БАЈКА ЈЕ ИПАК ЈАВА: Последњи интервју Сање Илића за "Новости"

МУЗИЧАР Александар Сања Илић, оснивач групе "Балканика" преминуо је данас. Пре нешто више од годину дана Илић је за "Новости" говорио поводом 20 година групе "Балканика". Интервју преносимо у целости.

Фото: В.Данилов

Некада ми се чини да су и концерти и путовања и све што је Балканика доживела, део једног сна.

Група „Балканика“ ове године обележава две деценије трајања, током којих је не само на овим просторима, већ и широм света, пронела славу балканске музике, стварајући тако уникатно наслеђе које остаје у аманет многим будућим генерацијама.

У сусрет јубилеју, новом албуму и београдском концерту, Сања Илић за Новости Онлине сликовито и емотивно издваја неке од најбитнијих момената из претходних двадесет година, који су Балканику, али и њега као идејног творца, оснивача бенда и ствараоца неких непролазних песама учинили једном од важних карика музичке историје овог поднебља.

* Двадесет година успешне музичке каријере је иза вас. Шта су били најважнији знакови поред тог пута и како описујете траг који сте, за сада, оставили?

У животу су знакови веома важни. Некада вам се сами укажу, а некада их откријете, понекад сасвим случајно. Чини ми се да вас, ако верујете у њих, могу водити правим путем. Мени се то дешавало и даље се дешава. Знакови могу да буду и случајна познанства. 2000. године на пријему код мојих пријатеља упознао предивног режисера светског гласа Томажа Пандура. Случајно је моја супруга имала код себе први ЦД Балканике, „Балкан 2000“, који смо му поклонили. После неколико месеци дошао је позив од његовог пријатеља Давора Рукавине, директора “Лент” фестивала у Марибору, да одржимо концерт са симфонијским оркестром и хором мариборске опере. Тај модел концерта ми се веома допао и онда су се ређали наступи у сличним саставима у каирској и александријској опери, у Луксембургу, Скопљу. Највећи је сигурно био концерт на Калемегдану. Сећам се, било је велико невреме и све је указивало на то да концерта неће бити. Седео сам у неком комбију и гледао скоро празно гледалиште. У једном тренутку, угледао сам неке младе девојке које су стајале испред бине и чекале концерт. Њихов осмех ме је натерао да решим да наступимо, макар киша пљуштала. А онда се све смирило и са врха Калемегдана се појавила непрегледна река људи који су, наоружани кишобранима, хрлили ка гледалишту. Концерт је био феноменалан и скоро непоновљив.

* Шта је, током ове две деценије, било најважније што је Балканику етаблирало на музичкој сцени? Доследност, јединственост или нешто треће?

Пре свега мислим да је то оригиналност и добро одабрана количина коришћења етно музике која је мени инспирација. Не желим да свирамо чисти етно. То препуштам оним срединама које са колена на колено преносе ту музику и чувају је за следећа покољења. У мојој музици се користе и разни народни инструменти Балкана, али се свира на мало модернији начин, не сасвим стандардно, а и сама хармонизација композиција условљава један нови приступ музицирања, тако да се добија нешто „старо“, а потпуно ново.

* Због чега вам је посебно драго, јер сте кроз своју музику однеговали, сачували од заборава и поделили са публиком, а да јесте суштина Балканике?

Мислим да смо успели да, гостујући по целом свету, скренемо пажњу многим народима у далеким земљама да постоји једна дивна земља Србија, која има сјајну музику и ритмове, и да појачамо продор балканске музике на место које јој у светској музици и припада.

* Архаичност, традиција, мелос Србије и Балкана, световно и духовно наслеђе, оплемењени савременим звуком јесу нешто посебно. Шта је суштина свих тих спајања, а да описује срж и душу Балканике?

Балкан је непресушна инспирација у свему, поготово у музици. То је најлепша капа небеска под којом се налазе толике религије, толике вере, толике музике и нације. И управо та различитост чини Балкан толико посебним, јер је свуда велики утицај једних на друге, што ствара велико музичко благо.

