СВЕТИСЛАВ ПЕШИЋ ЗА "НОВОСТИ": Нема нам напретка са два клуба у Европи

КАДА се Светислав Пешић пре годину и по вратио кући као селектор, убијали смо доколицу причом како бисмо се прошетали до финала Олимпијских игара са Америма у Токију. Само да нисмо „несрећно“ изгубили од Италије финале квалификационог турнира у Београду. Повратак тренера који представља синоним за репрезентативне успехе послужио нам је као средство за слепу одбрану од онога што не желимо да видимо, чујемо или прочитамо - више нисмо оно што смо били у свету кошарке.

ФОТО: КСС

О томе где смо, где желимо да будемо и где можемо да завршимо, за „Новости“ говори човек кога ословљавамо са „доктор Кари“ само кад нам је све потаман. Питамо га на почетку разговора за дијагнозу стања наше кошарке.

- Популарност кошарке у Србији је све већа, а потенцијали све мањи. То је донекле и разумљиво, јер смо се смањили. Још један утисак је да још живимо у прошлости, од резултата из времена бивше Југославије, у којима су превасходно српски играчи и тренери имали највише удела. Било је тада и успеха и неуспеха, али су се они увек акумулирали у успех, захваљујући избору правог колосека у право време.

Питамо се када ће нам се вратити време успеха, али не и како се до њега долази. Пешић нам сугерише да су неки стубови носачи опасно ослабили.

- Стално се поставља питање да ли нам је потребна АБА лига, а врло ретко зашто ти клубови не играју у најквалитетнијој лиги Србије. Постало је сасвим нормално да Мега, ФМП и Борац не играју у српској лиги, да не говоримо о Партизану и Звезди. Са тренерског аспекта, кошарка у Србији стоји на четири стуба: селекција играча, методика тренинга, правила игре и систем такмичења. Ако је систем такмичења упитан, као што код нас јесте, онда све пада у воду.

Темељ кошарке су клубови, репрезентација је купола која би требало да украси грађевину.

- Кошаркашки савез је 2011. године предао вођење лиге Удружењу клубова. Од тада се моћ клубова из године у годину апсолутно повећава, а одговорност за развој и квалитет кошарке смањује. Када говорим о Кошаркашкој лиги Србије, не желим никог да критикујем или нападам, ценим свачије ангажовање, посебно људи који то раде из љубави према кошарци, али мислим да је већ неколико година упитна. Не само по квалитету, него и по сврси њеног постојања. Иако ниједан клуб није учесник неког европског такмичења, само су три од 16 без странаца, за разлику од других земаља са којима хоћемо да се такмичимо. Па се онда чудимо зашто губимо, зашто се нисмо квалификовали.

Селектор нам убацује у видокруг неке чињенице које су одавно изван домашаја периферног вида.

- Кошарка се развија у клубовима кроз систем такмичења који ми, у односу на кошаркашке земље, немамо. Шпанија, Француска, Грчка, Италија, Турска и у последње време Немачка, сви они имају клубове у европским такмичењима. Не рачунајући представнике у Евролиги, Турска има осам, Шпанија и Немачка по седам, Италија, Француска и Израел по шест. Нема напретка кошарке ако у Европи играју само два клуба, као код нас Партизан и Звезда, и то годинама, ако се не промени систем такмичења и ако не буде више клубова на међународном плану. Све друго је само заваравање.

Можда смо се колективно заваравали да ће један човек да нам реши све проблеме.

- Са аспекта репрезентације, ми смо успоставили изгубљени континуитет. Сада немамо никакве дилеме како ће се то даље одвијати. Хоће ли то бити награђено и резултатима, не зависи само од нас. Од нас зависи оно што играчи и тренери дају на тренинзима и утакмицама, али успех, нажалост, зависи и од других околности. Ако је неко помислио да се до успеха може прескакањем степеника, то није могуће. Да јесте, Партизан би прошле сезоне са Жељком Обрадовићем освојио све. Тренер јесте важан, али и све остало мора да буде избалансирано. Навијачима нико не може да одузме право да траже медаље, али ми не можемо да се водимо еуфоријом. Од последње медаље 2017. године нисмо се пласирали на Олимпијске игре, није направљен очекиван резултат на Европском првенству. Знам да су очекивања велика и ја сам на то увек спреман, са великим ентузијазмом радим заједно са играчима да та очекивања испуним. Надамо се да ће се то преточити у одређени спортски резултат на следећим такмичењима.

Следеће је Светско првенство у Јапану, Индонезији и Филипинима, од 25. августа до 10. септембра. Да ли ћемо моћи да рачунамо на 12 играча који, по процени селектора, чине најфункционалнију целину?

- Приоритети играча и клубова су се променили. Клубови данас препуштају играчима да сами одлуче да ли прихватају позив репрезентације. Друго, систем такмичења се у Европи драстично променио. Сада, у априлу, то је крајње неизвесно. Ту су и повреде, Мицић није играо месец дана, Лучић два и по месеца, Калинић је пропустио неколико утакмица, Богдановић се још није потпуно адаптирао после те операције. Био сам на утакмици Атланте у Чикагу, где је одиграо можда до сада најбољу партију у НБА, али је очигледно да и клуб и он воде рачуна о томе колико да га оптерете. И Јокић је имао повреду, па су га мало штедели на крају регуларног дела, Покушевски је имао тешку повреду и тек сад почео мало да игра. Има ту и позитивних ствари, попут Маринковића, Петрушева и Добрића, кандидата који се намећу континуитетом добрих игара. Гудурић се намеће као један од лидера Фенербахчеа, Милутинов је изванредан, нажалост, игра само једно такмичење. То су ти играчи годишта `94. и `95, који ће наредних година носити највећи терет резултата репрезентације.

Ред је да отворимо сезону питања о наступу Николе Јокића за Србију на Светском првенству.

- То је стандардно питање. Као и код свих осталих играча, једно је жеља, а друго су могућности. Из разговора са свима, па и са Јокићем, сматрам да се уопште не поставља питање да ли они желе или не желе да играју за репрезентацију. И оно што се дешавало прошлог лета је додатна мотивација за свакога. Иако смо изгубили од Италије, играчи су били врло поносни, срећни и задовољни што су провели заједно читаво лето. Не могу сад да кажем да једва чекају да се поново виде, али верујем да је репрезентација јасно у њиховим плановима за предстојеће лето. Када говоримо о Јокићу, много ће зависити од тога колико ће трајати његова сезона са Денвером. Имају шансу да освоје титулу, предност домаћег терена, у серији на четири победе тешко је да бољи тим не победи. Исти је случај и са другима. Разговарали смо са капитеном Лучићем, немачка лига се игра до 25. јуна, а ми планирамо да почнемо припреме 23. јула. То значи да има врло мало одмора.

Како дефинисати шта је добар резултат на Светском првенству, посебно у светлу разговора који водимо са селектором? Да ли је то директан пласман на Олимпијске игре 2024. у Паризу, који ће изборити само две најбоље европске репрезентације?

- То није добар, то је за нас изванредан резултат имајући у виду ко све игра на Светском првенству. На жребу крајем априла сазнаћемо не само са ким ћемо бити у групи, него и какав ће нам бити даљи пут. Можемо да добијемо условно речено лаку групу, а да се потом укрштамо са фаворитима за медаље. Како је једна утакмица на Европском првенству одлучила нашу судбину, тако једна утакмица може да одлучи и у другом правцу. Први и основни циљ је одлазак на Олимпијске игре, нисмо били на претходним. Ако се свеукупно у Србији не поправимо, јер кошарка нису само Партизан и Звезда, бићемо у великим проблемима у идућем олимпијском циклусу. Доћи ће време да смо срећни само због тога што смо учесници великих такмичења, а не да се од нас очекују врхунски резултати.

АНДРЕЈ, МАРКО И СВА НАША ДЕЦА

АНДРЕЈ Стојаковић, син нашег прослављеног репрезентативца Предрага Стојаковића, плени талентом и све чешће се сусреће са питањем кога представља.

- Сам је рекао да представља и Грчку и Србију. Од рођења живи у Америци, као што је много наше деце напуштало земљу и интегрисало се у ново друштво. Кад је мој син Марко у Немачкој постајао један од најбољих младих играча, постављало се питање зашто не игра за Југославију. Сад каже да је његов највећи неостварени сан то што није играо за Југославију. Није ни могао да буде на тренинзима младе репрезентације, јер је у Немачкој ишао у школу до 1. августа. Хоћу да кажем да у свему томе постоје разне околности, у које људи не желе дубље да улазе.

БОНУС САДРЖАЈ

Књига о нашем асу која је изазвала велику пажњу носи назив "Новак, париске приче". Прођите уз Новака све његове емотивне тренутке у упознајте га у једном потпуно другом светлу. На 320 страница, илустрованих до сада невиђеним фотографијама, представљен је живот славног тенисера.

Кликните ОВДЕ и поручите још данас ово ремек-дело које ће вас одвести на најславније тениске терене.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације