АМЕРИ У ШОКУ: Српски монах им открио како је Дарко Миличић успео, а он - зашто се одрекао кошарке, купио 10.000 риба и нокаутирао коња

Дарко Миличић је једна од најзанимљивијих личности у нашој кошарци. Сврставан својевремено међу највеће таленте на свету, изабаран је чак као други пик на НБА драфту, испред многих потоњих звезда. У НБА лиги, међутим, није успео. У Америци му се и данас многи подсмевају због тога. Али… Управо је екипа највећег америчког спортског медија, ЕСПН-а, не тако давно допутовала у Србију да сазна нешто више о нашем некадашњем репрезентативцу. Оно што су открили – запрепастило их је.

Принтсцреен/Храм

Ово је њихова прича. Или, тачније, његова.

И, исписана пером Сема Бордена из ЕСПН-а, а уз наш превод, иде овако:

1. Не хаје да прича о томе да је био потпуни промашај

Дарко Миличић користи реч “промашај” много, што изненађује. Мислио сам да ће је избегавати, или бар направити тужну фацу када је споменемо, али, он се чак и не спотакне на њу, не застане. Не стане му она у грлу. Не, Дарко је директан. Он је отворен. Искрен. Када вам приђе са својих 213 цм висине и 136 килограма, оприлике вам делује као гаражна врата, али, у првих десет минута он користи реч “промашај” пет, шест пута, и то на неколико ироничних начина (“Овај разговор није само о томе како сам велики промашај, а?”)

Он се шали на тему своје грозоте за памћење, када се ради о томе да је 2003. био други пик на НБА драфту, испред Кармела Ентонија, Криса Боша и Двејна Вејда, а одмах иза Леброна Џејмса. Он се прави да разговара са њима, подигне руке у ваздух и каже им да је, статистички, неко из те групе морао да доживи ноћну мору, па, у реду, “Ви, момци, будите најбољи, а ја ћу бити историјска мрља”. Онда прасне у смех.

Током нашег интервјуа, који је потрајао скоро три сата, он је зачињавао разговор “промашајем”, с времена на време уводећи и адекватне синониме, као што је “катастрофа”. У једном тренутку рекао је “промашај” трипут за отприлике 15 секунди и нагласио да би опис његове професионалне каријере могао да стане у натпис који би носио на челу, а на коме би, претпостављамо, писало управо “промашај”. Цео тај део разговора деловао је делимично као некакав наступ на јавној сцени, делимично као терапија. И, наравно, очигледно питање које се поставља је: Да ли је стварно био толико лош? Кратак одговор? Да, прилично.

Дарко Миличић и Делонте Вест / EPA-EFE/LARRY W. SMITH

За Леброна, слични су му Џулијус Ирвинг, Лери Бирд, Чарлс Баркли. За Боша чланови Куће славних Доминик Вилкинс и Алекс Инглиш. Вејд је упоредив са Клајдом Дрекслером и Волтом Фрејзером. Дарко? Њему најближи су неки људи који се зову Ли Нејлон, па Лу Амундсон и Лоренцо Вилијамс. Уз поштовање за ову тројицу џентлмена, хајде да само кажемо да ниједан од њих није био други пик на драфту и ниједан од њих није носио очекивања целе нације на својим раменима (двојица од поменутих нису уопште ни изабрана на драфту).

Па опет, Дарку то не смета, не смета му што је један од највећих разлога за подсмех у историји лиге. Некако је… скроз у ред с тим. И, током једне наше пролећне вожње Новим Садом, Дарковим родним градом у Србији, кажем му да нисам очекивао да ће бити тако помирљив са катастрофалним оценама квалитета његове каријере.

“Шта сте очекивали?”, упитао ме Дарко, а ја сам устукнуо. Покушавао сам да нађем начин да кажем “Бескрајну срамоту” а да то не буде тотално увредљиво.

“Знаш, једном сам писао причу о Фредерику Вајсу”, одговорим му, уводећи у разговор још једну кошаркашку катастрофу из Европе, овога пута француску уместо српске, и то која је изабрана на драфту 1999. од Њујорк Никса, а никада за њих није заиграла. Дарково лице је живнуло. Сетио се Вајса.

“Какав је био?”, упитао ме Дарко.

“Био је тужан, у депресији”, кажем. “Много тога му се дешавало, са женом, сином, али је истовремено био веома љут због свега што се дешавало. Био је љут на свој живот. Претпостављам да је то добро скривао, све је то било некако ‘испод’, али је био љут”.

Брбљао сам.

“Заправо, Вајс је једном хтео да се убије”, излетело ми је.

Дарко није ни трепнуо.

“Стварно?”

“Аха”.

Возили смо се у тишини читав минут. Није било много семафора, пут је мало нераван, радио је укључен, чује се нека српска музика. Чини се као да је оно што сам избрбљао имало малог значаја. Али, одједном, Дарко каже: “Знаш, то је чудно. То са Вајсом. Јер, ја сада осећам као да је Стари Дарко умро. Мислим, када размишљам о себи док сам играо, осећам да је то, отприлике, размишљање о некоме кога више нема, ко је умро”

2. Он више не верује да, због колега са драфта и кошаркашких обичаја, треба да лаже о свом сну

Дарко је имао 18 година када су га драфтовали Детроит Пистонси. Пре тога живео је у Србији током 90-их, што значи да је видео своју земљу, а и оца, који је био војник, како се бори у неколико ратова на Балкану. Проживео је и НАТО бомбардовање које је разорило његов град, а учинило да са родитељима и сестром данима одлази у подрум, слушајући све оне звукове, па и експлозије, који су долазили одозго.

Једном је, током рата у Босни почетком 90-их, са породицом гледао телевизију када су јавили да је у том дану око 15-20 српских војника убијено. Спикер је прочитао и име Милорада Миличића. Дарко, који није имао ни пуних десет година тада, сећа се и сад врло добро како је видео очеву слику на екрану.

“Мама, што је тата на ТВ-у?”, упитао је.

Мајка није одговорила. Само је почела да плаче. И, почео је и Дарко.

Али, око пет минута касније, спикер је рекао да је дошло до грешке, да су нека имена била погрешна.

“Никада нећу заборавити тај осећај. Одједном – нема га. И, одједном га има”.

Милорад се вратио кући. И, уз друге ствари, научио је Дарка да игра кошарку, показао му технике шута на кошу који је недалеко од брдашца на коме им је била кућа. Међутим, није то било зато што су отац или син имали неку посебну љубав према том спорту. Више је то било због биологије.

“Отац ме је учио кошарци јер је било људи иза села који су говорили ‘Висок си, што не пробаш'”, каже Дарко и слегне раменима. “Нисам ја био тај који је тражио да игра кошарку”.

Па опет, испало је да је кошарка нешто у чему је он стварно добар. А због охрабрења у породици, које понекад доводи до тинејџ-инерције да се клинци залепе за тубу на шест година иако су само мало заинтересовани за музику, Дарко је наставио да игра. Прешао је у Хемофарм, професионални клуб из Вршца, као 14-годишњак. Кошарка му је постала сврха постојања, иако она није била његова страст.

Када су скаути почели да долазе, Дарко је НБА видео као начин изласка – из финансијске несигурности, из константне буке, из Србије – више него што би то било остварење некаквог дечјег сна. Спорт је заволео сасвим довољно. Сви које је упознао навијали су за њега, да оде. Све је било пред њим. А ко није прошао кроз врата која су, ето, просто – отворена?

Проблем је у томе што ми нисмо навикли на такав сценарио када су у питању страни кошаркаши. Очекујемо од њих да воле НБА, да су одрасли гледајући лош интернет пренос или мечеве на сателитском ТВ каналу, да бодре играче, да желе да буду као они. Када је Јао Минг дошао у НБА из Кине, он није скривао да се дуго дивио Арвидасу Сабонису и Хакиму Олајџувону. Или, недавно, Летонац Кристапс Порзингис, јасно је ставио до знања да му је Дирк Новицки био инспирација, а сви који су га слушали су климали главом, одобравали. И, када је Дарко почео да привлачи пажњу у САД, почела су очекивана питања “Ко ти је био идол? Кога си волео да гледаш?”

Кевина Гарнета, то је био Дарков одговор. Свима је рекао да је Гарнет, високо крило са распоном руку већим од школског аутобуса, његово кошаркашко надахнуће. Рекао је локалним ТВ станицама да је волео Гарнета. Рекао је то за “Ју-ес-еј Тудеј”. Рекао је ЕСПН-у да воли Гарнета. Једино… Он једва да је видео како Гарнет игра.

Кевин Гарнет (лево) и Шекил О'Нил / Фото архива ВН

“Просто сам налетео на њега и одлучио да је он тај. Чинило ми се да је то играч какав бих и ја требало да будем”, каже Дарко сада.

Оно “требало да”, то вам има везе са постојањем Старог Дарка, зар не? Био је висок, зато је играо кошарку. Био је добар, зато је отишао у Хемофарм. Приметили су га, зато је отишао у Америку. Требао му је идол, измислио је једног. Пратио је траг где год да га је водио. Није постојала нека страшна слика величине коју је тајно носио у себи, нити је у његовом уму било неке слатке вере да ће све бити фантастично. Не, он је сањао отворених очију, док су светла упаљена. Сада, кад је кошаркашка каријера готова, све је другачије. Он сада не фантазира о тој страсти. Он сада има другачију слику нечега због чега се осмехне.

Трешње.

Видите, Дарко је после кошарке отишао у озбиљну, комерцијалну производњу. Неки спортисти се посвете некретнинама, неки моди, а Дарко – воћу. Има око 50 хектара пуних јабука које извози у Дубаи, Русију, афричке земље. Трешње су, међутим, његова визија. Финансијска добит од њих је сјајна, каже Дарко, а тржиште је широм отворено. Када Дарко говори о трешњама, очи му се рашире. Постане пун страсти. Све му је занимљиво.

“Хоћу да их узгајам”, рекао је у једином тренутку нашег разговора у коме је звучао чежњиво. “Мислим да је време”.

3. Његова типична вечерња рутина више не укључује штету у сопственом дому

Дарко више не удара у зидове. Он удара тешке вреће, и то понекад, када вежба. Једном је ударио и коња у главу (о томе више нешто касније), али његови дани редовног кажњавања зидова су готови.

То је важна промена. Када је Дарко играо у НБА, у ствари… не баш играо, он би се враћао у свој стан после ко зна ког по реду меча проведеног на клупи, а бес је исказивао на традиционално танким америчким Шитрок зидовима. Најгоре је било у Мемфису.

Даркова супруга, Зорана, која је већ тада живела с њим, назвала је то “периодом кризе”. Екипа је губила. Дарко је беснео. А зидови у стану су деловали попут шупљег сира. Све се понављало: дошао би, изударао зидове, отишао да спава. У многим градовима је упознао локалне грађевинске раднике који би дошли, закрпили рупе брзо и окречили то било којом бојом коју су имали.

“Знате да постоји баш бела боја, онда она друга бела, па сивкаста? Е, такви су били зидови моје куће”, присећа се Дарко.

Поправка зида / Фото: Принтскрин/ТикТок

Одувек је он имао испаде. Зове их “То је кад полудим”. Миле Илић, који га је упознао када су били тинејџери, присећа се нечега везаног за Даркову мрзовољу. Престао би да вежба усред тренинга, или није помогао да се нешто распреми у сали, а тренер би онда казнио читав остатак тима.

“У тим тренуцима једноставно почнете да га мрзите, јер ви почнете да патите због њега”, каже Илић. “И, то би га држало једно пет, десет минута, а онда би поново постао потпуно нормалан лик”.

Док је Дарко стигао до НБА, његове емоције су постале комплексније. Најпре, био је тек тинејџер, читав океан удаљен од куће, и обрео се у култури живљења коју није разумео. На пример, Дарко би се раније одмах враћао кући после тренинга и утакмица, уместо да се у свлачионици истушира; није знао да се у Америци сви играчи заједно туширају.

“Морао сам да га учим”, присећа се Чонси Билапс, који је играо у Детроиту од 2002. до 2008, “отприлике овако: Не, када завршимо са наступом, или тренингом, ставиш пешкир око себе и идеш одмах под туш. Тако се то овде ради”.

Није прошло дуго, а његова наивност је почела да се топи у бес. Тренер Пистонса Лери Браун није имао много воље да пусти Дарка на паркет, јер је Детроит добио право на другог пика путем трејда, а он је притом имао много искусних играча, истинских ветерана у тиму. А и када би Дарка пуштао на терен, хтео је од њега да игра под кошем, а не да додаје лопту, шутира споља, што је Дарко више волео. И, тако је почео непрестано мучење.

Било је ту оног ударања у зидове. Било је ту и пића. Дарко је почео да се појављује на јутарњим тренинзима мамуран од ноћног провода. “Нисам могао да спавам”, каже. Било је то класично средњошколско понашање: ако не може да буде звезда, биће онда лош дечко, одметник.

“Не жалим ја много због тога како смо се односили према Дарку”, говорио је Браун. “Жалим само што он није био зрелији и стрпљивији”.

Иста ствар се десила у Орланду. И у Мемфису, такође, где је Дарко био толико незадовољан, да је на једној потоњој репрезентативној утакмици ужасно извређао судију, што је постало вечни хит на Јутјубу (толико је брутално псовао, да су чак и новинари који су га тада интервјуисали покушавали да га сниме). “Где год да сам био, и најмања ствар би могла да покрене тај бес у мени и ја бих полудео”, каже Дарко.

Знате шта је најлуђа ствар? Толико пута је ударао у зидове, а двапут када му се десило да је ломио руку, то му се догодило – на терену. Као члану Мемфиса то му се десило против Индијане. А у првој сезони, када је Детроит био на корак од освајања титуле против Лејкерса, Браун је коначно пустио Дарка на паркет, а ривал га је тако ударио током шута, да су се кости малтене уситниле.

“Покушавао сам да покажем Лерију Брауну моју шаку, јер ми се длан тресао”, присећа се Дарко. “Само ме је гурнуо назад на паркет”.

Дарко сада преврне очима када се присећа тога. Није дуго ударио зид, каже. А и Зорана каже исто. Дарко се шали да је то због тога што се у Србији куће граде од цигле, а преко је само тапет. Зидови од цигли не узмичу.

Зорана мисли да је уклањање оног кошаркашког интензитета из Дарковог живота било кључно, као када удаљите упаљач од роштиља на плин. Сада су вечере другачије: Дарко дође, вечера са породицом, гледа ТВ, понекад заспи и на каучу.

Али, не гледа он кошарку. Заправо, малтене да и не прати НБА, како каже, а и не шали се. Када сам га упознао у јуну, било је то неколико дана након што је Голден Стејт повео са 2:0 против Леброновог Кливленда, у НБА финалу. Сви који само овлаш прате спорт знали су за те битке између Леброна Џејмса и Стефа Карија. Када сам Дарка питао о финалу, деловао је изненађено. Седели смо на његовом имању, он би гледао поља и само рекао “А сад је финале? Ко води?”

4. Знао је када да одустане

Селтикси су 17. новембра 2012. играли против Торонта. Док су остали играчи ишли ка свлачионици, Дарко је покуцао на врата Дока Риверса. Као и већина других тренера, и Риверс је био од оних који му нису указивали значајнију шансу. У том тренутку, у девет дотадашњих утакмица, Дарко је одиграо укупно пет минута. Риверс га је, ипак, волео, волео је да га има на тренингу. Зато га је срдачно примио у канцеларији и чуо – како је дошао да се опрости.

“На позицији центра, ако нешто лоше крене по екипу, имате Џејсона Колинса, имате Фаба Мела. Пакујем се, идем кући”, рекао је Дарко, присећајући се како је тренер био шокиран. “Дарко, о чему причаш? Где идеш? Треба да играш вечерас?”.

Он је био непопустљив: “Док, ствари стоје тако како стоје. Не играм вечерас. Не играм више никада. Хвала вам, људи, што сте покушали. Није успело. Одлазим”.

Када је Дарко отишао у свлачионицу да исто то каже саиграчима, неколико њих није разумело. Одлази? Оно… скроз? "Скроз", рекао им је. Дошао је крај.

Званично, Селтикси су рекли да је Дарко затражио да се сарадња прекине како би се вратио кући и био са болесном мајком. Заправо, мама му је била само благо болесна, опоравила се брзо, а Дарко је планирао свој излазак из кошаркашке приче већ неко време.

Први пут је о томе размишљао у Орланду, ако је истина то што каже, када му нису продужили уговор. Али, Мемфис му је понудио уговор од 21 милион долара јер су Гризлији мислили да могу да га поправе. А када то није ишло по плану, умало је отишао. Ипак, Тимбервулфси су, иако их је он саветовао да не улазе у трејд због њега, ипак урадили супротно, понудили му уговор од 20 милиона, уверени да су они, заправо, једини који могу да на видело изнесу таленат за који су сви били сигурни да га Дарко поседује (нису успели).

Дарко Миличић на утакмици Црвене звезде / Foto: Twitter/@kkcrvenazvezda

Да ли је Дарко од оних који лако одустају? То је лако изговорити, али… Према његовом мишљењу, Бостон се једноставно догодио у оно време када је он донео одлуку да престане да размишља како ће се све, одједном, променити. Постоји ту одређена и доза преживљавања, такође: током девет година вода је нарастала до његове браде толико пута, да је потпуно јасно зашто је осећао да ће се удавити.

“Био сам тако изгубљен”, каже. “Стварно сам дошао до тога да мрзим кошарку, знате? Само сам хтео да се вратим кући и живим неки другачији живот”.

Зорана је све спаковала и породица је отпутовала за Србију дан после Дарковог разговора са Риверсом. Неко време осећао је олакшање. Онда је осетио да га нешто “сврби”, осетио је своју неактивност. Онда је почео са журкама. Онда је покушао да опет игра, умало се и вративши, са репрезентацијом. Онда је имао ону чувену кризу средњих година (која није ненормална за 29-годишњака, ако је почео професионалну каријеру са 14 година), током које је постао и кик-боксер. Једном се борио. Те ноћи је стао на вагу на којој се борци мере и сломио је. Буквално.

“Требало нам је сат времена да нађемо другу”, присећа се Дарко Попивода, промотер те борбе. “Дарко је стао на ту другу вагу, а и она се поломила”. Питао је Миличића колико је отприлике тежак. Око 135 килограма, гласио је одговор.

Ствари се у рингу нису поправиле. Дарко има снажно колено, али каже да је “заборавио” да га користи. Имао је добар леви високи ударац ногом, али је углавном покушавао десном. “Мислим, желим ја њега да ‘убијем’, али не знам како”, каже Дарко о том мечу. Његов ривал, много мањи, знао је како: навалио је на Дарка свом силином, да су му ноге биле крваве. И то толико да више није могао да стоји.

Борба - Дарко Миличић у рингу / Фото: Принтскрин

Даркова породица није баш “била срећна” одлуком да се бори, тако каже, а једне вечери, док смо тихо разговарали, Зорана ми је тај догађај описала као “глупост, глупост, глупост”. Њена осећања (али и чињеница са каквом је лакоћом Дарко декласиран у рингу) одвела су га од неког новог кик-бокс ангажмана ка другом брзом спортском крају каријере. Чинило се то као добра одлука.

Уместо тога, заинтересовао се за пољопривреду. Неколико његових пријатеља се тиме бавило, што му је било симпатично, али је једна ствар привукла Дарка: помисао да би тиме могао да овлада. Требало да је постане кошаркашки чаробњак, то није испало како треба. Пољопривреда је била друга шанса.

Дарко се врло брзо “навукао”. Путовао је у Италију да види познате воћњаке. Учио је о земљишту, начину садње, висини дрвећа. Размишљао и о другим воћкама, поред јабука, увиђао разноврсност.

И, поређење је било тако очигледно: бивши кошаркаш не зна чак ни да је НБА финале у току, али када га упитате како надгледа квалитет воћњака, он вас одведе тамо и уследи дуг, прецизан одговор о идеалној удаљености сваке јабуке од дрвета (укратко, што ближа стаблу, боља).

Даркова страст је стварна. Када му је неочекивани снег нанео штету на око четири хектара јабука, изашао је са радницима да проба да спаси плод. А годину раније, када је прошао кроз воћњак у првој години бербе, осетио је нешто што му је, како каже, дотад било страно: понос.

“Био сам, просто, истински срећан”, каже. “Знате, брали смо јабуке. Наше”.

5. Сад када пије, користи руке (најчешће)

У априлу 2015. Дарко је са пријатељима био на једној журци. Било је ту и пива. И певања. Много буке, смејања, момака који подижу руке у вис. Све, мање-више, стандардно.

Била је то прилично запањујућа способност, која је постала бесмртна захваљујући снимку на интернету, иако му је добар део пива завршио на врату, лицу и раменима. Дарко је тада зграбио другу пивску флашу, али уместо да је пије, дао је по гутљај четничким командантима које је истетовирао на свом торзоу, намерно је сипао пиво по свом стомаку, са разлогом.

Када сам поменуо тај снимак Дарку, он се насмејао. Каже “Било је то баш давно” (било је пре отприлике 27 месеци у односу на дан када је прављен интервју, прим. аут.).

Мени су ту два детаља запала за око. Прво је избор његових тетоважа. Четници су били група српских националиста током Другог светског рата, а историја се баш не слаже колико су сарађивали, односно колико су се борили против сила Осовине током рата. У покушају да то разјасним, замолио сам Дарка да ми себе опише у политичком смислу, на пример да ми објасни зашто је те људе истетовирао по свом стомаку, а он ми је рекао да је националиста, с тим што је додао да та реч нема исто значење у Источној Европи као што би могла да има у Сједињеним Америчким Државама.

Даркова осећања према Србији су компликована – ратови, борбе, нестабилност његовог детињства – али се своде на ово: он каже “Волим моју државу, поштујем туђе”. То је велики део разлога због ког се вратио у Србију, уместо да остане у САД по завршетку каријере, као што то многи страни спортисти ураде. Србија је његов дом.

Друга ствар која се истицала у вези са тим снимком је како Дарко делује усамљено, иако је усред велике гужве. Лице му је празно. Очи гледају на другачији начин од уобичајеног погледа неког ко је припит. Он је у свом свету. А цела та ствар, са пијењем без подршке руке, иако физички импресивна, заправо је соло-трик: не треба вам ништа, чак ни сопствени прсти да вам праве друштво, да бисте циљ остварили.

Неколико дана након што сам упознао Дарка, била је журка у његовој кући. Касно поподне, клопа, стигли његови пријатељи са супругама и децом. Клинци су одмах скочили на трамболину. Момци играју (прилично лош) баскет на пола терена. А онда вечера, на којој Дарко, поштујући српску традицију, иде око стола са флашом ракије, воћног брендија, сипајући у чашу сваког госта и стојећи поред њега док гост ужива, па онда иде до следећег.

Дарко не скида мајицу. Не склања руке са стакла. Не напија тетоваже. Више није сам, никада.

6. Задржао је аутомобиле

Поред тога што је учио Дарка како да се тушира, Билапс га је учио и да вози. А то није увек било лако. Конкретно, Дарко је по свој прилици имао различит став од Билапса о томе како се са једног пута прелази на други.

“Говорио сам му ‘Не, Дарко, кочи, мораш да успориш када скрећеш'”, присећа се Билапс, “А он додаје гас на кривини. Говорим му ‘Не, не ради се тако!”. Било је страшно”.

Срећом, Билапс је преживео. Дарко је добио возачку дозволу. А недуго затим почео је да прави прилично импресивну колекцију аутомобила.

Током девет наредних сезона, Дарко је провео време са Пистонсима, Орландо меџиком, Мемфис гризлијима, Њујорк никсима, Минесота тимбервулвсима и Бостон селтиксима. Захваљујући упорности бројних српотских директора, а и чудима гарантованих уговора у НБА лиги, зарадио је 52.323.642 долара. И куповао ауто малтене на сваком ћошку.

Сада, када са пута улазите на његово имање у Новом Саду (на коме ће 52 милиона долара “отприлике потрајати око 200 година”, како Дарко каже), немогуће је да вам промакну луксузна возила који су груписана попут детелине. Овде је Порше Панамера са таблицом из Минесоте, још увек. Тамо Ренџ Ровер са њујоршким таблицама. Мерцедес С600? Таблице Тенесија, из оног времена збрке у Мемфису.

Није баш најјасније зашто кола још увек имају америчке таблице, а Дарко на ту констацију само направи један чудан, истина смешан гест којим покаже да су српске таблице тек једна од опција. Оне америчке су, заправо, симболи његове неуспеле авантуре у САД, који стоје испред куће.

Зашто чува те аутомобиле? Можда као заоставштину старог, суперстар стила живота, а можда, ипак, због чињенице да нема баш много удобних кола за људе његове висине. Али, има ту још нешто.

Дарко се брзо одвојио од НБА, чак је и продао свој шампионски прстен из Пистонса у хуманитарне сврхе. Кола је, међутим, задржао. Ту је и Форд Ф350, тамно зелени пик-ап, са нешто светлијим детаљима и великим светлима на крову. Дарко каже да он сада не ради, због саобраћајне несреће у којој су учествовали управо Дарко, слабо осветљен пут, оштра кривина, магла и крдо крава које и није тако видљиво као што бисте то могли да помислите (сви су на крају били добро, укључујући и краве).

“Пробао сам да га продам у више наврата, али ми кажу да чак и мала поправка на америчком пик-апу кошта у хиљадама. Покушали су да ме опљачкају”, каже.

“Треба ли ти?”, питам.

Он одмахује главом.

“Што га се не ратосиљаш?”, упитам.

Стојимо око 20 корака од тог возила. Дарко га посматра, па ми одговара: “Никада”. Гледа ме као да нисам нормалан.

7. Није банкротирао

Дарково имање у Новом Саду оивичено је огромном оградом. Постоје три главне зграде, кућа, кућа за госте и затворени базен. Постоје и отворени базен, игралиште, терен за кошарку и један натркивени простор за седење напољу, са све намештајем. Дневна соба у кући за госте, или да је назовемо резервном дневном собом, има 18 столица. Подрум главне куће је његова ризница трофеја, где стоје устрељене главе свега што је уловио, од обичног јелена до јелена-вапитија, све до медвеђе главе на којој су очи које буље. Иза куће за госте је теретана, у којој има разноразне опреме, укључујући и тегове од 50-ак килограма. Постоји и роштиљ, испред. Ту је 14 бицикала, трицикала и скутера, уза зид. Уместо класичног предсобља, ту је простор који личи на НБА свлачионице, са ормарићима којих се не би постидели ни у Медисон Сквер Гардену. На зиду је велика Даркова слика како закуцава (у дресу Никса), као и урамљени дрес из времена док је наступао за Тимбервулвсе.

Спомињем све ово јер је важно запамтити да се он пензионисао 2012. А према једној студији из 2009, око 60 одсто НБА играча банкротира у року од пет година после напуштања лиге. Дарко, и поред свих неуспеха у САД, је и даље имућан.

Има поменутих 50-ак хектара, а гледа да уложи у још (плус трешње). Његова деца иду у добру приватну школу. Зорана је покренула сопствену модну линију, има и два бутика. Њихово имање има и раднике, који помажу око веша, судова и бриге о деци.

Дарко Миличић у свом воћњаку / Фото приватна архива

Али, Дарко је опрезан. Осећа конфликт у вези са пружањем лагодног живота деци, бринући се да ће из тога извући исто оно што је он извукао из свог кошаркашког талента: ароганцију.

Зато када га син Лазар пита о кошарци, Дарко је искрен. Не прича му о славним данима (њих и нема много). Уместо тога, прича му најгоре делове. Прича о томе како није играо, како се свађао са тренерима, како се није трудио. Прича о сопственим грешкама, лудостима. Прича о томе како је прокоцкао своју шансу, иако није прокоцкао новац.

“Не плашим се да им кажем”, причао ми је Дарко једног поподнева. Али, Лазар понекад остане збуњен оним што чује.

“Знате, он то не разуме још увек у потпуности. Али, разумеће једног дана”.

8. Може да каже “Ово је смешна прича” (иако је целог живота то за њега била само метафора)

Усред Дарковог имања је језеро. Он га је изградио. То је комбинација технологије која одржава систем тако што кишницом наводњава воћњак. Изнад језера је уздигнути док на коме је мала (али са климом) соба и трем, одакле Дарко може да посматра своју земљу и своју воду.

У језеру је 10.000 риба, углавном шарана. Купио их је и напунио језеро јер, како каже “њихове излучевине су добре за јабуке”. Рибе су агресивне. Када им убаци храну са дока, деси се помама од које вода делује као да има уграђене моторе из ђакузија (што ме, искрено, не би изненадило).

Једног дана Лазар је рекао оцу да жели да пеца. Лазар је очаравајући, дивни осмогодишњак са благим лицем, тананим ручицама и ситном грађом. Има велике шаке, налик Дарку, али има мали и прилично решен осмех. Понекад, када Дарко прича са неким, Лазар дође и целим својим телом се прислони уз Даркове ноге, мазећи се са џиновским оцем.

Дарко каже Лазару да пецање није проблем јер је чамац у језеру. Он доведе сина и његову петогодишњу сестру Лару до језера (четворогодишњи Лука остаје код куће). Дарко је узбуђен, најпре гледа како се рибе понашају када им баци храну, а онда не може да дочека да види Лазарево лице када малишан буде упецао десетак риба. Дарко и деца уђу у чамац, отисну се од обале, забаце удице и – ништа се не деси. Помере се на други део језера. И даље – ништа. Дарко не може да верује. Буквално је 10.000 риба испод њих. Зна то, платио је за њих. Али, ниједна не “гризе”.

“Тата, ‘ајде да идемо”, каже Лазар.

“Зашто?”, упита Дарко, збуњен целом ситуацијом.

“Хајдемо”, додаје Лазар. “Нема рибе овде”.

9. Прихвата одговорност

Дакле, прича о коњу.

Једном, када је Лазар имао пет или шест година, Дарко га је одвео да јаше једног великог коња. Коњи су одувек били део Дарковог породичног живота, родитељи су му имали имање, увек је ту било животиња, па чак и сада, иако је велик попут омањег џипа, Дарко воли да јаше. Свиђа му се што је и Лазар заинтересован за нешто у чему његов отац ужива.

Ових дана Дарко јаше коња по имену Астор, који има 12 година “и стварно је велики, велики”. Баш за њега су га набавили у једној ергели у Новом Саду. Дарко у јахању проналази мир.

Коњ и јахач / FOTO: Tanjug/AP

Али, једног дана, док је Лазар био у седлу, а Дарко са стране посматрао, тај неки коњ под малишаном се отргнуо. Све је било у реду док коњ није почео да се пропиње, Лазар да клизи, а онда је одједном дечак пао са седла, висећи наопачке, уз бок коња. Дарко је вриснуо.

Једна од Лазаревих ногу је остала закачена. Тело му је висило, ударало о бедра коња. Мала глава се лелујала близу копита док је коњ галопирао. Да је дечак пао, био би прегажен.

Дарко и један човек су скочили са ограде, утрчали и почели да вичу. Успели су да смире коња после неколико секунди, али иако се он стварно покорио, Дарко је осетио да се тресе. Подигао је сина, загрлио. Лазар је плакао. Дарко је био толико уплашен за своје дете, а толико љут, да се окренуо и ударио коња у главу (проверио сам са Радославом Бурсаћем, који има ту ергелу, са коњем је све у реду).

Док Дарко прича ову причу, за столом послуженим на српски начин, са много меса, нервозно се смеје. Мислим да је то јер зна да ништа од тога, родитељство уз језив страх и насиље над животњама, не звучи нарочито добро. Али, он ту причу прича јер у њој види лекцију.

Док је играо кошарку, како каже, никада није сматрао да је урадио нешто лоше. Све је увек било јер други имају неки проблем, други су криви. Лери Браун га није користио на прави начин. Његови саиграчи нису схватали колико он може да им помогне. Судије су га зезнуле.

Сада, међутим, Дарко види ствари на другачији начин. “Кривим себе”, каже о ономе што се десило Лазару (и коњу). Није требало да пусти дете на таквог коња, на првом месту, као што зна да аперкат у браду коња после свега што се десило није добра ствар, наравно.

“Нисам га ја тренирао… Крив сам”, каже Дарко.

Зауставио се, док је јео кобасицу и гледао кроз прозор ресторана у коме смо обедовали. Лице му се од каменог променило у врло благо.

“После тога, питао сам Лазара да ли би јахао поново. Мислио сам да је с тим готово. А знате шта ми је рекао? ‘Хоћу да јашем још већег'”.

10. Кад вам српски монах каже

Током мојих последњих дана у Новом Саду, ишао сам у манастир у који Дарко одлази, манастир који је смештен на зеленим обронцима планине Фрушка Гора, удаљене око 25 минута од Даркове куће. Манастир Ново Хопово је нестваран. Читави редови црвених ружа окружују лелујаву стазу која води до улаза. Храм, са куполом која је изнад крошњи, стреми ка облацима.

Монаси знају Дарка. Долази он овде често. Један од њих, отац Јоаникије, каже да је међу најважнијим обредима у српском православљу – заједничка молитва. Није ту довољно само “извести” литургију, она мора да се живи заједно, а потом сви присутни седе у овом мирном месту и причају. Не само о религији, вери и светим списима. Него о животу. Деле једни са другима то.

Дарко никада не одлази рано оданде. Ту долази да направи осврт на свој живот, да се исповеди, да се искупи, а сваки пут види себе како прича о посве другим детаљима живота, о ономе што би радио да није играо кошарку. Оживљује моменте који садрже најгора сећања и осећања. “Морате да их изговорите”, каже Дарко. “Када држите у себи нешто што вас убија, онда вас то изједа изнутра. А то морате некоме да кажете. То је једини начин да то извадите из себе”.

Монаси виде Дарка потпуно другачије од свих других људи. Када сам оца Јоаникија упитао шта мисли о Дарку као човеку, он се зауставио на трен, па рекао “Видим човека који је успео у животу. Човека који је испунио свој циљ”.

Те речи звуче чудно. Сви разговори које сам водио о Дарку (чак и са њим самим) били су потпуно другачији, отац Јоаникије је једини који је користио такав речник. Сви други би говорили о изгубљеном или неиспуњеном потенцијалу, о приликама које нису сасвим искоришћене. Дарко није био спреман. Дарко није био паметан. Дарко није био зрео. Дарко то није могао да носи. Дарко се бунио. Чак и сам Дарко уме да стави руку на своје чело и каже да је био промашај.

Те вечери, током забаве у Дарковој кући, гледао сам га како игра баскет са друговима. Смејао се и уживао, чак и када су му се шутеви одбијали од обруча. Усред утакмице, Дарко би отрчао до роштиља, да провери да ли је све у реду са кромпирићима. Шутне потом са Лазаром који пут, док други играчи пију воду.

Сунце залази. Играчи се већ крећу мало спорије. Дарко је закуцао, али се тргнуо после тога, измасиравши раме. Мали Лука вози играчку-мотор по терену. Лазар скаче по трамбулини. Зорана се ту, покрај њих, игра са Ларом.

Утакмица се завршава. Момци се враћају до трема. Дарко поново проверава кромпириће. Каже “Прелепа ноћ, зар не?”, а онда пушта српску музику. Насипа пиће свима, једно и за себе.

Онда седа на чело стола. Пријатељи наздрављају љубави једних за друге. А и наздрављају Србији. Дарко протеже руке и пева. НБА делује тако далеко, а и ове ноћи он није промашај.

Не овде.

Чаше су се куцнуле, а лопта се откотрљала на траву”.

---

Бонус видео:  Никола Јокић - од доброћудног дебељуце, до најбољег и најплаћенијег кошаркаша на свету

БОНУС САДРЖАЈ

Књига о нашем асу која је изазвала велику пажњу носи назив "Новак, париске приче". Прођите уз Новака све његове емотивне тренутке у упознајте га у једном потпуно другом светлу. На 320 страница, илустрованих до сада невиђеним фотографијама, представљен је живот славног тенисера.

Кликните ОВДЕ и поручите још данас ово ремек-дело које ће вас одвести на најславније тениске терене.

Препоручујемо

Остали спортови

0 14

МРАЧНА СТРАНА ИСТИНЕ: У Украјини убијен двоструки шампион Европе - ружне прошлости

07. 05. 2024. у 21:47

Кошарка

0 2

ХАОС У ЕВРОЛИГИ КОРИСТЕ ЗВЕЗДА И ПАРТИЗАН? Чувени клуб остаје без лиценце због мало познатог правила?!

07. 05. 2024. у 17:06

Тенис

0 44

ПАЛА ОДЛУКА! Ево кога је Новак Ђоковић одабрао за тренера, мастерс у Риму све открио (ВИДЕО)

06. 05. 2024. у 21:35

Кошарка

1 15

БРУКА ДЕНВЕРА КАКВА СЕ НЕ ПАМТИ! Никола Јокић близу елиминације (ВИДЕО)

07. 05. 2024. у 06:31 >> 06:34

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације