Кошарка

СЕЋАЊЕ ДОПИСНИКА "НОВОСТИ" ИЗ МОСКВЕ: Дуда Ивковић, човек без мрље у биографији

Бранко Влаховић

16. 09. 2021. у 22:51

ВЕСТ о смрти Душана Дуде Ивковића у четвртак се брзо раширила међу љубитељима кошарке у Русији, где је он провео успешне године радећи прво у ЦСКА, а затим и у Динаму.

СЕЋАЊЕ ДОПИСНИКА НОВОСТИ ИЗ МОСКВЕ: Дуда Ивковић, човек без мрље у биографији

Стални дописник "Новости из Москве

У ЦСКА су са великом тугом примили ову вест јер је он, не само као тренер, већ и као човек оставио велики траг у развоју тог великог клуба. Дуда је био први страни тренер у ЦСКА и под његовом командом је тај клуб доживео реорганизацију и постао у правом смислу велики клуб. Захваљујући Дуди Динамо је играо у Евролиги.

Дуду Ивковића је најбоље окарактерисао као тренера и човека легендарни пуковник, тренер ЦСКА и совјетске репрезентације Александар Гомељски, који је и препоручио да се он позове и доведе у Москву.

- Душан је одличан тренер са великим искуством, али ништа мање важно је то што он нема никаквих мрља у биографији. У клубовима где је радио само похвално говоре о њему и никаквих "репова" нема - казао је легендарни Гомељски.

Управо је ово био разлог што је и брат Гомељског, Јевгениј, тражио да се Ивковић касније ангажује у Динаму.

Председник ЦСКА Андреј Ватутин је искрено казао у четвртак да је Дуда за све у ЦСКА био ментор који је знао све о кошарци и животу:

- Био је колега, учитељ, пријатељ. За њега се с правом могло рећи да се разуме у кошарку. Његов допринос у развоју савременог ЦСКА је био непроцењив.

О томе да је био велики тренер најбоље говоре Дудини резултати. Али писац ових редова се годинама дружио са Дудом у Москви, а затим кад год је долазио у Београд био гост у његовој кући, па имам потребу да кажем какав је он био као човек. Наши новинари су много писали о његовом детињству и младости и стасавању у дворани Радничког. Писало се и о томе да је по мајци био у родбинским везама са Николом Теслом. Али се мало зна да је његов отац родом са Баније. Његову родбину која није успела да побегне у току Другог светског рата побиле су усташе. Пре него што је оболео, успео је да са сином посети родни крај породице Ивковић на Банији о чему ми је причао за време једног од мојих долазака у Београд.

У духу поштења и пријатељства поред Дуде су расли и његови синови Петар и Павле.

Последњи пут сам био код Дуде летос у време оних великих врућина. Нажалост, већ је прилично био ослабио и морао је користити преносни респиратор. Дошао сам око 21 сат код њега јер је у току дана била несношљива врућина. Као и увек били су срдачни и гостопримљиви и он и његова предобра супруга Нена. Више пута сам хтео да кренем, али ме је Дуда заустављао говорећи где се журиш знаш да волим да причам са тобом. Остао сам до касно и напустио сам Дудин дом тужан јер сам видео да му је стварно било лоше.

Чули смо се недавно телефоном да чујем како му је и да ли му је боље. Одговорио ми је: "Пријатељу, чупаво је..." У четвртак ујутро кад су ме назавали пријатељи и јавили да је Дуда умро, кренуле су ми сузе и нисам могао да говорим јер сам изгубио великог и искреног пријатеља. Кад почну да умиру пријатељи, човек постаје у правом смислу сиромашнији и усамљенији јер се гаси емотивна веза са блискима без којих наш живот постаје још суровији. Свима нама који смо друговали са Дудом веома ће недостајати, а једина утеха нам може бити што су његови наследници такође добри и поштени људи.