за неке играче и последња шанса да оду на ОИ. Сада је систем такмичења можда лакши од оног што је био раније, али сигурно неће бити нимало лако. Група је тешка, биће заиста тешко, али верујем да ће момци дати све од себе и покушати да изборе одлазак у Париз, који би мотивисао младе да почну да тренирају одбојку и тако повећамо базу. Само тако мушка одбојка може да се врати на старе гране - каже Станковић.

Наследник Лука тренира у Лубеу

ПОРОДИЦА Станковић се одомаћила у Чивотанови. Драган има сина Луку и ћерке Сару и Андреу, који су одрасли у Италију.

- Син, који има 11 година, једно две и по године тренира одбојку, у Лубеу. Свиђа му се, напредује, доста је добар, видећемо хоће ли бити нешто од њега или не. У овом тренутку битно ми је само да се бави спортом и да здраво одраста, па после ћемо видети да ли ће нешто из тога изаћи више. Девојчице вежбају гимнастику, пливање. Нашли смо своје место овде у граду у којем смо практично одрасли и развили се, моја супруга и ја. То је та нека база коју смо створили, где се осећамо стварно супер - истиче Станковић.

БОНУС САДРЖАЈ

Књига о нашем асу која је изазвала велику пажњу носи назив "Новак, париске приче". Прођите уз Новака све његове емотивне тренутке у упознајте га у једном потпуно другом светлу. На 320 страница, илустрованих до сада невиђеним фотографијама, представљен је живот славног тенисера.

Кликните ОВДЕ и поручите још данас ово ремек-дело које ће вас одвести на најславније тениске терене.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације