ТАКО ЈЕ ГОВОРИО МОЦА ВУКОТИЋ: Због Партизана сам занемарио каријеру, али не кајем се

МОМЧИЛО Моца Вукотић је један од фудбалера Партизана који је оставио највећи траг у Хумској.

Фото: Nebojsa Parausic

Од почетка па до краја живота црно-бела боја му је била најважнија. Живео је за свој Партизан и био је увек омиљени гост у Хумској.

И као саговорник Моца је увек причао искрено, наравно о свом Партизану. Тако је у интервјуу са новинаром "Новости" Јованом Секулићем испричао своју каријеру која је почела и завршила се у Партизану.

Комплетан интервју са Момчилом Моцом Вукотићем преносимо у целости.

Момчило Вукотић (2. јун 1950, Београд), добри дух Партизана. У овој једној јединој реченици, која је угледала светло дана у књизи "Моца" Јове Вуковића, сублимирано је све. Можда није био најбољи играч Партизана свих времена, али јесте омиљени. Зашто? Можда ћете сазнати из овог интервјуа.

о Отац вас је одвео у Партизан, што је било нормално пошто је био војно лице?

- Отац је био у прекоманди у Младеновцу, долазио је петком, а враћао се недељом, а ми смо остали у Београду. Одвео ме је у лето 1962. на тренинг, ја сав у белом, једну лопту примим на груди, остаде црвена шљака. Тада су ми рекли да дођем на следећи тренинг, али, како се отац вратио у Младеновац, а ми живели у Раковици, доведе ме мама. Ух, како су ме гледали, и тада сам мајци рекао да ћу од тада ићи сам на тренинге. Тако је и било.

о Једном Партизан, увек Партизан, бар када сте ви у питању?

- Тада је то било нормално, јер, отац ме је водио и на бокс, тамо код јужне трибине, уживао сам одлазећи у Дом гарде, где су играли ватерполисти предвођени Јанковићем, Сандићем, Перишићем, а гледао сам и хокеј на леду, тада је играо чувени Канађанин О`Нил, сећам се и браће Ладоцки. Уђе то у крв и она постане црно-бела.

о Први тренер у првом тиму био вам је легендарни Штеф Бобек?

- Сећам се чувеног Бобека по томе што нам је пуштао грчку музику док смо имали кондиционе тренинге. Тада сам је мрзео, а заволео сам је много година касније, када сам радио као тренер у Грчкој. Дебитовали смо у сезони 1967/68. против Вардара, потписао сам први, петогодишњи професионални уговор 1968, а у Партизану су ме сачекала седморица играча који су годину дана раније били финалисти Купа европских шампиона. Био сам одушевљен, па само 12 месеци раније ја сам бежао са часова да их гледам. То време проведено с њима много ми је помогло у каријери.

о Поредили су вас са Владицом Ковачевићем, да ли вам је он био узор и колика је била сличност између вас?

- Владица ми је био узор, дивио сам се његовој игри, потезима, идејама, пасовима, био је креативац који је давао и голове. Имао сам и то задовољство да смо једно време играли заједно. Сличности је било, али сам ја играо и као центарфор или полушпиц и био задужен и за голове.

о Прва титула стигла је тек после 11 година играња?

- То је било време велике четворке, али су Црвена звезда и Хајдук ипак доминирали. Скоро немогуће, јер смо за тих 11 година имали неколико сјајних генерација. Ту годину ћу ипак памтити по утакмици са Хајдуком коју смо изгубили на Стадиону ЈНА са чак 6:1. Претходно нас је и Звезда победила са 4:1. То нисам видео нигде на свету, ми смо доживели катастрофу, а стадион је певао тако да се орило. Седимо скрушено у свлачионици и не верујемо својим ушима, атмосфера као пред утакмицу, а не после тешког пораза. То нам је и дало снагу, па смо на крају ипак славили титулу.

о Друга је дошла у време Младинића и Зорана Миладиновића?

- Била је то сезона за памћење, освојили смо рекордна 54 бода, против Звезде, Хајдука и Динама укњижили 11 од 12 могућих бодова, само су Сплићани извукли један реми. За мене је та титула била значајна и због тога што сам се опраштао од мог Партизана...

о Потписали сте за Бордо?

- Да, али и та прича има предисторију. Против Црвене звезде, коју смо добили са 3:2, а ја постигао два гола, гледао ме је председник Нице и одмах смо потписали предуговор. Требало је да на крају сезоне Каталински оде у Чикаго, а да остане само Бјековић, тада су у Француској могла да играју само два странца. Имао сам доста понуда, али сам их све одбио, међутим, Каталински не оде у Америку и ја сам остао празних шака. Нисам знао шта ћу, отишао сам на море говорећи себи: остаћу још једну сезону у Партизану. А онда, неки Швајцарац из Бордоа је сломио ногу и мене су звали, а председник ме прво одведе у винарију да ми показује вино и сиреве. А ја мислим у себи: "Дај, човече, да потпишемо тај уговор!".

о Отишли сте у Бордо као првак и после само годину дана вратили сте се јер је Партизан једва изборио опстанак?

- Била је то за мене добра сезона, био сам други стрелац екипе, дао сам више од 10 голова. А онда ме је из Београда позвао Зоран Миладиновић и рекао: "Враћај се!" Јер, када сам отишао, били смо прваци, а наредне сезоне Партизан је једва опстао. Вратио сам се, истина је и да сам због Партизана занемарио каријеру, али не кајем се, и данас бих у тој ситуацији исто поступио!

о Трећа титула је дошла код Милоша Милутиновића и Ненада Бјековића?

- Свака титула ми је драга, али је ова била посебна јер се ближио крај моје каријере. Динамо нам је био конкурент, победили смо га у Загребу са 2:1, а ја сам постигао 100. гол у каријери тако што сам предрибловао Зајеца и послао лопту под саму пречку.

о Репрезентација, горка пилула, само 14 утакмица и само четири гола?

- Не, није горка пилула, не гледам ја то тако. Конкуренција у средини терена била је жестока: Павловић, Облак, Караси, Куле Аћимовић, Владић, Јерковић, Никезић... требало је изабрати. Партизан у то време није освајао титуле и можда је то опредељивало селекторе. Нисам се љутио...

о Ни када нисте отишли на СП у Немачкој, ни када сте били само резерва на ЕП у Београду и Загребу?

- Да будем искрен, очекивао сам да будем део екипе која је играла 1974. у Немачкој, али шта је ту је. У Београду сам седео на клупи, а прво полувреме против Немачке, када смо водили 2:0, вероватно је најбоље у историји југословенског фудбала. Изгубили смо са 3:2, па су нас у Загребу, у мечу за треће место, добили и Холанђани, али не могу да се отмем утиску да смо били вредни европске титуле. Нисам тада заиграо, а мало сам допринео уласку међу четири најбоље јер сам против Велса у Загребу постигао најбржи гол у историји репрезентације Југославије, већ у 20. секунди. Међутим, мени је најжалије што нисам био на опроштају Пеле. Пред пут, играла је новинарска селекција против репрезентације, био сам најбољи, добио телевизор, али Рио де Жанеиро нисам видео. Бошков ме је изоставио.

о Кипар и Грчка, честа промена клубова, сезона у Румунији, па селектор Кипра три године?

- Скоро 20 година сам радио у Грчкој и на Кипру, с тим што сам једну годину био у Румунији. Нису то били врхунски клубови, али задовољан сам и тренерском каријером. Поготово што сам селектор Кипра био три године и што су неки млади играчи, од 19-20 година, којима сам ја дао шансу, касније годинама били носиоци репрезентације.

о Наравно, повратак у Партизан као директор млађих категорија?

- На тај начин сам заокружио моју црно-белу причу.

Тако је причао Моца Вукотић у последњем интервју за "Новости", али много више је испричао у Хумској и на стадионима широм Југославије и Европе. Збогом, добри Моцо.

Бонус видео: Дан када је отишао Моца - Партизан и фудбал остали без легендардног аса

Препоручујемо

Фудбал

3 24

ТУГА: Преминуо Момчило Моца Вукотић, легенда Партизана и нашег фудбала

03. 12. 2021. у 13:44

Фудбал

1 4

ТУЧА ГРОБАРА У НИШУ: Ово нисте могли да видите у ТВ преносу (ВИДЕО)

02. 12. 2021. у 11:48

Фудбал

0 0

ЦРНО-БЕЛИ ЈУНАК: Ја сам војник Партизана

02. 12. 2021. у 11:28

Фудбал

0 0

"ПО ОВАКВОМ ТЕРЕНУ ЈЕ ТЕШКО ИГРАТИ" Станојевић сматра да услови за игру на Чаиру нису били нормални

01. 12. 2021. у 18:43

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације