Кошарка

ИНТЕРВЈУ НОВОСТИ НАТАША КОВАЧЕВИЋ: Доброта је заразна

Грујица Келић

15. 02. 2021. у 08:30

АКО у речнику потражите значење речи храброст, поред дефиниције тог појма стајаће и лик Наташе Ковачевић (26), наше бивше кошаркашице, која је однедавно носилац Ордена витеза националног реда Француске због, како се наводи у писму образложења њихове амбасаде, "спортског ангажовања највишег нивоа упркос свим личним проблемима и исказаној подршци младим спортистима који имају потешкоће".

ИНТЕРВЈУ НОВОСТИ НАТАША КОВАЧЕВИЋ: Доброта је заразна

Девојка која је постала симбол безграничне снаге људске воље и поред свих животних неприлика које су је задесиле, у разговору за "Новости" истакла је значај овог признања које оно има за њу, присетила се пута који ју је довео до овог тренутка и насмешила се ка будућности која долази.

о Шта Орден представља за вас и колико вам импонује чињеница да се налазите у друштву многих истакнутих личности које су кроз историју, такође, добијали исто признање?

- То је велика част за мене, али и још већа одговорност коју ћу се трудити да оправдам у годинама које следе. Морам да истакнем да то није награда само за једног појединца већ за цео колектив који ме је подржавао у протеклом периоду. Пријатељство Србије и Француске је вишедеценијско и много људи је радило на још већем унапређењу тог односа.

о Како је дошло до тога да уопште будете номиновани за једно такво признање и да ли је то било изненађење за вас?

- Велико изненађење за мене, уопште нисам имала идеју да се тако нешто спрема. За Орден вас номинује Амбасада Француске у Србији, којој су за то били потребни моји лични подаци које нису тражили од мене. Вешто су то крили.

ТАЛЕНАТА У СРБИЈИ УВЕК ЋЕ БИТИ

I Како гледате на резултате и будућност наше репрезентативне кошарке?
- Ми смо, пре свега, кошаркашка земља и талената никада неће недостајати. Наравно да би они требало да буду испраћени добрим и напорним радом, али када је кошарка у Србији у питању, не бринем за будућност. Имамо стил по коме смо препознатљиви у свету и кошаркашку интелигенцију коју тачно можете да препознате у играчима са ових простора. Зато и верујем да ће се и даме, а и мушкарци уколико се квалификују, са ОИ и овог пута вратити са медаљама око врата.

- Када ми је отац показао писмо које је стигло на адресу моје фондације, истог часа сам позвала господина Жан-Пјера, председника Француске кошаркашке федерације, директора Горана Радоњића и моје велике пријатеље, Александра Милетића и Ивицу Видановића, без којих свега овога не би било и којима сам бескрајно захвална на свему.

КСС ЈЕ МОЈА КУЋА

ВЕЋ неко време сте део КСС. Која је ваша улога у том тиму?
- Стварно сам пресрећна што то место могу да назовем својом кућом, јер верујем да ту и припадам и да на овом месту могу највише да допринесем. Део сам маркетинг сектора, тренутно сам ангажована на више различитих пројеката, међу којима се истиче мушки квалификациони турнир за ОИ, који би требало да се одржи крајем јуна у Београду. Припреме су увелико у току, али корона је непредвидива и тешко је планирати ствари неколико дана унапред, а камоли месеци. Трудићу се да својим радом, квалитетом, искуством и образовањем допринесем раду Савеза.

о Ваша веза са Француском сеже неколико година у прошлост, тачније баш од тренутка саобраћајне несреће 2013. године.

- Да, мој контакт са Француском федерацијом је почео 7. септембра 2013, истог дана када се и догодила несрећа. У току је било ЕП у Словенији за мушкарце (злато освојила управо Француска), мислим да су баш играли Србија и Француска, када су они сазнали за моју несрећу и тада је господин Жан-Пјер дао изјаву да ће они стати уз мене и помоћи ми у будућности. Недуго затим, ја сам у Паризу урадила ту спортску протезу, то јест "магичну ногу", како је ја зовем, помоћу које сам се вратила кошарци. Од тада смо у сталном контакту, била сам више пута у посети њиховом Савезу и то је стварно једна лепота односа коју не знам како тачно и да опишем. Они су веома љубазни, пазе на мене и сваки пут се тамо осећам као код куће.

о Како сте задовољни радом своје фондације, шта се све успело постићи током ових година и коме је она првенствено намењена?

- Фондацију сам основала само неколико месеци после несреће. Наш народ је познат по томе да у таквим тренуцима даје невероватну подршку, и мени је она много значила, то је био неки ветар у леђа. Започела сам тај пројекат пре свега да бих сада била у ситуацији да неком другом помогнем и покушам да вратим део енергије коју сам ја добила када ми је она била најпотребнија. Фондација се донедавно бавила искључиво спортистима уколико они доживе неку тежу повреду или се теже разболе. Такође, бавимо се и промоцијом спорта, а ту смо и да подстичемо важност образовања као и осигурања. То су нека четири циља са којима сам се ја суочавала после несреће и где сам заправо осетила вредност тих ствари. Тренутно, од пре можда само месец дана, направили смо једну нову акцију под називом "Да сва деца скачу", а за задатак ће имати прикупљање средстава за обезбеђивање деци до 15 година активне спортске протезе која ће им помоћи да потпуно нормално живе, као и сва друга деца.

ФИЛМ ШАЉЕ ЈАКУ ПОРУКУ

I Ускоро би требало очекивати премијеру вашег документарног филма под називом "Скок". Како је дошло до те идеје и коју причу нам филм говори?
- Филм је дошао на идеју сценаристе Александра Милетића и редатеља Ивице Видановића из продукцијске куће "Синеспорт". Сећам се као јуче да је било момента када смо се ми упознали. Ја тада још нисам одиграла прву званичну утакмицу после саобраћајне несреће када су они мени предочили ту идеју. Филм говори о мом повратку на паркет и пратио је цео тај пут од 2015. године, пошто су камере ту биле све време. Снимали смо и ретроактивно, враћали смо се на мој живот пре саобраћајне несреће, враћали смо се у Ђер на место несреће, интервјуисали смо моје саиграчице из тог периода, појављују се и људи из ФИБА... Мислим да ће се публици допасти филм пошто није класичан документарац. Верујем да ће послати јаку поруку да људи заиста треба да сарађују, а можда је моја прича доказ да заправо границе не постоје и да је све могуће. Премијеру је одложила пандемија вируса корона, била је заказана за почетак маја 2020. Филм је готов, чекамо да се епидемиолошка ситуација смири и да можемо да направимо премијеру, која ће бити у "Комбанк дворани".

о Да ли је по вашем мишљењу филантропија људско право или људска обавеза?

- То је добро филозофско питање о којем бисмо могли да дискутујемо веома дуго јер имате аргументе за обе стране. На те ствари гледам тако да ако видим да у сваком дану могу да помогнем другом људском бићу на било какав начин, то ћу свакако урадити. И небитно, чак и ако су то неке ситне ствари које вам се на глобалном нивоу не чине толико важним или значајним, верујте ми да праве разлику. И мислим да је то на неки начин заразно. Верујем да је доброта прелазна и да ће тај неко други можда сутрадан такође осетити обавезу да пружи руку подршке. Тако је, између осталог, било и у мом случају.

о На шта сте најпоноснији у свом животном путу који вас је довео до овде?

- Најпоноснија сам на пријатељства која сам стекла током тог пута. Било да се она тичу ФИБА, Француске кошаркашке федерације па преко Црвене звезде, Министарства омладине и спорта до КСС. То су неке нити које су лепота спорта, јер се на нивоу целог света увек осећа нека посебна повезаност том игром која све спортисте веже.

о Шта будућност носи за Наташу Ковачевић?

- Волим да кажем да никад не можемо да испланирамо будућност у потпуности онако како желимо, а мислим и да нам је корона прошле године то и доказала. За мене је управо то лепота живота. Тек кад имате успутне препреке које долазе ниоткуда заправо добијате ноту живота. Тада се, по мом мишљењу, дешавају оне забавне ствари. Тако да ћемо видети шта будућност носи, засада сам део КСС и надам се да ћу радом овде допринети српском спорту.