* Туга и бол са једне и радост и страст са другестране, су нека од најважнијих обележја нашег менталитета. Колико је инспиративно преточити их у музику?

Чини ми се да су концерти Балканике свуда у свету, па и тамо где не разумеју наш језик, толико добро примљени управо због те емоције, ритмова, енергије, сете, радости и помешаних осећања које наша музика носи. То је најважније у уметности, да изазовете емоције код публике на концертима. Начин на који наше девојке певају је за неке био несхватљив. Нису могли да разумеју на који начин оне производе гласовне бравуре. Нама је то урођено, а девојке су, поред талента и школоване, као и сви чланови бенда. Скоро сви су завршили Музичку академију, али музику Балкана осећају као да су из тих изворних средина. То је једна од тајни успеха.

* Колико вас је и у чему највише, обогатило констатно истраживање изворне музике, старих записа, песама, инструмената?

Са радом на балканској музици сам кренуо веома озбиљно, а да то нисам ни планирао. Читао сам много историјских књига о средњовековној Србији, Византији. Нарочито Острогорског. Ишао сам и у Српску академију наука, у музичко одељење и истраживао старе музичке записе. Ишао сам и код београдског муфтије да ми мало приближи значење дервишке музике и плесова. Све је то утицало да једног дана почнем и да компонујем. Осећао сам се потпуно посебно. Нисам имао више никакве везе са српском поп сценом, са фестивалима и певачима. Са тим сам потпуно прекинуо, јер то више није био мој миље. Долазили су млади људи у мој студио, са чудним инструментима. Неке од њих сам први пут видео и кренула је нова прича, нови звук. Кренула је бајка која и данас траје. Некада ми се чини да су и концерти и путовања и све што је Балканика доживела, део једног сна, али ми смо на све континенте носили камеру и снимали. Бајка је ипак јава.

* Како сте као личност, али и као састав, сазревали током година и шта је најважнији резултат тог искуства?

Највеће искуство имамо Љуба и ја, јер смо једини од самог почетка у групи. Остали су се мењали, остављали свој дубок траг и одлазили. Њихово искуство је остајало у групи и ми смо га надограђивали. Садашња екипа је најдуже на окупу, од 2014. године и мислим да је најувежбанија и најенергичнија, али и најмлађа. То је врло чудно, али кад послушате те момке како свирају, застаје вам дах. Заиста. Жао ми је што још нисам смислио начин да се преселим у публику и да уживам у концерту, али ко зна. Једнога дана технологија ће можда и то омогућити.

* Који периоди су били најтежи, а шта вам је помогло да увек идете напред?

Није било тешких периода. Били смо на окупу и вредно радили. Нисмо подлегли утицајима трендова и то нас је одржало. Данас се трендови брзо мењају и скоро их је немогуће пратити. Мислим да је трајање у послу најбитнија карактеристика врсних уметника, а то се нама дешава.

* Балканика је одувек била отворена за многе уметнике, различите сензибилитете, музичке правце, нове и свеже вокале и емоције. Чиме се највише поносите?

Највише се поносим гостима који су свирали са нама. Била су ту и велика светска имена, као што је чувени бугарски кавалиста Теодоси Спасов, и Стојан Јанкулов. Једне године смо свирали у Пакистану, три концерта, у граду Лахоре. Први је преносила државна телевизија и сутрадан нам је пришао директор фестивал и рекао да десетак врсних пакистанских уметника жели са нама да свира трећи концерт. Знао сам да би то захтевало пробе и договоре и дошао сам на, сада знам, добру идеју. Рекао сам да ћемо ми свирати педесет минута нашег програма, а онда нека на сцену изађу петорица музичара по његовом одабиру и сви ћемо направити један велики етно џем сешн. Тако је и било. Изашли су дивни музичари, са још дивнијим инструментима, и почела је најлепша прича Балканике икада. Свирали смо и импровизовали као да свирамо заједно годинама, а онда је дошао врхунац. На сцени се појавио један дедица са чудним инструментом за који ни дан-данас не знам како се зове. Инструмент необичног облика, са шареним кићанкама, а свирач је имао чудан, загонетан поглед. Звао се Саин Захор. После концерта, који је био више него сензационалан, пришао сам директору фетивала и рекао му да је избор музичара фантастичан, али да ме је човек који је свирао на крају и који је малтене пао у транс свирајући, одушевио. Директор се насмејао и питао ме да ли сам чуо за њега. Рекао сам да нисам. “Е мој Санџа”, тако су ме звали индуси и пакистанци, “Саин је пре неког времена дошао из Лондона где је добио Греми као најбољи етно музичар на свету.” Ето шта је привилегија када се бавите музиком која нема граница.

* Како описујете лет своје, сада већ легендарне „Плаве птице“, и шта она симболизује у вашем животу, а шта у каријери?

То је песма која је написана сасвим случајно, без неких претензија да буде хит. Мој кум Ирфан Менсур дошао је једног дана, за време трајања проба представе “Плава птица” у Југословенском драмском позоришту, и рекао ми да искомпонујем на његов текст песму коју би глумци певали у паузи, између проба, ради релаксације. Тако је и било. Међутим, како судбину не можете да мењате, то се десило и са овом песмом. Снимљена је у студију, урађен је спот и за врло кратко време постала је мега хит. Ја сам је вратио у живот и изводим је на концертима. Осећај када чујете да је више хиљада људи пева углас је нешто што се не може описати и онда помислите: Само за ово је вредело створити Балканику.

* Који инструмент или песма вас највише дирају у срце и када крене магија на концертима, терају сузе на очи?

Највише волим звук балабана, јерменског дудука. Чини ми се да највише подсећа на људски глас скрхан болом. Толико емоција излази из тог малог инструмента да је просто задивљујуће. Користили смо га у евровизијској песми “Нова деца”. Што се тиче суза, нећете веровати, али то је “Симонида”. Дуго је нисмо свирали. У ствари, то је само моје клавирско извођење. Летос смо наступали у Ивањици и неко из публике је добацио – Симонида! Нисам је свирао годинама, али рекох: “Ајде.” У току песме сам видео сузе у очима људи у публици, а наше девојке су биле потпуно зарозане од плача. И дан-данас се најежим кад се сетим тих тренутака. Моћ музике је огромна! Музика, када изазове емоцију, руши све препреке.

* Шта доноси нови албум Балканике? Какав звук, импулс, емоцију, поруку?

Нови албум ће донети опет једну нову Балканику, која је јако интересантна за слушање и баш необична. Има и неколико песама на енглеском језику, спремљених за светско тржиште, али смо ипак хтели да их поделимо и са нашом публиком.

* Концерт у Комбанк дворани је у припреми. Шта је најбоља позивница за публику која се може преточити у речи?

20. марта 2020. године у 20 часова прослављамо 20 година Балканике. Волео бих да публика дође и ужива у музицирању и певању. Мислим да ће енергија кулминирати на крају и да ће уз песму “Станд уп” сви устати и ђускати са нама. Дуго нисмо држали концерт у Београду. Озбиљно се припремамо и радимо на сценографији, костимима, звуку, светлу и кореографији. Верујем да ћемо све успети да завршимо и направимо прави музички спектакл.

Препоручујемо

Познати

3 44

ПРЕМИНУО САЊА ИЛИЋ: Оснивач "Балканике" изгубио битку са короном

07. 03. 2021. у 13:53

Култура

0 1

"НИСАМ СТИГАО ДА ЈЕ УЧИМ": Комненића је рат раздвојио од ћерке, овако се присећао тужних догађаја

07. 03. 2021. у 08:30

Култура

1 17

ПРЕМИНУО БОРИС КОМНЕНИЋ: Славни глумац умро у 64. години

07. 03. 2021. у 08:13

Познати

0 2

УМРО БАНИ ВЕЈЛЕР: Одлазак последњег оригиналног члана чувене реге групе

03. 03. 2021. у 23:19

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације