"ДАН САЛЕТОВОГ ОПРОШТАЈА": Илић - "Партизан је начин живота! Тешко сам прихватио пензију" (ВИДЕО)

Александар Илић
Александар Илић

19. 05. 2021. у 12:22

ОД тренутка кад је 26. октобра 1996. године Саша Илић са бројем један на леђима дебитовао за Партизан, па до 23. маја 2019. године и момента кад је као капитен нашег клуба подигао пехар намењен освајачу националног купа прошло је тачно 8.244 дана.

ДАН САЛЕТОВОГ ОПРОШТАЈА: Илић - Партизан је начин живота! Тешко сам прихватио пензију (ВИДЕО)

ФОТО: ФК Партизан

Сваки од тих дана прожетих одрицањем, посвећеношћу и професионализмом подједнако је значајан у комплетирању блиставе каријере, која је само шест година грађена изван Хумске, јер нити је он могао без Партизана, нити је његов Партизан могао без њега.

Освојио је 11 шампионских титула, седам националних купова, одиграо 876 мечева, што је највише у историји нашег клуба, уз два учешћа у Лиги шампиона и 240 постигнутих голова, чиме је заслужио да постане први играч у историји клуба који је добио ту част да његов број који је носио на дресу буде повучен из употребе.

Јер број 22 никада више никоме у Хумској неће стајати као њему, а Сале га је у нашем храму фудбала последњи пут носио на данашњи дан пре две године.

Био је то сусрет против Пролетера из Новог Сада који су играчи тадашњег тренер Саве Милошевића головима Данила Пантића и Рикарда Гомеша добили резултатом 2:0, али међу навијачима Партизана тај сусрет је остао упамћен као „опроштај Саше Илића“.

Није хтео Капитен да се организује утакмица само у његову част, већ је скроман какав је био и остао, једва пристао да се тај сусрет против Новосађана претвори у оно по чему га сви памте.

– Нисам неко ко воли себе да истиче у први план и једва сам чекао да прође та утакмица и да престане да се прича о томе. А сада, када са дистанце од две године гледам кажем да је све било фантастично организовано и сваки пут кад причам о том сусрету емоције су огромне и јаке. На све се то надовезало право невреме уз јаку кишу и град, а тренутак кад сам у друштву сина Никше обишао круг око терена на атлетској стази никад нећу заборавити – каже Илић.

Е, као да тај тренутак уопште може да се заборави. Они хектолитри воде и тоне леда које су се сливале на Топчидерско брдо док се стадионом орило „Ја бих да игра још мало, јер је Сале само један, и до њега ми је стало, мени је вредан“.

А Илић је терен напустио у 82. минуту и том приликом у бетону оставио траг својих копачки као успомену за сва време и тај отисак заузима посебно место у његовом стану.

– Одлагао сам одлазак у пензију дуго, али сам био свестан да ће и тај тренутак једном доћи. На руку ми је ишло и то што током каријере нисам имао проблема са повредама, чему је вероватно најзаслужнија генетика. Знате, Партизан је за мене начин живота, ту сам одрастао, научио да побеђујем и губим, стекао пријатеље и кумове, а током играња у Хумској наступао сам са заиста великим бројем играча и не верујем да их има много који ће рећи нешто лоше о мени. Могу да кажу да сам играо овако или онако, али заиста мислим да ће већина о мени причати позитивно и на то сам заиста поносан – истиче Саша и наставља:

– Мени управо то дружење са саиграчима управо највише и недостаје. Наше шале у мојој соби, где смо се сви окупљали. Играли карте, ковали планове за трофеје, изласке… И искрен да будем, после те опроштајне утакмице, и тог финала Купа које је било неколико дана касније, мислио сам да ће се то наставити. Тек сам месец или два касније почео да схватам да више не играм и да престају све оне рутине које сам имао годинама уназад. Тешко сам то прихватио, али као што рекох, морало је и то једном да се деси.

И јесте, десило се баш на данашњи дан који ће се увек обележавати као „Дан Салетовог опроштаја“, на шта нас подсећа и кишовито небо над Београдом баш као и тог 19. маја 2019. године.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Коментари (0)

ТРАГЕДИЈА! У МОРЕ СЕ СРУШИО АВИОН СПОРТСКОГ КЛУБА: Има погинулих